Poslovođa je umakla

To je jedna od onih vesti kakve su nekad smatrane suviše jezivim za objavljivanje, ali su u današnjoj Srbiji, nažalost, postale maltene svakodnevna rubrika u novinama. “Večernje novosti” su 20. novembra pisale o mladom novosadskom mesaru koji je sam sebe preklao sa dva noža, iznerviran svađom oko zakašnjenja na posao. Tu čitamo “da je mladić tog jutra došao na posao sa zakašnjenjem od tri minuta i odmah se sukobio sa poslovođom, koji mu je, navodno, pretila otkazom”. Posle toga je otišao, pa se vratio oko devet sati “i žurnim korakom počeo da traga za poslovođom. Kada je video da se sakrila u menjačnicu i zaključala... razjareni mesar je razbio staklo, ušao unutra”, ali “poslovođa je, kažu, u međuvremenu uspela da umakne”.

Da morbidne detalje dalje ne prepričavamo, bitna nam je samo “ta poslovođa”. Ovi citati jasno pokazuju zašto su jezikoslovci oduvek insistirali da se za žene upotrebljavaju imenice ženskog roda, tamo gde postoje: zato da bi se izbegli oblici kao “koji mu je pretila”. Pokazuju ujedno i zašto su nerealni zahtevi feministkinja da se za SVE nazive zanimanja uvede i ženski rod. Poslovođa je bez sumnje imenica muškog roda (“poslovođa koji...”), baš kao i vođa, knjigovođa, računovođa, ili drvoseča, drvodelja, mladoženja, glasonoša, pa i takve kao preteča, vojvoda, sudija, ubica, ubojica, lovokradica i druge imenice sa (inače ženskim) završetkom -a.

Takvi su muškarci, ili su bar takvi bili u vreme kad se jezik formirao: sve su prigrabili za sebe, pa i reči. Ženskog oblika nema. Hrvati danas, doduše, predlažu oblike kao poslovotkinja, knjigovotkinja i sutkinja, ali je pitanje da li bi oni mogli da se probiju kod nas. Pa i da ih prihvatimo, ostaje nam problem vođe, preteče i tako dalje. Postoji vojvotkinja, ali sve dosadašnje vojvotkinje nosile su tu titulu po ocu ili mužu, a nešto ne mogu da zamislim da bi vatreni ravnogorci pristali da nekoj istaknutoj članici svog pokreta dodele titulu “četničke vojvotkinje”.

Stalni čitalac NIN-a Marko Ješić piše mi da ga zbunjuje jedno ime s nedavno završenog svetskog prvenstva u odbojci. Na televiziji, kaže, čuo je i pročitao da će naše (u međuvremenu bronzom ovenčane) odbojkašice igrati protiv “Kineskog Tajpeha”, dok je u “Politici” istog dana pisalo da će igrati protiv Tajvana. “Koliko znam, Tajpeh je glavni grad Tajvana”, piše on. “Kako može državna reprezentacija da igra pod imenom grada?” Taman sam hteo da se proglasim nenadležnim za ovo pitanje, kad me je spasla sportska rubrika Aleksandra Mihajlovića u NIN-u broj 2915. Tu je objašnjeno da je predsednik Svetske odbojkaške asocijacije, Meksikanac Ruben Akosta, zahtevao da se i Tajvan takmiči na svetskom prvenstvu, čemu se žestoko protivila Kina. Na kraju je bilo po njegovom, ali kao ustupak Kinezima reprezentacija je zvanično prozvana “Kineski Tajpeh”.

Sad se samo bojim da Marti Ahtisari ne pozajmi ideju od Akoste, pa da Kosovu dodeli zvanično ime “Srpska Priština” i onda ga mirno preda u ruke Albancima. Takođe strahujem da bi ovakve onomastičke maskarade mogle da naprave još veću maglu u glavama onih mnogobrojnih novinara koji brkaju Tajvan (ostrvo) sa Tajlandom (kopnenom državom, bivšim Sijamom), pa uporno pišu “na Tajlandu” i “putovanje na Tajland” umesto u Tajlandu, u Tajland.

Vladimir Vuković iz Šapca šalje mi mali izbor jezičkih “bisera” s malog ekrana. Iz jednog prenosa teniskog meča na RTS-u potiče rečenica “Nisu mogli da izaberu bolji momenat nego što je ovaj trenutak”. Iz Dnevnika B-92 su rečenice kao “Mladi se sve češće samoubijaju”, “U dve osnovne škole otvorena odelenja na srpskom i engleskom” i zanimljiv izraz “Artur Kornberg, bivši dobitnik Nobelove nagrade”. “Pink” ima problema sa međuljudskim odnosima: u jednoj reportaži rečeno je “Ovde, na vidikovcu u Moskvi, mladenci čestitaju jedan drugom” (kad je reč o muškarcu i ženi, ispravan oblik je jedno drugom), a u emisiji “Sve za ljubav” čulo se “Preko interneta je drukčije nego kada ti i ja uživo to kažemo jedni drugima”. “Deveta godina živim u Beogradu” rekla je pevačica Ksenija na istoj televiziji 28. oktobra. Još neke zanimljive primere iz Vukovićevog pisma moraću da ostavim za sledeću priliku.