Prva godina Angele Merkel

Prošla je godina dana otkako se Angela Merkel nalazi na čelu nemačke koalicione vlade koju čine dve politički najjače i istovremeno rivalske stranke, CDU-CSU (hrišćanski demokrati) i SPD (socijaldemokrati). Nakon prvih šest meseci, ankete su pokazale da je samo 17 odsto Nemaca imalo “veliko” ili “vrlo veliko” poverenje u njenu vladu “velike koalicije”. U drugih šest meseci znatno je opala i kancelarkina lična popularnost. Utisak na strani je obratan: časopis “Forbs” nedavno je proglasio Angelu Merkel za “najmoćniju ženu na svetu”.

Gde je, onda, prava istina?

Izgleda da Angela Merkel svoju reputaciju “najmoćnije žene” još duguje činjenicama da je prva žena na čelu vlade najmoćnije zemlje Evrope, da je prva iz nekadašnje komunističke NDR postala kancelar u ujedinjenoj Nemačkoj, da je najmlađi lider nacije i da je popularnost (uz nadimak “Enyi”) pre stekla svojim realizmom i pragmatizmom u politici, kao i odbojnošću prema pompi, nego harizmom.

Kod Nemaca su, pak, ove njene odlike u međuvremenu postale irelevantne u suočavanju sa stvarnošću i politikom nove vlade, pa su im se i merila vrednovanja izmenila. Ili, kako reče jedan nemački komentator, između Nemaca i Angele Merkel “prošla je kratka i intenzivna ljubav”. Nemci sada cene kancelarku po učinku njene vlade. Zato je njihov sud važniji od stranih ocena, makar koliko one bile laskave.

Kad je preuzela vlast, Angela Merkel je obećala da će na spoljnom planu popraviti odnose sa SAD, koji su se u toku mandata njenog prethodnika, Gerharda Šredera, bili pogoršali zbog nemačke nesaglasnosti sa američkim ratom u Iraku. U unutrašnjoj politici nasledila je planove o povećanju privrednog rasta, smanjenju nezaposlenosti i čitavom nizu reformi: tržišta rada, odnosa između savezne vlade i pokrajina, poreskog sistema, penzionog i zdravstvenog osiguranja.

U sve te poslove ušla je sa labavom “crno-crvenom” koalicijom koja nije imala novija iskustva iz trpeljivosti, jer takva vlast nije u Nemačkoj postojala više od tri i po decenije, i kojoj mnogi nisu ni predviđali duži vek od godinu dana.

Ta godina je protekla, a u ocenama o radu vlade, čak i onim u kojima se tvrdi da se “ništa nije izmenilo”, nema predviđanja o njenoj dubljoj krizi ili o sukobu koalicionih partnera. Kad se gleda iz manje zrele demokratske sredine, kakva je naša, stiče se utisak da je nemačka “crno-crvena” koalicija i pred razvijenim zapadnim demokratijama demonstrirala uzorni metod politički odgovornog poimanja vlasti i samog vladanja.

To, naravno, implicira spretnost kancelarke u posredovanju među partnerima, ali i njenu trpeljivost i sistematičnost u izboru prioriteta, a potom i u koordinisanoj primeni dogovorenih mera.

Reklo bi se da je ta njena spretnost najpre došla do izražaja u spoljnoj politici, gde je – verovatno zbog njenih, odranije dobro poznatih, stavova u pristupu transatlantskoj saradnji – imala i odrešenije ruke. Uspela je da brzo poboljša odnose sa SAD, a da istovremeno to ne ide na uštrb nemačkih odnosa sa Rusijom. Možda je njeno dogovaranje sa Putinom manje srdačno nego što je bilo Šrederovo, ali su svi sporazumi, od kojih su najvažniji oni o energetskoj saradnji, ostali na snazi.

Bolji odnosi sa Amerikom uvećali su obaveze Nemačke da se vojno više angažuje u Avganistanu i Libanu. U nemačkoj javnosti javlja se otpor toj politici. Verovatno bi se javio i da nije bilo zbližavanja sa Amerikom.

Na unutrašnjem planu za mandata Angele Merkel došlo je do povećanja privrednog rasta i smanjenja nezaposlenosti – sa nekadašnjih pet na četiri miliona ljudi, što je najmanji broj u poslednje četiri godine. To je najznačajnija vest sa tržišta rada. Istina, po nekim tumačenjima, to je pozniji odraz politike prethodne vlade. Ako je i tako, sadašnja vlada bar nije pokvarila ono što je bilo dobro zamišljeno.

Vlada je postigla dogovor o smanjenju poreza na profit korporacija sa 25 na 12,5 odsto. To bi trebalo da još više oživi privredu, a Nemačku učini privlačnijom za strane investitore.

U vladi je postignut i dogovor o reformi zdravstva. To je mamutski projekt. Nemačka ima jedan od najboljih sistema zdravstvene zaštite, ali na lečenje građana troši 25 milijardi evra godišnje. Pitanje je koliko je taj sistem i dalje održiv bez temeljne reorganizacije. Iduće godine zdravstveni fond će biti u deficitu za sedam milijardi evra.

Ovi primeri idu u prilog onima koji kažu da je politika malih koraka bila uspešna. Možda su birači previše strogi?

Izgleda da se sama kancelarka nije mnogo osvrtala ni na primedbe, ni na pređeni put. Svoj tim je pragmatično usmerila na dva nova zadatka: Nemačka će od iduće godine predsedavati i Evropskom unijom i Grupom osam najmoćnijih industrijskih zemalja (G 8).