Podatnost nižeg žanra

Danilo Kiš, Dušan Kovačević i Nenad Teofilović, pisci čija dela bi teško mogla da se slože i po azbučnom redu na istoj polici, ipak imaju nešto zajedničko. Film. Naime, i Srbija i Srpska su svečano obećale čak nekoliko miliona evra za film “Sveti Georgije ubiva aždahu” po drami Dušana Kovačevića, u režiji Srđana Dragojevića. A za sam početak 2007. godine najavljene su premijere “Peščanika” i “Klopke”. Prvi po romanu Danila Kiša u režiji mladog Vojvođanina Sabolča Tolnaja, drugi – po romanu Nenada Teofilovića, koji na filmskom platnu potpisuje Srdan Golubović. U iščekivanju da neko popuni hroničnu prazninu koja je zavladala u srpskom filmu baš kao i u bioskopskim salama, vreme je da se zapitamo: Zašto naši reditelji uporno izbegavaju da prave filmove po romanima i pripovetkama savremene srpske književnosti, kad je to dobitna kombinacija svake ozbiljne kinematografije? Ko je kriv, pisci ili reditelji, i ko tu kome više treba? I zašto se na prste jedne ruke mogu izbrojati oni reditelji koji su u poslednjih deceniju i po uspešno ili manje uspešno adaptirali prozu nekog savremenog autora? Zbog čega mladi srpski reditelji, ako već ne znaju šta bi snimali, izbegavaju da se late romana nekog mladog pisca ovdašnjeg?

U čiju god kinematografiju da se zagledamo, takvih je primera na pretek. Bernd Ajhinger (producent filma “Ime ruže”) i Tom Tikver (reditelj “Trči, Lola, trči”), ove godine su u nemačke ali i u mnoge evropske i svetske bioskope vratili publiku filmom “Parfem – istorija jednog ubice” po bestseleru Patrika Ziskinda iz 1985. Verovatno bi Martin Skorseze ili Miloš Forman, koji su poželeli da ekranizuju “Parfem”, ili Stenli Kjubrik koji je, svojevremeno, odbio da ga radi jer mu se činilo “da je Parfem neprevodiv na filmski jezik”, kudikamo bolje obavili rediteljski posao od mladog Tikvera, ali sad to nije važno. Kao što nije mnogo važno ni da li je kritika Parfemu dala prelaznu ocenu ili nije. Važno je da je Tikver ulio samopouzdanje nemačkoj kinematografiji koja odavno već nije imala film za svetsko tržište. Za razliku od holivudske filmske produkcije, koja planetom vlada baš ekranizacijama bestselera: “Đavo nosi pradu” sa Meril Strip, po megahitu Loren Vajsberger, “Da Vinčijev kod” Dena Brauna (u režiji Rona Hauarda), “High Fidelity” i “O dečaku” Nika Hornbija...

Da ne spominjemo dečije filmove o Hariju Poteru Yoane Rouling, pa “Hronike Narnije: Lav, veštica i orman” Klajva Stejplsa Luisa... Luis je, kažu, za života izričito zabranio filmsku adaptaciju svojih knjiga, ali Diznijeva produkcija nije mogla da odoli stomilionskom tiražu Narnije, drugog po redu bestselera dečije književnosti na svetu. Prvi je, razume se Hari Poter, sa 250 miliona prodatih primeraka... Računica je tu jasna. Samo film “Hari Poter i vatreni pehar” za prvu nedelju prikazivanja u celom svetu zaradio je 181 milion dolara.

Ni naši prvi susedi ne razmišljaju drugačije. U Hrvatskoj je, posle uspeha filma “Što je muškarac bez brkova” u režiji Hrvoja Hribara, po romanu hit-pisca Ante Tomića, snimljen još jedan film: u režiji Rajka Grlića – “Karaula”, po romanu “Ništa nas ne smije iznenaditi”. Bosanski oskarovac Danis Tanović, pak, snima film “Cirkus Kolumbija”, po knjizi novinara i književnika Ivice Đikića.

Šega, šora i ševa: U poslednjih 15 godina, snimljeni su Vizantijsko plavo (1993) reditelja Dragana Marinkovića po kratkoj priči Milorada Pavića, Ubistvo s predumišljajem (1995) Gorčina Stojanovića po romanu Slobodana Selenića, Lajanje na zvezde (1998) Zdravka Šotre po romanu Milovana Vitezovića, i Nož (1999) Miroslava Lekića po romanu Vuka Draškovića. I to je sve, do danas. Razume se, ovde se ne računaju Šotrini filmovi “Zona Zamfirova” i “Ivkova slava” (po delima Stevana Sremca), kao ni “Nečista krv” Stojana Stojčića po motivima romana Bore Stankovića, jer je ovde reč o ekranizaciji aktuelne domaće proze.

Reditelj Gorčin Stojanović reći će za NIN da se odgovor na to pitanje krije u finansiranju kinematografije, odlučivanju u finansijama: “Kod nas snimaju filmove oni koji mogu da skupe pare a ne oni koji imaju dara i velike ideje. S obzirom na gledanost, ako film nema šegu, šoru i ševu, pa još spušteno na sažvakani babl-gam tinejyerski nivo – teško prolazi. Ono što upravo treba da demantuje ovu priču je ekranizacija srpske klasike realizma. Tamo, pak, nije potrebna šega, šora i ševa, tamo su potrebne nanule i dimije. Ta vrsta nacionalne egzotike. To je jedino što uspeva. Drugo se ne isplati. Mi nemamo kinematografiju jer nemamo bioskope. O čemu dalje govoriti?” Stojanović zato, navodi primer susedne Hrvatske, u kojoj javni servis, zapravo, učestvuje u finansiranju gotovo svih hrvatskih filmova. “Obaveza nacionalne televizije je da učestvuje u proizvodnji filmova. Da sam nekakav TV urednik, zvao bih Vladimira Arsenijevića, ubeđivao Dragoslava Mihailovića, Zorana Ćirića, Davida Albaharija... Da ne nabrajam sve pisce po čijim romanima bi trebalo da se snime filmovi. Mi nemamo filmsku industriju niti ćemo je ikad imati. U zemlji koja ne može da se takmiči kinematografski, televizija bi mogla da bude pokretač kulturne misije. Prva obaveza svake nacionalne televizije je igrani program na jeziku koji se govori u toj zemlji, a mamutske serije nisu dovoljne da zadovolje tu obavezu. Ekranizacija deset značajnih romana, pod uslovom da su njihovi autori spremni na tako nešto. Međutim, iz nedostatka državne kulturne strategije, proizlaze drugi nedostaci”, kaže Stojanović.

Tumačenje pisaca: Najavljujući beogradsku premijeru “Klopke” za 1. februar, reditelj Srdan Golubović, pak, kaže da književnost, često nije bliska filmu. Kao i svi reditelji s kojima je NIN razgovarao, i Golubović je uveren da vrhunska literatura najčešće nije dobra za film. Jer, velika literatura, ako je zaista velika, sjajna, trajna, klasična, vrlo retko potpuno uspeva u drugom mediju.

Golubović dodaje: “Iako je put od romana do scenarija duži nego put od drame do scenarija, pripovetka ili roman mogu da sadrže mnogo više filmskih elemenata od drame. Nenad Teofilović je na tragu populističke literature, koja se naslanja na neko iskustvo hornbijevske literature, bliske filmu. Zato je Klopka bila pogodna za adaptaciju. To je jedan autentičan, jednostavan, životan i potresan zaplet, uvek dobar za film.” Golubović će reći da, za razliku od reditelja nekadašnje, jugoslovenske kinematografije, koji su i te kako stigli da filmuju i Borislava Pekića i Miroslava Krležu, Branka Ćopića, Mešu Selimovića, Miloša Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, Ranka Marinkovića, Oskara Daviča, Momu Kapora, Mirka Kovača, tek stasali reditelji srpske kinematografije od toga beže. Jer, za početak – ne čitaju. Radivoje-Lola Đukić je jednom rekao da režija i postoji da bi se “tumačili pisci”. A to su činili i Žika Pavlović i Aleksandar Petrović, Goran Paskaljević, Srđan Karanović, Miša Radivojević... Ali, to je bilo pre devedesetih.

Na ovom mestu, naravno, počinje priča o “užasavajućem urušavanju srpske kinematografije”, koja, kako će iskreno reći NIN-ovi sagovornici, u stvari više i ne postoji. Reditelj Stojanović kaže da “nijedan srpski film nije uspeo da učestvuje na festivalu u Solunu”, gde su nam vrata otvorena:

“Tu i tamo, stidljivo, veliki je uspeh stići do Festivala u Sarajevu, što zapravo i nije neki uspeh. Ostalo su pojedinačni uspesi ljudi koji su pre 20 godina zakopali negde svoje ime, pa im polazi za rukom da se nađu u programima, pa ni tad glavnim, najvećih filmskih festivala. To je ogroman problem”, ističe Stojanović. I on dodaje da većina mladih reditelja koje zna ne čitaju knjige i ne idu u pozorište, pa im je onda svakako uvek problem “šta će da snimaju i ko će da im igra, pa im igraju uvek isti ljudi jer nisu u stanju da prepoznaju nove”.

Reditelji – ugrožena vrsta: Reditelj Miroslav Lekić, čiji je film “Nož” po romanu Vuka Draškovića poslednji snimljen po nekom delu savremenog srpskog pisca, ne misli da su nove generacije reditelja u Srbiji nenačitane: “Mladi reditelj se suočava sa nekoliko ogromnih problema da u tom svom pokušaju dođe do prvog filma. Ako postoji neka vrsta straha od savremenog romana, onda je to što ne postoje nikakva sredstva da mladi reditelj bar u pripremnoj, tj. pretpripremnoj fazi ponudi autoru romana bar nešto, neku vrstu nadoknade za otkup prava ili koscenaristički posao. To u svetu dosta dobro funkcioniše. Kod nas je tek prošle godine uveden Konkurs za razvoj scenarija koji bi sad mogao da podupre saradnju reditelj – pisac. Ta saradnja čak i ne mora da se svaki put završi filmom, ali bi imala, ipak, neku vrstu materijalne kompenzacije da trud, potreban da se tako nešto napravi, ne propadne.” Lekić kaže da već neko vreme ima na umu dva savremena srpska romana od kojih bi jedan sasvim sigurno trebalo da režira. Ali, ne želi da otkrije o kojim delima je reč.

Lekić još kaže da se ne može govoriti o “nadobudnosti reditelja” i insistiranju na potpunom autorstvu, zato što su oni, poslednjih godina, “doslovce, ugrožena vrsta”: “Dovoljan vam je podatak da su na filmskom festivalu u Herceg Novom od devet prikazanih filmova svega pet filmova režirali profesionalni reditelji. Dakle, skoro 50 odsto. Režija je posao koji se temelji na profesionalcima, a kad vam kinematografija dođe u situaciju da skoro 50 odsto filmova režiraju ljudi koji nisu za to školovani, nego su po vokaciji producenti, scenaristi ili šta već, onda se postavlja pitanje kuda ide srpska kinematografija. Od načina na koji se finansira do načina na koji je (ne)zaštićena od države.”

Ruku na srce, da li su baš za sve krivi reditelji stasali devedesetih godina prošlog veka? I šta je sa tom savremenom srpskom književnošću?

Prvo, uglavnom je daleko od filmičnog. Čak i kad vam se čini da je tako, da je priča potpuno filmska, ispostavi se da je scenario jako teško napisati. Decenijama već, rediteljska želja je Pekićevo Besnilo, koje bi bilo preskup projekat za siromašnu Srbiju. Ali ne i “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića. To je, kažu reditelji, gotov film. Gorčin Stojanović dodaje da se i sam nadao “Tikvama”, ali da bi trebalo pitati Dragoslava Mihailovića zašto dosad nije dopustio da se delo ekranizuje. “Posebno posle iskustva koje je imao sa Petrijinim vencem u režiji Srđana Karanovića. I kao film i kao serija, Petrijin venac je sjajan.” Možda isuviše sjajan. Stojanović ovde podseća na Kunderu koji kaže da do kraja veliki i dobar roman i ne treba da bude prebačen u druge medije. Nego da ostane među koricama knjige.

Kod nas su više puta najavljivane adaptacije romana “Hobo” Zorana Ćirića, “Kanye” Marka Vidojkovića, “Mamac”, Davida Albaharija. A bilo je i reditelja i producenata koji su poželeli da adaptiraju “U potpalublju” Vladimira Arsenijevića. Sve su to, u početku, bili “filmovi iz prve”. Posle se ispostavilo da i nije baš tako. Roman “Hobo” su dosad svojatali razni reditelji i producenti, i još uvek se ništa ne zna. Glumac Gordan Kičić je, recimo, otkupio autorska prava na film “Kanye” po romanu Marka Vidojkovića, i snimanje je trebalo da počne početkom ove godine. U međuvremenu su se promenili pisci scenarija, reditelji. Zasad, scenario je “uglavnom gotov”, a “Kanye” su rezervni projekat, “drugi ispod crte” na Konkursu republičkog ministarstva za kulturu, kaže Kičić. “Roman je zavodljiv, nudi petnaestak filmova koji mogu da se napišu. Zato i jeste teško prevesti roman u film. Pri tom tu postoje dva toka, jedan realan i drugi irealan. Morali smo da budemo odlučni u izboru a da ne povredimo celovitost priče.”

Pored glumačkog izazova (igraće glavnu ulogu), Kičić kaže da je producentska računica sasvim jasna: “Ako je knjiga bestseler, to je preduslov da bude uspešan i film. Ako je Markovu knjigu pročitalo 100 000 ljudi, imate sigurnih 100 000 gledalaca. Zatim, to je priča o protestu, savremena priča, neka je milion ljudi protestovalo u ovoj zemlji, ikad, devedesetih, valjda će neko od njih poželeti da se podseti kako je bilo, i da li je baš tako bilo. Zato to može da bude i komercijalni projekat.” Ali, o tom – potom.

Kako bi tek neko ekranizovao Basaru, ili Gorana Petrovića, ili Milorada Pavića (Vizantijsko plavo, nažalost, nije bilo uspešno rešenje)? Kako, recimo napraviti film od romana “Pustolovina ili ispovest u dva glasa” ili “Oslobodioci i izdajnici” Milovana Danojlića, koliko god junak njegovih romana nedostajao srpskom filmu? Oni uporni će, možda, reći – može. Kad je i Ekov roman “Ime ruže” adaptiran u film, može sve.

Gorčin Stojanović je ipak realniji: “Što je literatura više palp, što je manje značajna, tu se otvara mogućnost ekranizacije. To je vrlo zanatska stvar. Knjige koje se rado čitaju imaju mnogo radnje. Za razliku od velike literature, pogotovo modernog romana s kraja 20. veka, koji je uvek pun esejističkih pasaža, komentara piščevih, neretko značajnijih od samog redosleda događaja. Film je u tom smislu primitivniji medij, potreban mu je sledeći, pa sledeći događaj, on se hrani događajnošću. Imao sam sreću sa Ubistvom s predumišljajem, jer se pisac i sam poigrao nižim žanrom. Dnevnik babe Jelene i Bulikino prvo lice, sve je to rađeno na jednoj fino nijansiranoj žanrovskoj koketeriji sa nečim što je ljubić ili niži žanr. Što je knjiga bliža nižem žanru, to je podatnija za film.”

Film je prazan bez dobre priče. A nju je najlakše naći u književnosti, pa bila ona i najbeznačajnija na svetu.