Medijsko savezništvo

Peter Sloterdijk predaje filozofiju i teoriju medija na Akademiji lepih umetnosti u Beču i na Univerzitetu za dizajn u Karlsrueu. Wegova dvotomna Kritika ciničnog uma (Kritik der zynischen Vernunft) jedna je od najprodavanijih knjiga iz oblasti filozofije

Čitanje i tumačenje znakova, što je filogenetski mnogo starija praksa, tesno su povezani u neurobiološkom smislu. Šta znači to što društvo u sve većoj meri odbacuje te veštine?

- Svedoci smo promene u sistemu pronalaženja i otkrivanja stvari. Stari sistem čitanja znakova dosad je nekoliko puta iz korena promenjen. Moglo bi se čak reći da je prvo ratar zamenio lovca, potom je urbani čovek zamenio ratara, a sada na smenu urbanom čitaocu dolazi tragač i lešinar koji živi u svetu monitora.

Knjige pružaju urbanom čitaocu duboki uvid u svet kakav je postojao u prošlom stoleću.

Mi danas pokušavamo da izbegnemo dubinu i generalno smo se otarasili potrebe za razumevanjem. To predstavlja dodatni pritisak na knjige.

- Mislim da kriza knjige ima veze sa krizom građanskog identiteta više no sa ma čim drugim. U doba humanizma postojalo je skriveno ali vrlo delotvorno izjednačavanje pojedinca sa knjigom. Ako je neko smatran obrazovanim to je značilo da je kadar da napiše – ili je već napisao – roman o sopstvenom životu. Obrazovani čovek mogao je da predoči ukupni zbir sopstvenih iskustava u eksplicitnom književnom obliku. To, međutim, podrazumeva da je čovek u periodu humanizma prvenstveno bio neko ko je sticao iskustva. U osnovi svega toga leži ideja da čovek preobražava sopstveni život u umetničko delo, ali po cenu velikog ličnog truda, i da tek onda postaje stvarno individualizovano biće.

To zvuči vrlo živo, aktivistički, čak nekako sportski.

- U izvesnoj meri zaista je tako – mi na neki način pretvaramo sopstveno postojanje u sport. Sama predstava iskustva vodi poreklo od grčke paideje. Paideja se temelji na primeni sportskog načela u svetu pisma. Čovek se, baš kao u sportu, napinje do krajnjih granica i tako ovladava vrhunskim znanjem i umećem pisanja. Grčki sportisti, baš kao i grčki učitelji, koristili su reč koja glasi ponos, a označava trud, muku, bolni napor, trpljenje. (Ponos je dete boginje svađe, Eride, Dolor u rimskoj mitologiji – prim. Prev.) Isto onako kao što su filozofe zvali “prijatelji mudrosti”, sportiste su zvali “prijatelji truda i napora”. U stvari, predstava o obrazovanom čoveku zapravo je bila jedan vid glorifikacije patnje i napora tipična za sport. Otud ono da bez muke nema nauke.

Ali, danas niko ne želi da se trudi, da ulaže napor…

- Ono čega smo danas svedoci, posebno u svetu kompjutera, jeste upad neobučenih u sferu kulture. Na kompjuteru se neutreniranost može predstaviti kao utreniranost, nesposobnost kao sposobnost. To dovodi do neverovatne opuštenosti i raspekmeženosti. Ono što definiše savremenu situaciju jeste to što nestaje sam pojam obrazovanja, pošto danas niko nije spreman da plati cenu stvarnu učenja – drugačije rečeno, niko nije spreman na trpljenje i muku zarad sticanja iskustva.

Ipak, savremeni čovek pati. Pati makar zbog tog svog napora da ostane glup, kako je govorio Odo Markard...

- Qudi danas pate od najrazličitijih stvari, ali sigurno ne pate od obrazovanja. Pate, na primer, zato što ne mogu da nađu posao. Ali istovremeno nisu voljni da steknu kvalifikacije koje su im potrebne da bi stekli posao; radije bez ikakvog truda preuzimaju znanje sa interneta. To zapravo znači da ljudi u traganju za iskustvom više ne idu do izvora znanja, već puštaju da im znanje samo priđe – naručuju ga isto onako kao što naručuju picu.

Vi sami gajite izvesnu dozu skepticizma prema prekomernim naporima kada je reč o obrazovanju. Vaš se savet, otprilike, svodi na to da te sićušne svetiljke koje nazivamo inteligencijom treba štedljivo da koristimo. Tu se onda skidanje sa interneta dobro uklapa, zar ne?

- Da, to je zaista tako. Pogledajte, uostalom, kako se metafora menja: od Sunčeve svetlosti u vreme prosvetiteljstva do kontrolnih lampica u našim današnjim elektronskim sistemima. Više ne osvetljavamo svoje živote Sunčevom svetlošću istine, radije se oslanjamo samo na mala signalna svetla tekuće, svakodnevičke inteligencije.

Manje svetlosti. Da li je to još jedan veliki projekat za smanjenje opterećenja?

- Jeste, bez sumnje. S druge strane postoji jedan novi vid opismenjavanja koje nazivam hiperopismenjavanjem, kada drugi put učimo da čitamo i pišemo. Prvi put to učimo u školi, a drugi put kao štampari. Zaista, stari homo orthograficus nestaje a na smenu mu dolazi homo typograficus, koji ne samo da uči da čita i piše, već i kreira sopstvenu simboličku sliku koju nudi spoljašnjem svetu. To je dobar primer kako kompjuter sigurno nije odbacivanje Gutenberga, već unapređenje, proširenje Gutenberga: u našem delu sveta svi uče da čitaju, pišu, štampaju i bave se grafičkim dizajnom.

Mislite da je to viši stepen medijske stručnosti?

- Razume se da jeste! I to je jedan od razloga zbog kojih je kompjuter, u pametnoj kombinaciji sa gutenbergovskom tradicijom, svakako nešto što je dobrodošlo. Tu se radi o rekombinovanju medijskih savezništava na jedan inteligentan način, o pametnim spregama. Znate, čovek može mentalno da nazaduje, pri tom veoma brzo, ako neprestano sedi pred televizijskim ekranom i zuri u njega, ali to nazadovanje nije neminovno. Možete se degenerisati pred kompjuterom, ali ni to nije neminovno.

Pobornici očuvanja statusa kvo voleli bi da odbrane staru dobru knjigu od novih, tehnički premoćnih medijskih oblika. I tu ste nešto ironično prokomentarisali – rekli ste da se knjigom muve teraju bolje no bilo kojim drugim medijem. Je li to dovoljno?

- Bilo bi pogrešno ako bismo knjigu samo ironijom branili. Međutim, iz razgovora sa kolegama znam da su mnogi koji su raširenih ruku pozdravili nove tehnologije danas znatno skeptičniji kada je reč o tome šta elektronski mediji mogu da postignu na planu očuvanja znanja. Pokazalo se da su te tehnologije mnogo krhkije nego što smo i pomišljali. S druge strane, knjige vam donose spokojno mentalno stanje za onih prvih sto godina. Pokazalo se da su pouzdani sud za čuvanje sadržaja koji je u njih smešten.

Postoji još jedna strategija koja se koristi u odbranu knjige – to je ona koja se svodi na tehnološko unapređenje knjige i njeno propagiranje u elektronskoj formi, a ne samo na papiru. Mislite li da elektronska knjiga ima izgleda da preživi?

- Sve su to ideje koje mogu funkcionisati zbog besmisleno niske cene skladišnih kapaciteta. U prošlosti se znanje čuvalo na dragocenoj i retkoj materiji – na kamenim pločama, papirusu, papiru. Danas je to na čemu se čuva znanje verovatno najjeftinija roba koje ima u izobilju – možda je samo saharski pesak jeftiniji i ima ga više. To, razume se, dovodi do neverovatne inflacije – i do opšte pojave da se čuva i sve ono što uopšte ne zavređuje da bude čuvano. U budućnosti ćemo morati da živimo u toj entropiji. Knjiga će neometano preživeti svoje elektronske konkurente.

Ali, ne postaje li i sama knjiga entropijska pojava? Mislim na bujicu novih publikacija koje nam svake godine stižu, mučeći nas prevelikim mogućnostima izbora. Kako možete sa bilo kakvom dozom izvesnosti da razlučite među svim onim što vam stiže i odredite šta je to što se nikako ne mora pročitati?

- Ranije su to za nas radili kritičari. Oni su obavljali neku vrstu kontrolnog pregleda za sve nas. Danas, pak, više nema takvih prikaza. Stoga je danas svaki čitalac i svaki umetnički impresario i trgovac umetničkom robom dužan da traga sam, onako, za svoj groš. To se ne može izbeći. Živimo u vreme hiperprodukcije štampanih stvari i hiperarhiviranja. To je posledica luksuza da imamo beskrajne mogućnosti za skladištenje. Danas prosečan čovek može da dokumentuje svoj život mnogo bolje nego što je to mogao da učini Luj Četrnaesti. Previše toga se skladišti i čuva. To, međutim, u svakome od nas istovremeno budi neku vrstu uništitelja, “terminatora” koji iz oružja neznanja puca na sve što mu nije neposredno, trenutno potrebno.

Zanimljiv posao, nema šta. Ali, ima i svoju negativnu stranu: čovek ne prolazi kroz život samo kao uništavalac i neznalica, već i kao neko ko mnogo toga propušta.

- Znamo da je velika većina sklona da ostavi po strani ono najbolje, čak i kada joj je to najbolje u domašaju. Recimo, ima intelektualaca koji nisu pročitali Mobi Dik – možda najbolju knjigu koja je ikada odštampana. Zar to nije čudno? Većina ljudi živi sa tihim uverenjem da postoje stvari koje su važnije i od onih najboljih stvari.

Onda je verovatno bolje ne dirati ih, da ih ne poremetimo...

-(Smeh):... Ne verujem da ih iko može poremetiti.

Svojevremeno ste citirali Žana Pola, koji je umeo da kaže kako knjige nisu ništa drugo do “opširnija pisma našim prijateljima”. Međutim, da bi knjige mogle da imaju uticaj na vaše čitalačke prijatelje, sami ti prijatelji moraju u razumnoj meri poštovati tekst. Ipak, takvo poštovanje teksta rapidno nestaje.

- Opšte opismenjavanje ima i svoje uzgredne efekte. Čim umeće čitanja i pisanja postane elementarna demokratska tehnika, odnosno, čim izgubi svaku posebnu hijerarhijsku-sakralnu funkciju, dolazi do jedne vrste sekularizacije, a onda, vremenom, i do profanacije pisane reči. Samo, izvesna razlika između pisca i čitaoca zadržava se i posle te profanacije. Dok god se ta razlika jasno shvata, knjiga zadržava dovoljnu meru privlačnosti i kadra je da gradi izvesnu distancu prema čitaocu. To što je pisac u nekom smislu ispred čitaoca obezbeđuje polazište samoj knjizi. U tome je ležala i leži nada.

Kako stoje stvari sa prijateljstvom?

- Kada je Žan Pol rekao da su knjige opširnija pisma prijateljima, on je već upotrebio jednu metaforu koja ukazuje na preobražaj knjige iz autoritarnog u prijateljski, nama sklon medij. Građanska kultura čitanja živi od tog preobražaja i upravo je to ono što rađa i pothranjuje našu želju da čitamo knjige.

Novinar i pisac Florijan Ilijes tvrdi da sve više ljudi iz gradova žudi za životom na selu: žele da bar na neko vreme pobegnu od tokova svakodnevice, da postignu da se sve uspori – idealno za debele knjige koje doživljavamo kao otelotvorenje prijateljstva i ljubavi. Da li to Nemačka iznova otkriva želju za čitanjem knjiga?

- Znate, upravo se obraćate nekome ko je napisao trilogiju od 2 400 strana. Nešto takvo čovek ne radi iz puke nevinosti, za nešto takvo mora postojati motiv. Između ostalog, čovek verovatno želi da sugeriše kako je taj projekat isto što i egzistencijalni odmor. Ako neko zaista želi da pročita moj projekat Sfere od početka do kraja, verovatno za to mora da uzme godišnji odmor. A čini se da stvarno ima ljudi koji su voljni da krenu na takvo čitalačko putovanje; inače ne bismo do sada prodali 20 000 primeraka Sfera u Nemačkoj. Postoje brze knjige, one koje deluju kao injekcije. Postoje, međutim, i knjige koje najviše nalikuju na dugo, daleko putovanje.

Prevela s engleskog:

LJiljana Nedeljković