Ubica ili Bog?

U američkoj državi Tenesi, 1982. godine lokalne novine na naslovnoj strani su objavile poternicu za „sedam zlobnih”. Tih sedam pojedinaca optuženi su za „namerno i hladnokrvno ubistvo miliona malih preduzetnika”. Možete li da pogodite ko su bili ti ljudi? Boni i Klajd? Al Kapone? Roni Bigs i čuveni engleski pljačkaši vozova? Ne, ne. Niko od njih.

Verovali ili ne, tih „sedam zlobnih” bili su Pol Voker, tada predsednik Federalnih rezervi američke centralne banke, i šestorica njegovih kolega! Naravno, kad znate ko su bili, nije vam teško da pretpostavite zašto su ih novine iz Tenesija osuđivale: „smrt” izazvana monetarnom politikom. Monetarna politika Federalnih rezervi (FED) optužena je za zatvaranje velikog broja malih preduzeća.

Više od dva veka kasnije, na guvernere centralnih banaka se gleda sa više blagonaklonosti. Danas ćete pre čuti da prve ljude centralnih banaka zovu „bogovima” nego „ubicama”. Šta je dovelo do tog obrta? Ključna reč je „inflacija”. Nakon niza godina života sa inflacijom, ona je oborena na veoma nizak nivo i tu je više od jedne decenije. Taj napredak u ekonomskim rezultatima pripisuje se odluci centralnih banaka – donetoj manje više jednoglasno – da glavni cilj njihove monetarne politike i mera njenog uspeha bude postizanje cenovne stabilnosti.

Možda ne znate da je Beograd odigrao značajnu ulogu u toj transformaciji politika centralnih banaka. Sve je počeo baš Pol Voker. Iz samog Beograda! Gospodin Voker došao je u Beograd 1979. godine na godišnju skupštinu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. No, neposredno pre no što su sastanci počeli, odlučio je da žurno spakuje kofere. Odjurio je nazad u Ameriku kako bi obznanio paket mera koje će oboriti inflaciju. Baš ta njegova obzanana smatra se prekretnicom u odluci centralnih banaka da im borba protiv inflacije bude najvažnija stvar.

Moć centralnih banaka je poslednjih godina neprekidno rasla. Mada je u to danas teško poverovati, ali do kraja 1980-ih godina samo su američki Fed, nemačka Bundesbanka i švajcarska Nacionalna banka bile nezavisne institucije po slovu zakona. U to vreme većina centralnih banaka bila je pod kontrolom vlada. Ogroman rast globalne inflacije tokom 1970-ih i 1980-ih mnoge je ubedio da se političarima ne mogu baš uvek poveriti monetarni dizgini. Zato su jedna za drugom države sveta oduzimale monetarnu politiku iz ruku političara i predavale je u ruke centralnih banaka. Jedna za drugom centralne banke su postajale nezavisne i dobijale mandat da se bore protiv inflacije. Rezervna banka Novog Zelanda bila je prva među njima 1989. godine. Sledile su je mnoge druge – od Banke Engleske, preko Banke Meksika do Banke Japana...

Evropska centralna banka (ECB) je kruna nezavisne centralne banke. Pre dvadeset godina ljudi bi se smejali da je neko rekao da će evropske zemlje ekonomsku politiku predati u ruke grupe ljudi koji nisu birani na izborima. Pa ipak, danas, ECB je možda najnezavisnija banka na svetu, čak je više zaštićena od političkog pritiska nego što je to bila čuvena Bundesbanka. Nikada ranije u istoriji nisu centralne banke imale takvu moć – niti su ih toliko poštovali kao danas.

No, sve ovo ne znači da centralni bankari žive lagodno. Sa poštovanjem dolaze i očekivanja. A političari, tržišta i glasači često očekuju previše. Dileme vezane za ekonomsku politiku i danas su centralno i akutno pitanje, poput pitanja da li je zemlja ravna ili okrugla. I nakon svih ovih godina centralne banke se suočavaju sa tri glavna pitanja koja su suština njihovog posla: šta je to banka, šta je sve novac i šta je inflacija? Razvoj tržišta kapitala i raznih finansijskih instrumenata – i njihovog uticaja na ekonomsku politiku – zamaglio je razliku između raznih finansijskih institucija, prisiljavajući stručnjake da stalno preispituju rukovođenje monetarnom politikom i instrumente kojim se ona vodi. Sa razvojem tehnologije isto važi i za prirodu onoga što se može smatrati novcem. A, naravno, kad je u pitanju inflacija, suštinsko pitanje je šta ćete sve i kako meriti kad je u pitanju rast cena. Recimo, kakav je uticaj na inflaciju promena cena imovine i finansijskih instrumenata (kao što su obveznice i akcije)?

Uverena sam da ste već shvatili da je epitet „Bog” mač sa dve oštrice. Političari, bankari, preduzetnici i ostali glasači podjednako pitaju: ko su ti ljudi koje niko nije javno birao a imaju tako veliku moć? Političari takvo stanje često koriste kako bi zagovarali napuštanje koncepta nezavisnosti centralnih banaka. Ali nije to odgovor na ovu legitimnu zabrinutost. Odgovor je javnost rada i odgovornost za to što se radi u zdravo postavljenim okvirima upravljanja. Sa ovog stanovišta jasno postavljeni ciljevi, transparentno odlučivanje i odgovornost za rezultate su ključ svega.

Banka Engleske, koja je postala nezavisna 1997. godine (da, tek 1997!) naširoko je prihvaćena kao dobar model. Objašnjavanje svih aspekata kako ona upravlja monetarnom politikom bilo bi predugo, pa mi dozvolite nekoliko primera. Odluke o visini kamata donosi njen Odbor za monetarnu politiku. Odbor se sastoji od pet funkcionera Banke Engleske i četiri nezavisna ekonomista. Zapisnik sa sastanaka, u kojima se navode razlozi donošenja odluka o visini kamata i iz koga se vidi kako je ko glasao, objavljuju se dve nedelje nakon svakog sastanka. Banka Engleske kvartalno objavljuje Izveštaj o inflaciji, u koji su uključena predviđanja o budućem kretanju inflacije i procena koliko je to u skladu sa stopom rasta cena koju centralna banka želi da dostigne. Sličan okvir upravljanja i odgovornosti koristi se i u Americi i u Japanu. U obe zemlje centralne banke objavljuju zapisnike sa sastanaka na kojim se odlučuje o politici i kako je ko glasao. I ne zaboravimo još da predsednik Federalnih rezervi svedoči u Kongresu, gde, javno, mora da odgovara na nimalo prijatna pitanja o ekonomskim rezultatima i ulozi Banke Federalnih rezervi u tome.

Mervin King, koji je nekad bio u Banci Engleske, dao je definiciju koju svi treba da zapamtimo: „Uspešnog centralnog bankara ne treba gledati ni kao heroja ni kao ?likovca, već prosto kao stručnog sudiju, koji dopušta da igra teče.”