Kakvu budućnost ima NATO

Kad su pre pet godina upali u Avganistan, Amerikanci su hteli da uhvate Osamu bin Ladena i unište uporišta Al kaide koja oličava globalni terorizam. Bin Laden nije uhvaćen, a Al kaida nije likvidirana. Nasuprot tome, u Avganistanu je ojačao oružani ustanak protiv Amerikanaca. SAD su tražile da se NATO više, i sa brojnijim snagama, angažuje u vojnim operacijama protiv talibana. Sad se ispostavlja, na samitu u Rigi, da i kredibilitet i budućnost NATO-a zavise od uspeha vojnih operacija u Agvanistanu, odnosno od pobede nad talibanima.

To je situacija koja se najmanje mogla očekivati pre decenije i po, kad se NATO, nakon kraja hladnog rata, prvi put bio suočio sa potrebom da iznađe nove razloge svog postojanja. Pošto više, sa raspadom bivšeg Sovjetskog Saveza, nije bilo novog velikog neprijatelja, angažovanje “van granica” NATO-a – najpre uključenjem u građanski rat u Bosni, a potom u agresiji na Jugoslaviju, koja se okončala zaposedanjem Kosova – izmenilo je karakter alijanse. NATO se preobrazio iz defanzivnog u ofanzivni savez. A u Avganistanu, u prvim operacijama van Evrope, dobio je i globalnu dimenziju i sad je, sa 50 000 vojnika, prisutan na kriznim područjima na tri kontinenta.

Avganistan je, jasnije nego druga ratišta, otkrio krizu identiteta NATO-a. Unutar alijanse vlada pometnja oko njene globalne uloge. Pošto zajedničke globalne interese ne vide svi podjednako, i trupe zemalja članica su različito motivisane za učešće u vojnim operacijama. U Avganistanu je oko 32 000 vojnika NATO-a, ali većina evropskih članica nevoljno šalje nove trupe, a još nevoljnije ratuje protiv ustanika.

Sa talibanima se sukobljavaju Amerikanci, Britanci, Kanađani i Holanđani, dok Nemci, Francuzi, Španci i Italijani, recimo, izbegavaju vrela područja i radije učestvuju u logistici i obnovi i izgradnji zemlje. Predsednik Buš je nastojao u Rigi da takvo raspoloženje izmeni, ali je u tome samo donekle uspeo – evropske članice uklonile su, otprilike, samo 15 odsto restrikcija za angažovanje svojih trupa u borbenim operacijama.

NATO je zapravo suočen sa dva ključna pitanja: koliko geografski daleko van Evrope može da ide da bi igrao i veću globalnu ulogu i šta sve danas, kad se uglavnom bori protiv nevidljivog neprijatelja kao što je terorizam, treba da podrazumeva pod pretnjom?

“Neki se čak pitaju” – kako piše torinska “La stampa” – “da li ima smisla da postoji vojna alijansa, ako se protiv pravog neprijatelja, a to je islamski ekstremizam, ne može boriti vojnim sredstvima i ako se od njega ne brane sopstvene granice”.

Da bi izašao iz tih dilema – odnosno da bi prevazišao krizu identiteta – NATO bi morao da preispita svoje ciljeve, smatra Jap de Hop Shefer. Po njemu, “NATO ne treba da bude svetski žandarm” i da gasi žarišta širom sveta, jer za to nije ni tehnički ni ekonomski osposobljen, već da brani članice od svetskih pretnji, kao što su terorizam, širenje oružja za masovno uništenje i nepredvidivo dejstvo “otpadničkih država”. Ali, dodaje on, alijansa “ne može ni da se preobrazi u humanitarnu organizaciju ili u agenciju za rekonstrukciju”.

Amerikanci nešto drukčije tumače globalnu ulogu NATO-a. Oni takođe ne vole poistovećivanje sa svetskim žandarmom, ali su ipak za “robustnije” delovanje na međunarodnoj sceni. Uz to, oni vide izraženiji globalni karakter NATO-a i u zbližavanju alijanse sa Australijom, Japanom i Južnom Korejom. Kako objašnjava Nikolas Berns, svrha toga je dalja “transformacija” NATO-a, a ne stvaranje “globalne alijanse”. Pomenute zemlje su već u Avganistanu. Bile su i u Iraku i na Balkanu. Zato je, po njemu, sa njima poželjno i vojno i političko partnerstvo.

Među Evropljanima ideja nije naišla na oduševljenje. Francuska ministarka odbrane Mišel Alio-Mari pisala je nedavno u “Figarou”: “Razvoj globalnog partnerstva bi mogao da rastoči prirodnu solidarnost Evropljana i severnih Amerikanaca u paperjasti entitet. Globalno partnerstvo šalje lošu političku poruku – da se radi o kampanji koju pokreće ceo Zapad.”

Javljaju se i razlike oko toga koje se misije NATO-a mogu smatrati “globalnim”. Evropljani vojno angažovanje NATO-a vide radi odbrane interesa svih, a ne – što se ne kaže, ali se misli – radi ostvarenja samo američke globalne strategije. Danijel Frid, pomoćnik američkog državnog sekretara za evroazijske poslove, smatra, pak, da NATO “ne bi trebalo da ima geografske limite u svojim operacijama”. Bušova administracija, kaže on, sve ređe govori o “koaliciji voljnih” (poput one u Iraku), jer je “danas sve NATO”.

Debata će se nastaviti, ali verovatno mirnije nego u vreme raskola oko Iraka: zna se da ni transatlantske saradnje nema bez NATO-a.