Olako obećane brzine

Hiljade analitičara i naučnika je proteklih petnaestak godina pokušavalo da sumira nesreću koju je Miloševićeva politika donela Srbiji i ostatku Balkana. Ipak, niko nije bolje sublimirao suštinu njegove otrovne i zavodljive ideologije, politike koja je srpski narod istovremeno odvela u jednu od najvećih istorijskih tragedija i napisala najsramotnije stranice njegove istorije, od Dragiše Pavlovića. Mnogo pre krvavih ratova i reka izbeglica ovaj gubitnik na Osmoj sednici je najveću opasnost video u “olako obećanoj brzini”.

Pavlovića i Ivana Stambolića do nogu su potukli njihovi bivši drugovi koji su rešili da idu prečicom, ubrzaju istoriju i ignorišu realnost. Ali, u Srbiji nije samo ta maligna, samoživa miloševićevska brzina bila fatalna. Iako motivisan sasvim suprotnim razlozima, tragično se završio i hrabri pokušaj Zorana Đinđić da odustane od bolnih kompromisa, zanemari zločinačko nasleđe Miloševićeve ere i naglo poveća brzinu. Đinđićeva sahrana je bila jedan od najmasovnijih skupova u istoriji srpske prestonice. Iako je uglavnom okupila ljude koje imaju malo toga zajedničkog sa Miloševićevim “antibirokratskim” mitingašima koji su se okupljali krajem osamdesetih širom Srbije i Crne Gore, ona je, između ostalog, pokazala ogromnu mobilizacijsku snagu koju na sasvim različitim krajevima političkog spektra ima ubrzanje.

Pravi Đinđićevi politički naslednici su naučili bolnu i skupu lekciju, odbacili rizičnu brzinu koju je pokojni premijer nakratko usvojio, i sada predstavljaju najsnažniji deo demokratskog bloka, grupe političkih partija na vlasti i u opoziciji čije moguće buduće savezništvo deluje kao najefikasniji i najbezbedniji put za prevazilaženje Miloševićevog sveobuhvatnog i perverznog nasleđa. Brzinu koja je isprovocirala i uplašila Đinđićeve ubice, prigrlile su patuljaste političke stranke zanemarljivog uticaja i jedna od frakcija demokrata. Na njihovom čelu su uglavnom bili ljudi čija cela politička biografija predstavlja antitezu Đinđićevog promišljenog i pragmatičnog delovanja i koji su većinom, do u samo predvečerje ubistva, bili njegovi otrovni i nestrpljiviji kritičari.

Tek prošlog meseca u Srbiji je iz obilja ovih stranaka izrasla respektabilna politička snaga koja obećava da će, ako postigne izborni uspeh, naglo dodati gas. “Srbiji se žuri”, jedan je od slogana koalicije četiri “građanske” partije koju predvodi Čedomir Jovanović. Pristalice ove navodno prozapadne, samo deklarativno “modernizacijske” frakcije srpskog radikalizma su uglavnom građani koji nisu zadovoljni što do sada tranzicija njima (i Srbiji) nije donela mnogo više. Mnogi od ovih građanskih radikala veruju da između demokratskih stranaka, bile one u opoziciji ili na vlasti, i nacionalističkih radikala, nema nikakve razlike. Oni su uvereni da samo Čeda, Nataša Mićić i Petar Luković mogu Srbiju da “uvedu u Evropu”.

Dok je ključna reč tragičnog ubrzanja krajem osamdesetih bila Kosovo, tada najveća srpska nesreća, na barjaku koalicije koji glasačima danas olako obećavaju brzinu je Srebrenica, najveća sramota u srpskoj istoriji. Obe “obećane brzine” ultimativno zahtevaju ispunjavanje određenih preduslova. Samo na prvi pogled pozivanje na oružje ili hitno hapšenje albanskih lidera iz Miloševićevog vremena (kako bi se “sačuvalo jedinstvo Srbije” i “nacionalno dostojanstvo”) i zahtev za suočavanje sa srpskim zločinima, odmah i po svaku cenu (kao navodni preduslov da bi se “izašlo iz Azije” i “započela modernizacija”) nemaju ništa zajedničko.

U oba slučaju radi se o lažnim imperativima i isticanju u stvarnosti neostvarivih preduslova začinjenih ovdašnjim glasačima tako primamljivom brzinom. Niti je oružje moglo da sačuva Kosovo, niti je, kako pokazuje istorija nekih od danas najbogatijih i najdemokratskijih zapadnih zemalja, suočavanje, koliko god bilo poželjno, preduslov za uživanje u bilo kom, pa i evropskom medu i mleku koji “nudi” Jovanovićeva koalicija.

Naravno Srebrenica, simbol stradanja bošnjačkih civila, ne može imati mobilizacijsku snagu Kosova, ugrožene “srpske kolevke”. Glavna opasnost od rastućeg, iako i dalje relativno slabog kvazigrađanskog radikalizma je u tom što je stupio u svojevrsnu, kako bi se reklo miloševićevskim žargonom, “neprincipijelnu koaliciju” sa mnogo snažnijim i privlačnijim nacionalističkim radikalizmom. “Građanske” i nacionalističke ekstremiste ne ujedinjuje samo činjenica da i jedni i drugi nude mešavinu desnih i levih ideologija, već i vulgarnost, ostrašćenost, beskompromisnost i isključivost u javnim nastupima.

Dok “građanski” radikali obećavaju naglo ubrzanje, oni nacionalistički nude usporavanje i okretanje kursa. Na suprotnom polu od pristalica Čedine “energične” koalicije najbrojniji su glasači Srpske radikalne stranke. To su mahom ljudi koji veruju da su u dosadašnjoj tranziciji previše izgubili. Oni bi želeli da što pre povuku kočnice. Ovaj radikalizam sanja o brzom povratku u imaginarnu prošlost, mešavinu samoupravnog “raja” i obnovljenog nacionalnog dostojanstva i sabornosti koje je, kako veruju, porodilo Miloševićevo fatalno ubrzanje.

Samouverene i nestrpljive pristalice brzog odbacivanja “vizantijski orijentalnog načina” koju obećava Jovanovićeva koalicija su prethodnih dana svoj izbor obrazlagale rečima “nemamo vremena”, “neću da čekam”, “već sam protraćila godine”... Ali, novija istorija nas uči da naglo ubrzanje ovde – bez obira na to kakve su prave namere i karakter onih koji daju obećanja – po pravilu vodi u provaliju. Imali smo prilike da se uverimo da se čekanje produži uvek kada naši lideri naglo dodaju gas, da tada samo protraćimo još više godina. Pred nam je tridesetak dana nade da ovu skupu i nepotrebnu lekciju nećemo još jednom ponavljati i da Srbiju na putu ka članstvu u Evropskoj uniji ili boljoj budućnosti neće ponovo zaustaviti olako obećana brzina.