Zapad je čuvao Mladića

Francuska novinarka Silvi Maton, autorka knjige “Srebrenica, najavljeni genocid”, nedavno je u “Pari maču” objavila razgovor s Karlom del Ponte kojim pokušava da potvrdi svoju tezu. Razgovor je izazvao bučna reagovanja. I portparol haškog tužilaštva je osporio njegovu autentičnost – Karla del Ponte, navodno, nije autorizovala razgovor, te on tako ne odražava njeno mišljenje. Maton je posle tvrdila da joj je Karla telefonom rekla da ona ne misli kao njen portparol. Obnovljena je i priča kako je Ričard Holbruk povodom desete godišnjice Dejtonskog sporazuma sarajevskoj televiziji “Hajat” rekao: “Moje prve instrukcije bile su da se žrtvuje Srebrenica, Goražde i Žepa… i mislio sam da je to bilo greška.” Intervju je emitovan 19. novembra 2005. Navodno je posle na dva pitanja: ko mu je dao te “instrukcije”; i da li se ideja žrtvovanja odnosila samo na teritoriju ili i na populaciju – Holbruk mejlom odgovorio: “Toni Lejk. Ja sam ih odmah odbacio.“Toni Lejk je u vreme događaja bio savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona. Na drugo pitanje, Holbruk je odgovorio: (“Oboje.”) Ovi odgovori su objavljeni u sarajevskom magazinu “Dani”. Kad se činjenici da se treći čovek američke administracije (Entoni Lejk) zalagao za “žrtvovanje” Srebrenice i zaštićenih zona dodaju slične izjave nekih muslimanskih funkcionera, delovi holandskog izveštaja, nedorečenosti francuskih vodećih političara i vojnika, Miloševićeve “optužbe” u toku suđenja kako je to sve bila operacija zapadnih tajnih službi, pre svega francuske, pa evo sad i javno izrečene sumnje Karle del Ponte onda – bez namere da se brane optuženi za srebrenički masakr – posmatrač sve to doživljava kao “udruženi zločinački poduhvat” koji je imao široku političku pozadinu i služio za ostvarivanje nekih širih političkih ciljeva.

Kad napustite Tribunal u septembru 2007, vašem nasledniku će kao glavni zadatak ostati da zatvori Tribunal. Možemo li pretpostaviti prestanak rada Tribunala sa šest ratnih zločinaca ili počinilaca genocida na slobodi?

– Imam vrlo malo mogućnosti da to sprečim, osim da o tome govorim i da podvlačim osnovne principe međunarodne pravde, njene vrednosti, nekažnjivost moćnih. Karadžić i Mladić, koji su još u bekstvu najodgovorniji su za grozote koje su se desile u bivšoj Jugoslaviji, naravno sa Miloševićem. Šta će onda biti ovaj tribunal? Tribunal-alibi, kakav je bio kad je uspostavljen? Ali, ja ću učiniti sve što mogu da ih dobijem... Imaćemo ih, imaćemo ih.

Da bi ostvarile ono što zovu “strategija okončavanja”, sudije su nedavno iznašle radikalan način da skraćuju trajanje sudskih procesa…

- Član 73. bis, izglasan u junu, daje mogućnost sudiji da prinudi tužioca da povuče delove optužnica, čak do trećine... Jer, navodno, dug preventivni pritvor bio bi povreda ljudskih prava! Hoću da znate da sam se uvek jako opirala toj fast-food pravdi koja mi se pokušava nametnuti i da je odgovornost za to isključivo na sudijama.

Vi ste povukli optužnice u procesu Srebrenica koji je u toku?

- Ne, ne za Srebrenicu. Rekla sam im: šta hoćete da skinemo? Činjenicu da su ubijeni, da su mučeni ili da su deportovani?

U slučaju Srebrenice, suprotstavljene se dve teze: da je Mladić imao nepredvidivi trenutak ludila ili da je sve planirano i organizovano od strane Mladića i Karadžića, sa Miloševićem.

- To je istina! Mi znamo da je postojala uska saradnja Miloševića, Karadžića i Mladića.

Znate li gde je Mladić?

- To bi Beograd morao znati. U Srbiji je. Do 2003. bio je zvanično pod zaštitom pripadnika srpske vojske, koji ga smatraju herojem. Svi odgovorni su znali gde je. Mi smo im dali adrese koje je sakupila naša jedinica za obaveštavanje. Tada su mi odgovarali: “Ne, ne, to nije istina, proverili smo, nije tu.” Danas, Beograd priznaje da su naše informacije bile tačne. Imali su ga nadohvat ruke i jednostavno odbijali da ga uhapse.

Za takvu politiku odgovoran je srpski premijer Koštunica?

- Politička volja, to je on. On ima dugu nacionalističku prošlost. Do 2003, podržavao je Mladića i uopšte nije imao želju da ga isporuči.

Da li se Koštunica plaši da ne bude ubijen kao njegov prethodnik Zoran Đinđić ili da se njegova koaliciona vladane raspadne?

- To neću da znam! To me ne interesuje! Politika me ne zanima. Postoji međunarodni nalog za hapšenje Mladića već 11 godina i Koštunica ga mora prebaciti u Hag. On je 2004. promenio mišljenje kada je Evropska unija postala interesantna za Srbiju i kada je došao na mesto premijera. Dao nam je 17 begunaca, visokoodgovornih, i to tako što je napravio da se misli da su se sami predali, a u stvari je izvršio pritisak na njih i porodice. Svi su se predali jer nisu imali izbora. On se takvom nečemu nadao i od Mladića, pošto je uništio njegovu finansijsku mrežu, ali Mladić se nikada neće dobrovoljno predati.

Onda je 2005. Koštunica pozvan da započne pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji.

- Da, i transferi u Hag se zaustavljaju u trenu: ostaje nam 6 begunaca, među kojima

Đorđević – optužen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu – i zaštićen u Rusiji, i, naravno, Mladić i Karadžić.

Ipak uspevate da nagovorite Evropsku uniju da zaustavi pregovore sa Srbijom i američku administraciju da joj ne isplati 10 miliona dolara predviđene pomoći. Sistem “štapa i šargarepe”...

- Na to Koštunica ponovo predstavlja Srbiju kao žrtvu. Čitava zemlja je talac Mladića, jednog čoveka, koga kao svuda traže. Koštunica onda izlaže jedan takoreći plan akcije, koji je bio smešan. Radio je na njemu i učinio ga prihvatljivim. Govori o “transferu

Mladića”, o “Mladiću u Hagu”, ali – to je jače od njega – odbija da izgovori reč “uhapsiti”. Nastavljaju da ga traže, ali sumnjam da ne znaju gde je.

A Karadžić?

- Znamo da se sve ove godine kretao između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore i da ima snažnu podršku Pravoslavne crkve. Po zadnjim informacijama, više ne ide u Crnu

Goru, ali imamo malo detalja. Znate li, osim mojih saradnika i mene, još nekog ko traži Karadžića?

Ali, prvih godina, za blagonaklonost prema Mladiću i Karadžićuodgovorne ne nalazimo samo u Beogradu?

- Jasno da je politika da se ne hapse zločinci bila politika Zapada. Nalozi za hapšenje su izdati 1995. Karadžić je tad bio politički aktivan, Mladić takođe, i mirno su se šetali po Bosni, niko ih ne hapsi. Posle 1997. Mladić se skriva u Beogradu. Još uvek je deo srpske vojske i plaća ga Beograd. Milošević je još tu, Mladić nema nikakve potrebe da se krije. Karadžić mora napustiti političku aktivnost, ali ostaje u Bosni. Ne krije se, ali SFOR i NATO ga i dalje ne hapse... Posle 1998. i 1999. pritisak pomalo raste.

A u slučaju Žaka Širaka?

- Nismo ništa našli ni za Širaka, vezano za pregovore iz decembra 1995. oko oslobađanje dva francuska pilota koji su uzeti za taoce. Rekao mi je da je dva puta razgovarao sa Miloševićem, ali da nikad ne bi obećao da Mladić neće biti uhapšen. To nije bilo potrebno: Francuzi su platili. Zatim, u to vreme, Mladić nije ni tražio da ne bude uhapšen, jer je bio siguran da neće biti.

Šta je taj treći deo taj “klip u točkove”, a koji ste citirali 15. decembra 2005, u vašem semestralnom izveštaju pred Savetom bezbednosti?

- Tražili smo od odgovornih u Republici Srpskoj da nadgledaju Karadžićevu suprugu. Ja verujem mom iskustvu: danas sutra, begunci uspostavljaju kontakt sa porodicom. Htela sam da znam šta svaki dan radi Karadžićeva supruga, ali sam retko dobijala izveštaje. U leto 2005. vlasti Crne Gore su nam javile da je Karadžićeva supruga prešla granicu i da je bez nadzora. Tražili smo objašnjenja od vlasti u RS-u i tu sam saznala da su ljudi u uniformi došli da vide šefa policije da bi mu kazali da u dogovoru sa tužiocem Tribunala – zamislite, u dogovoru sa mnom – treba da prestanu sa merama nadgledanja!

Ko je dao to naređenje?

- Šef policije mi nije znao reći da li su to bili pripadnici CIA ili NATO. Pokušali smo, ali nismo uspeli da saznamo. Ne možete se iznenaditi kad stvari ne idu kako treba, ako neko hoće da ne idu...

Tek što su optuženi 1995, Mladić i Karadžić su pretili da će odati njihove zapadne saučesnike, ako budu prebačeni u Hag. Da li bi to mogao biti razlog tih disfunkcija?

- U konfliktu, kao u ovom u bivšoj Jugoslaviji, mnoga pitanja su bez odgovora.

Telefonska prisluškivanja razgovora Miloševića, Karadžića i Mladića, između ostalih, uhvaćena 1991, objavljena u toku procesa protiv Miloševića i stavljena na internet, svedoče o stavljanju u upotrebu “etničkog čišćenja”. Međunarodna zajednica je, dakle, morala biti informisana…

- ..Ali ne mislim da su znali da će se u Srebrenici dogoditi genocid. Oni su to loše procenili, nisu pojačali zaštitu. Prihvatili su razdvajanje muškaraca i žena.

Ali Alan Žipe, koji je postao premijer u maju 1995, mi je rekao “svi su znali da se Srbi neće baviti zatvorenicima?”

- Da, to je jasno. Znali su da će ih ubiti...

Kad je Dijego Aria, bivši predstavnik Venecuele u Ujedinjenim nacijama, svedočio pred Tribunalom za Srebrenicu, okrivio je stalne članice Saveta bezbednosti da su radile na smrti Bosne; Rusiju naravno, ali naročito Francusku i Veliku Britaniju. Optužen je i Butros Butros Gali, bivši generalni sekretar UN, da je krio pred ambasadorima nestalnih članica Saveta bezbednosti krucijalne informacije o Srebrenici. On je 1993. godine govorio o usporenom genocidu. Da li će Aria svedočiti u procesu Srebrenica, koji je u toku?

- Da, ponovo će doći, po treći put, posle procesa Miloševiću i Oriću. Ja sam mu jako zahvalna.

Kako zatvor, u kom se nalaze takvi kriminalci, može funkcionisati tako loše?

- On funkcioniše odlično. Pod uslovom da optuženi nema sve vrste privilegija, kao što je bio slučaj ekskluzivno sa Miloševićem. Primao je advokate-savetnike i potencijalne svedoke, odnosno koga je hteo, u kancelariji koja nije bila nadgledana. Isto važi i za njegov telefon, nije bio prisluškivan.

Da li su svi posetioci bili pregledani na ulasku? Kako su lekovi koji nisu bili propisani i flaše viskija stigli do njega?

- Sve te informacije su došle do moje kancelarije posle njegove smrti. Znali smo samo da može slobodno primati zato što je to činilo deo njegovog prava na odbranu…

Pušio je, jeo balkanska jela na bazi slanine, pio alkohol zabranjen u pritvoru, sve što se ne savetuje za povišeni pritisak...

- Centar za pritvor zavisi od kancelarije pisara. Pisar je taj koji dobija izveštaje od direktora i o tome obaveštava kancelariju sudija. Tek posle Miloševićeve smrti sam saznala da se direktor službeno žalio kako više ne može garantovati njegovu sigurnost.

Da li je činjenica da je po Statutu Tribunala Miloševiću dozvoljeno da bude sam sebi advokat bila velika greška?

- U mnogim zemljama to pravo je oduzeto optuženima koji mogu biti osuđeni na najmanje 20 godina. Pokušali smo, uzalud, da se suprotstavimo: po anglosaksonskoj jurisdikciji to je bilo njegovo pravo.

Da li je cela vaša optužnica u pisanoj formi?

- Ne mogu reći da je bila napisana. Da, u najvažnijim tačkama, naravno. Kao glavni tužilac, ja sam izložila uvodni deo i završnu optužbu. Ne mogu o tome sada govoriti jer me to boli. Ali, u uvodnom delu, mogla sam govoriti o stvarima koje nisu bile prihvaćene u proceduri kao formalni dokazi.

Dokazi vezani za koju optužbu?

- Za Srebrenicu… Jedan dokaz je dolazio iz indirektnog izvora i ukazao je na to da su Milošević, Karadžić i Mladić organizovali napad na Srebrenicu i da će pokolj velikih razmera biti izvršen; ali, isto i na to da su to znali međunarodni zvaničnici, da su o tome govorili i ništa nisu uradili da to spreče. To je smoking gun, krajnji dokaz. Ja imam imena onih koji su učestvovali na tom sastanku. To je bio oficijelni sastanak i sigurno postoji zapisnik. Da smo mogli koristiti taj dokaz na sudu, istina o Srebrenici bi bila otkrivena.

Ali, kada ćete – zbog žrtava i za istoriju – taj dokaz izneti u javnost?

- U septembru, kad budem slobodna, napraviću listu svega što imamo i što nismo mogli formalizovati...

U zvaničnom holandskom izveštaju o Srebrenici govori se o sastanku u Beloj kući u proleće 1995, Ala Gora, tada potpredsednika i Karla Bilta, evropskog pregovarača. Bilt je pokušavao da se suprotstavi tamnom opisu Miloševića koji je Gor dao. Gor mu je tada pročitao zapisnik telefonskih prisluškivanja razgovora Miloševića i Mladića, kako se dogovaraju o napadu na Srebrenicu. Zašto niste izneli te dokaze?

- Pokušali smo da ih nabavimo, ali ih nismo dobili. Odgovoreno nam je da to više ne postoji, u šta ja ne verujem. Al Gor je bio pristao da svedoči, ali mu nije dozvoljeno. A što se tiče Karla Bilta, on se više nije sećao...

A šta mislite o priznanju koje je Ričard Holbruk dao u intervju u novembru prošle godine jednoj televiziji u Sarajevu: “Moje prve instrukcije su bile da se Srebrenica, Goražde i Žepa žrtvuju…”

- Nisam znala za tu izjavu. Ona postavlja vrlo važna pitanja.

Rekli sta da mislite, da nastojeći da se ukine princip nekažnjivosti velikih sila, radite nešto zaista korisno za društvo. Zar to nije bio slučaj i kada ste se sa sudijom Falkoneom obrušili na italijansku mafiju, pa zatim na pranje novca u kartelima droge?

- To je taj osećaj, samo što je on ovde udesetostručen. Radila sam na mnogim finansijskim slučajevima. Kod pranja novca nema mrtvih, samo novac... Ali ovde imam masovne grobnice, žrtve, na hiljade tela. Za preživele, tužilac je simbol pravde. To vam donosi ogromnu odgovornost. U Sarajevu, za vreme jednog od mojih prvih putovanja, žene Srebrenice su htele da me vide. Bilo ih je 200 ili 300, ljudi iz obezbeđenja su hteli da puste njih dve ili tri kao predstavnice. Htela sam da uđu sve. Te nesrećne žene, koje su izgubile muževe i decu u pokoljima, koje skoro da nisu imale od čega živeti, tražile su samo jedno: Miloševića. Kao da je to bila moja jedina nadležnost. Potreba za pravdom je ogromna. Osuditi odgovorne je priznanje zločina. Kako još uvek postoji poricanje, treba nastaviti...

Kao predstavnik međunarodne pravde, često ste pod pretnjama smrću i štite vas kao šefa države. Doživljavate li to kao izuzetan komfor ili kao nešto što vam uopšte ne odgovara?

- Obezbeđenje, blindirana auta, državni avioni... posle toliko godina čine deo mog života i to je tako. Sva moja kretanja su predviđena unapred, nikad ne improvizujem. Ta zaštita je deo neophodnih instrumenata za posao. Uvek imam ideju da ću, jednom kad napustim Tribunal, biti kao oslobođena. Mislim na auto koji ću kupiti, rešavaću neke nove probleme i ono što znam je da neću blindirano auto...

I šta ćete raditi nakon što izaberete auto kao slobodna žena?

- Sledeće godine ću navršiti 60 godina i moram raditi još četiri godine. Želim da radim kao freelancer! Moći ću razmišljati, pisati, govoriti... Određena pitanja koja ste mi postavili ovde dobiće tada odgovore.