Kraljev ministar neporočni

Proces “domaćim izdajnicima” i “ratnim zločincima”, na kojima je Vojni sud Federativne Republike Jugoslavije sudio revolucionarno i osudio na smrt đenerala Dražu Mihailovića, i još nekoliko ljudi, a na vremenske kazne poznate predratne političare Slobodana Jovanovića i Momčila Ninčića (prvi je dobio dvadeset, drugi osam godina, a osuđeni su u odsustvu), bio je obična sudska farsa. To je javnost odavno saznala, a sada za to imamo i pravne dokaze. Naime, Okružni sud u Beogradu usvojio je zahtev za rehabilitaciju dr Momčila Ninčića, koji su, shodno Zakonu o rehabilitaciji, podneli Ninčićevi unuci i unuke (deca Momčilovog sina Đure) – Spomenka Ninčić-Šoć, Miroslav Ninčić, Feodor Ninčić i Roksanda Ninčić.

Obrazloženje presude glasi: dr Momčilo Ninčić osuđen je iz političkih razloga, s obzirom na to da je delovao, kao član vlade u izbeglištvu Kraljevine Jugoslavije, odnosno da je postupao po svom političkom ubeđenju. Sud je utvrdio da je vojni sud FNRJ osudio dr Ninčića “iz političkih razloga” na osmogodišnji zatvor sa prinudnim radom, petogodišnji gubitak političkih i nekih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva.”

Kad se kaže politički razlozi, to može da znači i mnogo i ništa. Ali, Okružni sud je svoje obrazloženje konkretizovao i naveo tačno te “političke razloge”. Vojni tužilac pukovnik Miloš Minić optužio je dr Momčila Ninčića da je kao ministar spoljnih poslova u vladi Slobodana Jovanovića (i on je bio doktor nauka, ali to nije isticao), zajedno sa celom tom vladom 1942. godine postavio Dragoljuba Dražu Mihailovića za ministra vojnog i načelnika štaba vrhovne komande i još je ta vlada finansirala četnički pokret “većom količinom novca iz državne kase i da je podstrekavala i politički pomagala Mihailovića u borbi protiv oslobodilačkih snaga Jugoslavije i raspirivala bratoubilačku borbu i slabila otpornu snagu naših naroda” (u to vreme narodnosti se još ne pominju).

Kad se govori o ovom montiranom procesu, redovno se pominje ime vojnog tužioca pukovnika Minića. Imena sudije niko se i ne seća. Prirodno. Tužilac je bio vlast, a sudija samo marioneta u njegovim rukama. Mi ćemo reći ime sudije. Bio je to pukovnik Mihailo Mika Đorđević. NJemu je povereno da vodi ovaj sudski proces, pošto je pre suđenja generalu Draži, uspešno položio, zajedno sa Minićem, prijemni ispit u procesu Keseroviću, kad je sedmoricu ljudi osudio na smrt. I tužilac i sudija bili su tada potpukovnici, ali su za glavni proces unapređeni u čin pukovnika. Karijeru Miloša Minića znamo. Bio je sve što se moglo biti u Srbiji, a za Brozovog života postaće ministar spoljnih poslova i pratiće ga na njegov poslednji sastanak nesvrstanih zemalja, u Havani, sedeći pored Broza. Koji je tada nosio belo odelo. A Mika Đorđević? On će se propiti, propadaće sve niže. Umro je u selu Subotica, kod Koceljeve, na senu, u jednoj štali.

Zakon o rehabilitaciji nevinih ljudi, koje su komunisti pobili ili unesrećili za ceo život, dočekan je u Srbiji sa radošću. To jeste važan zakon. Ne samo zato što ispravlja velike nepravde, nego zato što govori da je ova država zaista rešila da raskine sa komunističkom prošlosti. Nama se, upravo zbog toga, čini da ovaj zakon ima jednu falinku. U članu drugom, stavu prvo, kaže se: “Zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice.” Dakle, bez zahteva, nema rehabilitacije. Na pravo se ne mora gledati i teorijski: a šta ako ne postoji nijedno zainteresovano “fizičko” ili “pravno” lice? Svaki zahtev upućen državi jeste neka vrsta traženja “milosrđa” od nje. Ova naša država nije se odrekla kontinuiteta sa onom državom koja je organizovala montirane sudske procese protiv političkih protivnika i bilo bi daleko logičnije da je sama država pristupila rehabilitaciji nevinih ljudi, bez obaveznog zahteva. Mislimo da ovaj član treba dopuniti jednom rečenicom, kojim bi se pravosuđe obavezalo da, u slučaju kad nema neophodnog zahteva, po službenoj dužnosti ispita sve revolucionarne presude i pokrene zahtev za rehabilitaciju onih mučenika za koje nema ko da podnese zahtev. Jer, nisu samo od revolucionarne vlasti stradali bivši ministri i bogati ljudi, stradala je i sirotinja raja.

Rehabilitacija dr Momčila Ninčića jeste za pohvalu. Ali, kad se to desilo, krenula je bujica tekstova, u nastavcima, i sve je to odavalo utisak prenaglašenosti. Na njegovu sreću, dr Ninčić nikada nije osetio ovu presudu, jer se u zemlju nije vraćao. Iz Londona otišao je u Lozanu i tamo mirno proživeo ostatak svoga života (umro je 1949).

NJegova biografija nije nezanimljiva, ali za njega kažu da je bio “devojka za sve”. Bio je član Pašićeve Narodne radikalne stranke i bio, prvo, ministar finansija, pa građevine, možda još nešto, a dvaput je bio i ministar spoljnih poslova (dok je Pašić bio živ). Ali, on je važio za regentovog poverljivog čoveka, više nego što je bio pašićevac. Miloš Crnjanski, u jednoj reportaži, objavljenoj u “Politici” 1923. godine, pod naslovom “Žombolj na točkovima”, piše o tome kako je varošica Žombolj, kod Kikinde, u kojoj je živelo četrnaest hiljada “Švaba”, na točkovima odgurana u Rumuniju, u zamenu za nekoliko srpskih sela. Tu konvenciju sa Rumunima potpisao je ministar Ninčić. Žombolj je odguran, na točkovima, u Rumuniju, a i srpska sela ostala su u Rumuniji. Crnjanski piše da je i sam ministar posle priznao da je na ta sela zaboravio. Demokrate su govorile da je to Aleksandrov miraz tastu, rumunskom kralju, a da je sve udesio Ninčić.

U izbegličkoj vladi Slobodana Jovanovića dobiće resor ministra inostranih dela. Mi znamo kako je ta vlada radila i koliko je bila uticajna. To je bila jedna karikatura, zato su komunisti preuzeli glavnu reč u Jugoslaviji, za vreme rata. Pogotovo posle razgovara Broza i Čerčila u Bariju (slučaj komedijant je udesio da prevodilac bude Ninčićeva ćerka Olga Humo, partizanka, udata za Avda Huma, istaknutog bosanskog komunistu). “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” (L. N. Tolstoj). Izbeglička vlada redovno je zasedala u Londonu, a predsedavao je dvadesetogodišnji kralj Petar Drugi. Kad mu je bilo dosadno, izlazio je da puši. Na pitanja novinara – šta se događa, ima li nešto novo, kralj je odgovarao: “Sranje kroz granje”.

Pre dve godine, diplomata iz toga vremena Kosta St. Pavlović objavio je knjigu “Onakvi kakve sam ih znao”, u kojoj se bavi onim čuvenim transportom jugoslovenskih diplomata iz Evrope, posle sloma Kraljevine Jugoslavije, kojim je rukovodio Ivo Andrić, ambasador u Berlinu.

Prelistavajući svoje ratne beleške, Pavlović piše da je naišao na sledeći podatak. Iz razgovora sa dr Božidarem Purićem, saznao je da Momčilo Ninčić, iz Jerusalima, gde je izbeglička vlada čekala da ih Englezi prebace u London, bio naredio Momčilu Jurišiću Šturmu da traži od švajcarskih vlasti da izdejstvuju kod Nemaca da Andrića i grupu od dve stotine diplomata, sa članovima porodice, prebace sa Bodenskog jezera ne u Švajcarsku, nego u Rusiju (Sovjetski Savez). Ovo se Nemcima učinilo sumnjivim – piše Pavlović – i oni su rešili da ceo konvoj usmere ka Beogradu. “Čovek se pita gde mu je bila pamet. Da su Nemci rešili da Andrića i celu grupu ne puste, ne bi ih dovodili na Švajcarsku granicu. I to ne samo one iz Nemačke, Holandije, Belgije i Francuske, nego čak iz Atine. U to vreme Nemci su povlačili vojsku iz Francuske ka Sovjetskom Savezu, jer su spremali napad na ovu zemlju. Sve je ovo Purić saznao od švajcarskog ambasadora u Višiju.”

Taj voz stigao je u Beograd 1. juna 1941. godine. Nemci su našim diplomatama dali ručak. Posle ručka, njih desetoricu odveo je Gestapo, kao špijune. Prebačeni su u Nemačku, a većina je završila u logorima smrti.

U svojim beleškama Pavlović će naći i ovu rečenicu: “Moram pitati jednom Ninčića šta je želeo time da postigne.” Nažalost, to mu pitanje nikada nije postavio.

Mi smo, čitajući one koji su poznavali mnoge predratne političare, izneli čitaocima neke manje poznate “istine” o dr Ninčiću. Qudi i kad pišu o sebi i kad pišu o drugima, umeju da budu subjektivni. Možda je sve bilo tako, a možda i nije. Istina je samo jedna, ali je teško dokučiva. Ono što se ne može pobiti, to je onaj dan kad je Žombolj, na točkovima, sa četrnaest hiljada “Švaba” odguran u Rumuniju. Radikali su uvek bili nacionaliste, a dr Ninčić je često dolazio u goste, u Kikindu, kod radikalskog prvaka Joce Budišina. Kad je jednom došao u Žombolj, “Švabe” su mu zviždale. Kad se Žombolj našao u Rumuniji, demokrate su govorile – osveta Ninčićeva, osveta Ninčićeva. Mi mislimo da je ipak reč o mirazu.