Manchester city Theater Remake

Srpski Mančester je, održavanjem desetodnevnog pozorišnog maratona, uspešno obeležio 110 godina postojanja svog glumišta. Teatar koji je osnovao Radoje Domanović, tokom svog dvogodišnjeg službovanja u Leskovcu, ostaje jedna od većih zadužbina poznatog srpskog satiričara. Uz sve uspone i padove, od gašenja do ponovnog osnivanja daleke 1926. godine, preko idiotskog eksperimenta pod radnim nazivom “Pozorište bez blagajne”, do kreativne i materijalne katastrofe tokom crvotočnih devedesetih, mančesterske “daske koje život znače” uspele su da izdrže celu deceniju više od jednog veka postojanja.

Maraton je otvorila Vida Ognjenović, književnik i dramaturg, u prisustvu Gojka Tešića i

Borke Božović, dok je čast otvaranja svečane akademije pripala novom predsedniku opštine. Tokom maratona pozorište je pohodio Mlađan Dinkić, koji je obećao materijalni suport ovoj važnoj kulturnoj instituciji. Podrška, duhovna pre negoli finansijska, preko je potrebna ovom gradu, sada više nego ikada.

Međutim, ono što vređa autora ovog teksta jeste upadljivo odsustvo, zlobnici tvrde da je time učinjena čast teatru, većine lokalnih političara iz grada na Veternici. Ako se to od radikala nije ni moglo očekivati (drugi zlobnici tvrde da bi ih bilo nemoguće sprečiti da održe politički govor čim vide binu), šta je sa članovima DSS-a, čiji je funkcioner jedno vreme “obnašao” dužnost direktora? Sećate se? To je ona burleska u kojoj je smenjen reditelj Nenad Todorović, iz razloga “špijuniranja u korist jedne strane sile”. Ako je Nušić već odavno večni srpski pisac, opasno mu se približavaju Mihail Bulgakov i Kristofer Marlou.

Da li je sve crno? Naprotiv. Leskovac je dobio svoju premijeru, predstavu “Ratko i Julijana” Željka Hubača – u režiji Juga Radivojevića, gostovalo je prištinsko pozorište sa “Porodičnim pričama” Biljane Srbljanović, režija – “špijun” iz prethodnog pasusa, maraton je završen izvođenjem “Hadersfilda” Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizholm. Malo li je na ovu opštu glupoću?

Šta je najlepše u ovoj priči? Publika, naravno. Željni i gladni dobrih pozorišta, i još boljih predstava, Leskovčani su pohrlili da vide nešto što nije vodvilj i nešto u čemu učestvuje više od petoro ljudi, računajući i šofera; da vide predstave čija scenografija ne može da stane u gepek, a rekviziti u neseser. Glumci, koji gostovanja nisu shvatili kao još jednu tezgu, učinili su da Mančester, makar nakratko, postane pozorišna prestonica Srbije.

Elem, kulturni život Big Uštipka obogaćen je, osim “vozovima” koji polaze od pet sa lukom i jezde roštiljskim šinama i ćumurskim pragovima sve do orasnica i baklava, i svežim auditorijumom. Potpuno nova lica, koja ne pretenduju na izanđalu definiciju “konzumenta kulture”, jesu znak da je Močvara počela da se menja. I, da citiram autora engleskog “Fausta”, “i u paklu ima svakovrsnih zabava i razonoda”. U kome, uz sve dužno poštovanje prema Ježiju Lecu, nepismeni ipak ne moraju da diktiraju.

Leskovac ponovo postaje grad, u pravom smislu te reči. Ako obećanja lokalne vlasti budu ispunjena i srpski Mančester ponovo dobije “Dane Žaka Konfina”, “Film Sutrašnjice”, “Salon karikature”, i ako uspe da oživi “Jazz&Blues festival”, Ajvar Siti opet može da postane, da parafraziram letošnju maksimu poznatog leskovačkog mislioca, “mesto u kome je lepo živeti”.

SaŠa Stojanović