Uslovljenost korenima

Jesenji deo koncertne sezone 2006/2007. obiluje događajima. O najkomercijalnijim smo uglavnom odlično obavešteni. Koliko, međutim, pratimo ništa manje kvalitetnu – kamernu scenu? Takva pojava svakako je produkt globalne strategije medijske kulture u kojoj ni muzička umetnost nije pošteđena statusa produkta namenjenog potrošnji, što opažamo i u društvima relativno skromnih ekonomskih pozicija kakvo je naše. Možda bi koncerti poput onih kojima smo prisustvovali poslednjih dana mogli da pomere takav naš stav.

Ciklus “Klasična gitara u Madlenijanumu” (opera i teatar Madlenijanum u saradnji sa Gitarart festivalom), recimo, nudi reprezentativne gitarske programe tokom čitave koncertne sezone. Gitarski duo iz Groningena (Den Han/Vesterhof) donosi pretežno konvencionalno koncipiran repertoar (Granados, Albenis, Pjacola, Debisi) – možda stoga što su, zbog ograničenog trajanja koncerta isključili Fantaziju na odabrane numere sastava King Crimson, koju bi na klasičnoj gitari svakako bilo zanimljivo čuti (tim pre što je prevođenju njihove muzike u jezik klasične gitare ovaj duo nedavno posvetio jedan od svojih kompakt diskova). Zanimljivo je koliko stepen zajedničkog mišljenja dvojice izvođača obezbeđuje adekvatne argumente u reinterpretaciji kompozicija autora hispano provenijencije: takav tekst kod njih je lišen očekivanog patosa ali mu nije oduzeta senzualnost. Zapravo, Den Han i Vesterhof nude racionalnu formulu za odgonetanje planetarno popularnog folklora: ne podražavati izvorne svirače već radije dopisati sopstveno značenje budući da je “istinitost” teško dokučiva. Istim principom poslužili su se u transkripcijama muzike Yona Meklaflina (Svita br.1) koju su postavili u međuprostor klasične i yez muzike uz dodatak oprezno implementirane primese aranžmana karakterističnih za evergrin standarde.

Za internacionalni prodor savremene srpske muzičke umetnosti poslednjih godina u značajnoj meri je zaslužna kompozitorka Isidora Žebeljan. Program prezentovan u dvorani Muzikhebau u Amsterdamu izveden je i za beogradsku publiku u Svečanoj sali Skupštine grada. Isidora Žebeljan, koja sve češće uspešno stoji i za dirigentskim pultom, nema problem “suparništva” u pretpostavljanju sopstvenog stvaralaštva i stvaralaštva različitih kompozitora na istom koncertu. Naprotiv, ovaj pogled na srpsku savremenu muziku govori o uvezivanju u rafiniranu i logičnu stilsko-tematsku celinu/sled. Beogradski gudački orkestar “Dušan Skovran”, proširen za potrebe partitura, po stepenu ozbiljnosti prilaska muzici 20. veka i nadalje utvrđuje status najkompetentnijeg domaćeg ansambla u pomenutom domenu. Temeljna introspekcija sa ispitivanjem dejstva jeste putanja njihovog ulaska u delo, bilo da se radi o metaforičnim folklornim (re)konstrukcijama Ekloge Ludmile Frajt i Raskovnika Vuka Kulenovića ili o snoviđajnoj gudačkoj ispovesti klasičnog formalnog obrasca kakvoj je pribegao Aleksandar Obradović u Koncertu za violinu i gudače (solistkinja Julija Hartig).

Nove Ladine pesme za sopran i gudački orkestar (2006) Isidore Žebeljan zadržavaju zajedničku polaznu ideju sa nekoliko godina ranije nastalim Rukovetima za sopran i orkestar. One se, ipak, odmiču od tradicionalne narodne tematike, da bi dobile novu konotaciju, mitsko, kao i rodno određenje što se ogleda u izrazitijem eksponiranju soprana (Aneta Ilić) i redukovanom instrumentalnom sastavu ciljanom da transcendira u iracionalne predele bajkolikog. Nisu daleko ni Skomraške igre za kamerni orkestar, triptih pitoresknih prizora koji evociraju moguće fantazme srednjovekovnih zabavljača. Dokumentovanje/citiranje, znamo, nije običaj Isidore Žebeljan – čulnost folklornih zagonetki rođena je iz intuitivne, prirođene kompozitorkine uslovljenosti korenima. Onda, čini se, nije neobično što je muzika Isidore Žebeljan prihvaćena u najširem umetničkom kontekstu.

Marija Ćirić