Dejtonski recept za Irak

Za razliku od bivše jugoslovenske federacije, gde je nekadašnja multinacionalna i multikonfesionalna država – strasnim angažovanjem domaćih nacionalističkih snaga i grupacija, uz upotrebu vojne sile (opstrukcijom centralnih državnih institucija, blokadom granica, blokadom kasarni federalne vojske, zauzimanjem ključnih strateških tačaka i komunikacija...) – najpre razbijena na sastavne delove, što je bio i glavni razlog za otvaranje starih rana i dodatno prolivanje krvi, u Iraku je sve teklo obrnuto. Prvo je spoljnom vojnom intervencijom oboren režim Sadama Huseina, ali su strane okupacione trupe predvođene američkim i britanskim vojnicima pokušale da sačuvaju Irak kao jedinstvenu multikonfesionalnu i multietničku državu. Međutim, kako je građanski rat među šiitima, sunitima i Kurdima, podstaknut američkom okupacijom Iraka, počeo da uzima maha, Amerikanci su spas ipak potražili u već oprobanoj ideji dezintegracije nekada jedinstvene države na više nacionalnih ili verski homogenih (“čistih”) entiteta, odnosno državica.

Prošle nedelje “Wujork tajms” je objavio neobičan dokument: poverljivi plan za Irak koji je samo dan uoči nedavnih izbora za američki Kongres i dva dana pre svoje ostavke predsedniku Bušu uputio bivši američki ministar odbrane Donald Ramsfel.

RADIKALAN OBRT: “Mislim da je vreme za krupne promene. Vidljivo je da ono što naše snage sada čine u Iraku ne funkcioniše dobro, niti blagovremeno”, ocenio je Ramsfeld. Da bi se situacija popravila on je najpre predložio da se preduzmu neke čisto vojničke mere: od promene vojne taktike na terenu, pregrupisavanja nekih jedinica, do “strateškog povlačenja” američkih vojnika sa osetljivih i opasnih mesta...

Paralelno sa tim trebalo bi, smatra Ramsfeld, preduzeti i neke praktične mere. Recimo, “obezbediti novac za plaćanje ključnih iračkih političkih i verskih lidera, kao što je to činio i Sadam Husein”. A, kako, valjda, niko i ne sumnja da su glavni američki saveznici među Iračanima i do sada bili bogato nagrađeni za svoje usluge, ovu meru verovatno treba razumeti kao poziv da se te apanaže moraju znatnije povećati ukoliko se od lokalnih saveznika očekuje da na svoja pleća preuzmu i dodatni teret odgovornosti. Jer, u sadašnjim okolnostima svako ko u toj zemlji otvoreno sarađuje sa Amerikancima, očito, mnogo rizikuje.

I, konačno, u Ramsfeldovom papiru se iznosi ključni predlog, koji bi – ako bude realizovan – podrazumevao i najveći zaokret u dosadašnjoj strategiji u Iraku. Naime, bivši šef Pentagona je bez ikakvog okolišenja predložio da Amerika pomogne da se “ubrza plan agresivne federalizacije”, koji će dovesti do stvaranja “tri posebne države: sunitske, šiitske i kurdske”. I, dodao: “pokušati sa uspostavljanjem procesa koji bi bio sličan onome iz Dejtona”. Jer, mirovni sporazum za Bosnu i Hercegovinu, kreiran i potpisan u Dejtonu, Ohajo, uz garancije susednih zemalja u regionu i glavnih igrača u međunarodnoj zajednici (SAD i EU) Amerikanci i dalje smatraju “uspehom svoje diplomatije”.

To što je Ramsfeld samo dva dana kasnije žrtvovan zbog izbornog poraza Bušove Republikanske stranke ne znači, naravno, da će svi njegovi predlozi biti automatski odbačeni. Naprotiv, ima mnogo razloga da se veruje da će dobar deo onoga što je on predlagao već ove nedelje biti uvršteno u plan Bejkerove specijalne višestranačke komisije, od koje predsednik Buš očekuje odgovor na pitanje šta i kako dalje u Iraku? Još pre objavljivanja konačnog izveštaja te komisije bilo je, naime, znano da su njeni članovi bili saglasni u oceni da je situacija u Iraku daleko od onoga što je američka javnost očekivala, te da se sadašnja politika Vašingtona u tom pogledu mora iz temelja promeniti...

GORE OD GRAĐANSKOG RATA: Prošlog četvrtka u delu Bagdada naseljenom šiitima, poznatom pod imenom “Badr-siti”, u seriji uličnih eksplozija poginulo je najmanje 200, a ranjeno bar još 250 ljudi. Najgore od svega je što ta vrsta krvoprolića, koje se ponavlja iz dana u dan, polako postaje gotovo uobičajena stvar u ovom gradu.

Zvanična američka retorika dugo je izbegavala da situaciju u Iraku definiše kao stanje “građanskog rata”. A danas ni ta definicija ne može dobro da predstavi haotične prilike u toj zemlji, pre svega u Bagdadu i još nekoliko velikih gradova u kojima se pripadnici različitih konfesionalnih zajednica međusobno ubijaju s neverovatnom brutalnošću.

Odlazeći generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan ocenio je prošle nedelje u jednom intervjuu za Bi-Bi-Si da je to što se sada događa u Iraku “gore od građanskog rata” i da “većina stanovnika te zemlje sada živi gore nego što je živela za vreme Sadama Huseina”. Upoređujući mržnju, nasilje i međusobno ubijanje svojevremeno viđeno u Libanu i nekim drugim građanskim ratovima u savremenoj istoriji, on smatra da je ono što se trenutno događa u Iraku, zaista, bez presedana.

Od početka invazije na Irak u proleće 2003. godine, predvođene Amerikancima i Britancima, izvedene bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, Kofi Anan je kritikovao politiku Vašingtona. Pre svega je kritikovao odluku Bele kuće da započne rat ignorišući rad i nalaze inspektora UN za oružje za masovno uništenje. Potom je okupaciju Iraka otvoreno nazvao “ilegalnom”. Čini se da je Ananov oštar kritički stav prema invaziji na Irak bio, ipak, najviše izazvan događajem iz avgusta 2003. kada su Amerikanci (navodno “greškom”, kao i u slučaju kineske ambasade u Beogradu) bombardovali sedište misije UN u Bagdadu, gde je poginulo 23 službenika svetske organizacije, na čelu sa šefom misije brazilskim diplomatom Serđom de Melom, koji je prethodno radio u Bosni i drugim delovima bivše Jugoslavije.

Očito nezadovoljan razvojem prilika u Iraku, što je u neku ruku i svedočanstvo njegovog ličnog neuspeha na čelu svetske organizacije, Anan je ponudio i recept za okončanje tog rata, u formi svojevrsne mirovne konferencije. Ali, taj Ananov predlog nije nikoga naročito oduševio, tim pre što su i reakcije lokalnih iračkih političara bile uglavnom podeljene. Generalni sekretar UN je, naime, predložio da se održi međunarodna konferencija na kojoj bi učestvovali predstavnici iračkih sukobljenih frakcija, kao i susedi Iraka. Na toj konferenciji bi, pored ostalog, bila razmotrena i neka “ustavna pitanja”.

Generalni sekretar UN, istina, nikada nije pominjao “proces po ugledu na Dejton”, mada je već na prvi pogled jasno da i njegov predlog (iznet mnogo pre objavljivanja Ramsfeldovog papira) liči baš na to...

Sadašnji predsednik Iraka, Kurd, DŽalal Talibani odmah je odbacio Ananov predlog. Isto su učinili i neki uticajni šiitski političari. Međutim, bivši irački premijer Ajad Alavi, sekularni šiit koji se smatra veoma bliskim Amerikancima, bio je mnogo oprezniji. On je u intervjuu za TV mrežu “Al DŽazira”, pre nekoliko dana, jednostavno rekao da “Irak trenutno nije u stanju da sam reši sve sopstvene probleme” i da bi neka vrsta “regionalnog konsenzusa” o sadašnjim problemima Iraka svakako bila dobrodošla. Pri tome je, naravno, jasno da regionalni i svaki drugi “konsenzus” u Iraku mora najpre da uključi sukobljene grupacije sunita, šiita i Kurda, njihove naoružane milicije i strane sponzore i zaštitnike tih milicija. A sami Iračani bi se – sudeći prema trenutnim prilikama – izgleda ipak lakše dogovorili o mirnom razlazu nego o zajedničkom životu.

ODMAKLI RAZGOVORI O PODELI: Uostalom, sve govori da je prilikom nedavnih susreta iračkih i ostalih bliskoistočnih lidera, za vreme boravka predsednika Buša u susednom Jordanu, bilo zaista mnogo reči o eventualnoj podeli Iraka po etničkim i konfesionalnim linijama. Iako predlog o tome, barem oficijelno, još nije stavljen na sto, konsultacije na najvišem nivou su već daleko odmakle.

I, dok se polako priprema teren za neku buduću diplomatsku konferenciju o Iraku “po ugledu na Dejton”, na kojoj bi moglo biti reči i o rasparčavanju Iraka kao receptu za obustavu etnički i verski motivisanih neprijateljstava u toj zemlji, pojedine susede već obuzima strah zbog mogućih dalekosežnih posledica ovakvog ishoda. Tako je, recimo, turski premijer Erdogan nedavno baš u Amanu rekao da bi “podela Iraka na tri entiteta dovela do daljeg rasplamsavanja građanskog rata umesto da ga smiri”. Erdogan je na zajedničkoj konferenciji za štampu sa premijerom Jordana Marufom al-Bakitom saopštio da te dve zemlje “ne prihvataju podelu Iraka na tri entiteta, jer bi to vodilo totalnom građanskom ratu”.

Turska je, naravno, posebno osetljiva zbog mogućnosti da Amerika povuče svoja ranije data obećanja i – radi mira u Iraku – saglasi se da Kurdi u toj zemlji dobiju neku vrstu nezavisnosti ili državne samostalnosti. Jer, očito, strahuje od mogućeg sledećeg koraka: poziva da se svi Kurdi, uključujući i milionsku zajednicu Kurda koji žive u Tusrkoj, okupe u jednoj državi.

Lideri Sirije i Irana se, za sada, ne izjašnjavaju o eventualnom predlogu za podelu Iraka na tri dela, ali sve govori da ni oni ne bi bili preterano oduševljeni takvim predlogom. Kad igranka sa promenom granica u regionu Bliskog istoka jednom započne, niko ne zna gde bi mogla da završi. Tim pre što već pomenuti Kurdi, koji žive u Iraku i Turskoj, imaju i velike zajednice sunarodnika u Siriji i Iranu.

Poznato je samo da je iranski presednik Ahmadinedžad u više navrata javno pozivao lidere Sirije i Iraka na samit u Teheranu na kojem bi lideri ove tri zemlje razgovarali o unapređivanju međusobne saradnje i rešavanju zajedničkih problema. Radi se očito o želji Irana da svima, a naročito Amerikancima, stavi do znanja da će se aktuelni problemi u Iraku, baš kao i ostali problemi u regionu Bliskog istoka, daleko lakše rešiti saradnjom sa Iranom. Tim pre što Iran trenutno ima veoma bliske odnose sa najboljim američkim prijateljima u Iraku, sa tamošnjim šiitima i Kurdima, i smatra da može da im pruži efikasnu pomoć u suprotstavljanju radikalnim sunitskim milicijama, za koje se obično veruje da su znatno bliže Al-kaidi.