Šta CIA nije videla

CIA je obelodanila svoja tajna dokumenta o Jugoslaviji od 1948. do 1990. godine. Zbornik sadrži 34 dokumenta, ali među njima samo jedan – o raspadu Jugoslavije – može danas da pobudi interesovanje šire javnosti. Taj dokument – NIE 15-90 – donosi procenu, 15. oktobra 1990, da se Jugoslavija neće održati, iako su se SAD zvanično zalagale za njen opstanak.

U ovom poverljivom izveštaju se kaže: “Stara jugoslovenska federacija se približava svom kraju, jer nema više rezervoara političke volje koja drži Jugoslaviju na okupu. U roku od godinu dana federalni sistem neće više postojati, a u roku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država”. Ni uspešna ekonomska reforma neće održati zemlju zajedno. Neće to učiniti ni Komunistička partija, “koja je u raspadu”, ni JNA, “koja je izgubila ugled”, procenjuje CIA.

U istom izveštaju, međutim, CIA nije najavila glavne stvari: ratove i krvoprolića. Predviđala je da će “srpska represija na Kosovu dovesti do oružanog ustanka” (do kojeg, kao što znamo, tada nije došlo), ali i da je “malo verovatno” da “sporadično i etničko nasilje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini” preraste u građanski rat (!).

CIA je još ocenila da “SAD imaju malo kapaciteta da obezbede jedinstvo Jugoslavije”, da Sovjetski Savez ima “samo indirektan uticaj”, a da će u Evropi većina zemalja, uključujući Nemačku, “na rečima biti za ideju integriteta Jugoslavije”, dok će “prikriveno” prihvatiti njen raspad.

Izveštaj nije dugo ostao tajna. Poznati novinar Dejvid Bajnder otkrio je, 28. novembra 1990. u “Wujork tajmsu”, da CIA predviđa raspad Jugoslavije. Mnogi su, naravno, to naslućivali. Ali, pošto nije uvek važno šta ko kaže, nego ko i kad šta kaže, Bajnderova tadašnja informacija imala je veći politički značaj, nego što ga danas, sa vremenske distance od jedne i po decenije i nakon spoznaja iz najmanje hiljadu objavljenih knjiga o jugoslovenskoj krizi, ima otkriće CIA. Tada je preko “Wujork tajmsa” došao signal da bi SAD mogle da dopuste raspad Jugoslavije, iako su se javno zalagale za njeno jedinstvo. Otuda je dokument “NIE 15-90” danas manje interesantan zbog onoga što je CIA pogodila, a više zbog onoga što nije pogodila ili što nije želela da pogađa.

Ustanak na Kosovu CIA je verovatno očekivala zbog zapaljive atmosfere u Srbiji o toku masovnih antisrpskih demonstracija kosovskih Albanaca 1989. i 1990. Po Srbiji su se održavali mitinzi u znak podrške Srbima na Kosovu, a srpska vlast je policijom gušila i bunt i separatizam. Agenti CIA nisu tada bili jedini koji su slutili skori ustanak.

Ali, zašto su američki obaveštajci prevideli ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni? Slovenija i Hrvatska nisu krile da žele nezavisnost, a u Bosni se, prvi put od nastanka Jugoslavije, osetio jači uticaj stranih islamskih faktora.

Voren Cimerman, tadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, morao je u to vreme javljati Vašingtonu stvari koje smo kasnije čitali u njegovim memoarima: da su Slovenci, udaljivši se od komunizma, “izabrali i oružani put” i odlučili da “napadnu Miloševića ne čekajući da ovaj njih prvi napadne”.

Novinari – a kamoli obaveštajci – mogli su u to vreme da vide da se Hrvatska naoružava i sprema za rat, težeći da za svoju nezavisnost obezbedi podršku Zapada, kao i da Srbi, lišeni prava konstitutivnog naroda, dižu “balvan revoluciju”. Nije moguće da u to vreme američki obaveštajci nisu znali – ili nisu pridavali značaj – onome o čemu su govorili zapadni diplomati u Beogradu, a što će kasnije saznati i šira javnost.

Tuđman je, 24. maja 1991, na Trgu bana Jelačića u Zagrebu obelodanio da se “moglo proći i bez rata, ali da Hrvatska to nije želela”, jer je procenila “da samo ratom može dobiti nezavisnost”. A Stjepan Mesić će objasniti da je Hrvatskoj bilo najvažnije “da ideju o raspadu Jugoslavije prihvate oni koji imaju najviše uticaja u Evropi – Genšer i papa” i da su se oni “saglasili da je najbolje da Jugoslavija prestane da postoji”.

Borisav Jović je, u novembru 1990, zapisao da mu je Lorens Iglberger rekao: “SAD neće okrenuti leđa Sloveniji, ukoliko se ona odluči na odvajanje, jer je njihov prioritet razvoj demokratije, a ne očuvanje Jugoslavije po svaku cenu”.

Stiče se utisak da je CIA ratove smatrala malo verovatnim najpre zato što je znala da će Zapad podržati otcepljene republike, čemu Beograd, sa oslabelom JNA, neće smeti da se suprotstavi. Osećala je, potom, i da se Jugoslavija u svetskim zbivanjima – pad Berlinskog zida, raspad SSSR-a i Varšavskog ugovora, Zalivski rat, ujedinjenje Nemačke – našla na margini. Ali je ponajviše morala znati da Amerikanci podržavaju jedinstvo Jugoslavije iz taktičkih razloga, dok se ne stvore pravi uslovi, u Bosni, za vojno angažovanje SAD i NATO-a na Balkanu.