19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Kao da je nemoguće napisati članak, a da se ne dosoli Miloševićem. Eto, umro Pinoče i umesto o njemu, čitamo članak o njegovom antipodu Miloševiću. Gde god piše Pinoče, može da stoji Milošević. I obrnuto. Podrazumeva se. A, da! Diktatori! Čitamo: obojica su “formalno neosuđeni za nedela počinjena tokom dugogodišnje vladavine”. A neformalno su naravno osuđeni – a to je, je l', temelj demokratije, suština ljudskih prava – širom sveta i diljem Srbije. Može se i tako reći. Što da ne? I jesu izbegli pravdi, ako postoji i sama sumnja, ali to nikako nije formalno pitanje. To je suštinsko pitanje, jer bez pravosnažne sudske presude i fer suđenja niko nije kriv – izuzev ako neki lokalno-svetski bog, po načelima međunarodnog prava, ne kaže drugačije. Zato se Pinočeu i nije sudilo, baš zato što se radi o suštini a ne o formi.
Miloševića su, pak, oni koji su sačuvali Pinočea, uhapsili sa nadom da će ga osuditi. Nije išlo! Odustalo se od Račka i velike Srbije.Očito teško bolesni Milošević je tražio lečenje. Nije mu odgovaralo još da umre, da “umakne pravdi”, bar dok neizgovori svoju završnu reč.
Nije, dakle, fer Pinočea i Miloševića trpati u isti koš “izbegavanja pravde”. Obojica su izbegla pravdi, ali iz potpuno suprotnih razloga i ta im tačka nikako ne može biti zajednički imenitelj. Ma šta ko privatno mislio o Pinočeu i Miloševiću, mora to imati na umu.
Dragan Vidaković,
Prilike
