Mi smo četvrti!

Borba za opstanak je često zanimljivija od borbe za titulu. Posle ispadanja na povratak se čeka godinu, dve, četiri a mnogi se u društvo najboljih ne vrate nikad. Zato, da bi opstali u eliti, koriste se sva, i dozvoljena i nedozvoljena sredstva.

U srpskoj politici opstanak vredi pet odsto i do 21. januara: G17 plus, koalicija okupljena oko Čedomira Jovanovića, SPS i SPO da bi ga se domogli, pokušaće sve. Stranci odbeglog biznismena Bogoljuba Karića, koaliciji penzionera i Čovićevog SDP-a kao ni Listi Branka Pavlovića ni to neće biti dovoljno da dosegnu cenzus dok radikali kao i liste predsednika Tadića i premijera Koštunice imaju druge brige.

IGRAČ S BROJEM DVA: Kao desni bek, s brojem dva na izbornom listiću, izbornu utakmicu čeka stranka G17 plus. Nekadašnja stranka eksperata sada liberalna partija Mlađana Dinkića, u ime starih vremena odabrala je slogan „Stručnost ispred politike” koji bi glasačima trebalo da sugeriše da G17 plus, stranka koja je bila na vlasti duže nego što i postoji, ne čine pokvareni političari nego pošteni eksperti. Uz to, teško je naći nekoga, ne ko zna za šta su oni eksperti, već ko su ti ljudi uopšte jer osim Dinkića i „miljenice” tabloida Ivane Dulić-Marković, ostali „eksperti” su potpuno medijski neprepoznatljivi.

Šansa Dinkića i njegove stranke je milijarderski Nacionalni investicioni plan, koji G17 koristi u kampanji iako su posle nekoliko pokušaja uspeli da napišu ostavke i napuste vladu. Dinkić i G17 su za više od pola decenije na vlasti pokazali da igraju poput najboljih desnih bekova. To su oni igrači zadatka, ne mnogo talentovani ali beskrajno uporni, pored kojih lopta može da prođe ali igrač nikad. Iz sukoba sa Dinkićem zato je retko ko izlazio kao pobednik. Znaju to dobro i Bogoljub Karić, i Miroljub Labus i Čedomir Antić. Zna i premijer Koštunica. Primetna je „meka igra” DSS-a na G17, koji iznenada dobija sve značajnije mesto u medijima a pojavljuju se i istraživanja javnog mnjenja po kojima „eksperti” imaju devet odsto glasova, iako toliko teško da imaju i u Narodnoj banci Srbije. Budući da se smatra da G17 „uzima” glasove Demokratskoj stranci i LDP-u, vladajućem DSS-u u borbi za glas više od DS-a i želji da Čeda i Čanak ne vide Skupštinu, stranka G17 plus radi posao.

Portparol izbornog štaba G17 plus Suzana Grubješić kaže da će bez sumnje stranke demokratskog bloka formirati vladu, da će posle radikala redosled biti: DS, DSS, G17 plus a da će se za cenzus boriti SPO, kome Suzana želi da uđu u Skupštinu, LDP, za koje, kaže, ne zna šta im želi, i SPS, koji ona ne bi volela da vidi u parlamentu.

ČEKAJUĆI 2020: Broj tri na izbornoj listi nosi koalicija okupljena oko Čedomira Jovanovića. Po broju, dakle, oni su levo (levi bek) iako koaliciju čine dve leve, socijaldemokratske stranke: SDU i LSV i dve liberalne partije: LDP i GSS. Na listi stranaka koje baštine tradiciju Narodnooslobodilačke borbe (SDU i dalje slavi 29. novembar) i koje spadaju među najveće kritičare Srpske pravoslavne crkve (sve četiri partije), našao se i Vladan Batić, desničar: demohrišćanin–konzervativac, monarhista, ravnogorac.

Ova grupa stranaka jedina se suprotstavila sveže usvojenom Ustavu, već tada je praktično krenula u kampanju koju efektno kreira Nadežda Milenković. Sa očigledno velikim buyetom Čedomir Jovanović je na pragu da uradi nešto što se do sada graničilo sa naučnom fantastikom. Da govori Srbima da su krivi za sve ratove, da Kosovo treba da bude nezavisno, da promoviše ideje Nataše Kandić, Sonje Biserko i Biljane Kovačević-Vučo, a da ipak dobije dovoljno glasova da uđe u parlament.

Nikola Samaryić, član Predsedništva LDP-a, kaže da je nezgodno govoriti o sebi i svojoj stranci. “Naš je cilj da u dogledno vreme ideje liberalne demokratije pobede u Srbiji, ko god ih zastupao. Dogledno vreme je 2020. godina – tu godinu je CIA odredila kao realno vreme kada će Srbija ući u evropske integracije. Podrška vladi će zavisiti od njene politike, a nemamo nikakve iluzije da Koštunica i Velja Ilić mogu prihvatiti ideje liberalne demokratije.”

Prognozirajući ishod na izborima 21. januara Nikola Samaryić kaže da ne očekuje nikakve revolucionarne promene. „Radikali će opet biti prvi. Narodnjački blok će profitirati na kampanji koju vodi materijalnim sredstvima čitavog društva. To isto čini i Tadić koji u kampanji zloupotrebljava funkciju predsednika i verovatno zato, ali i stoga što narodnjačka kampanja vređa zdrav razum, biće na drugom mestu, dakle ispred DSS-a i Velje Ilića.” Prema njegovom mišljenju, dobro je da što više stranaka koje podržavaju reformsko-evropski kurs uđe u parlament, mada ne zna da li tu spada G17, „pošto je tu ostao samo Dinkić”, dok procenjuje da će Vuk Drašković platiti cenu svoje nejasne politike. „Da je dao ostavku na mesto ministra spoljnih poslova 9. maja kad je obustavljen evropski put Srbije, možda bi i ušao u parlament, ovako neće.”

Kao posebno zanimljivu kampanja profesor Samaryić vidi Karićev PSS na čijim se mitinzima, kako kaže, može videti prava socijalna i moralna struktura ovog naroda, jer se tu udružuje propali proletarijat sa propalim tajkunima.

NEMOGUĆA MISIJA: Na desnom krilu, sa brojem sedam na izbornoj listi je Srpski pokret obnove. „Vredi se boriti”, ovoizborni je slogan partije osmišljen valjda da priziva one stare članove SPO koji su od ove stranke pobegli nakon prečestih promena kursa SPO-a. Sa kokardom na kapi Vuk je sprovodio politiku Građanskog saveza, sa Ravne gore pozivao na hapšenje Mladića a svetu je priznavao da je vršen teror nad albanskom većinom na Kosovu iako su ga proslavili romani u kojima je pisao upravo suprotno. Sa takvim zbunjujućim imiyom SPO nije uspeo da napravi koaliciju ni sa jednom od ozbiljnih partija pa će u nemoguću misiju borbe za pet odsto krenuti zajedno sa Marjanom Rističevićem, Ligom za povratak imovine i Liberalima Srbije, odnosno onim što je ostalo od zaboravljene stranke Dušana Mihajlovića – nekada vešte u prevarama na koje se žalio baš lider SPO-a Vuk Drašković.

SPO i njihovi novi partneri svesni gužve na „reformskom” i „građanskom” delu političke scene kampanju su počeli sa sela – pojedine srpske seljake su i vodili u Evropu, tako se sad naziva Slovenija, a kako se bliži 21. januar i kako budu shvatali da im to što Vuk ljubi ovcu ne pomaže mnogo, verovatno će ponovo aktivirati priču o monarhiji.

Srđan Srećković, potpredsednik SPO-a, kaže da je opredeljenje SPO-a borba za bolji položaj srpskih seljaka i da je dogovor sa Marjanom Rističevićem napravljen jer su članovi njegove stranke srpski domaćini. Sa Liberalima Srbije, tu je konkretan Srećković, nastupiće se zajedno jer imaju nekoliko jakih lokalnih lidera, kao što je Boško Ničić, predsednik opštine Zaječar. Ligu za povraćaj imovine na listi SPO-a potpredsednik ove stranke objašnjava time što se njegova stranka zalaže za ispravljanje svih istorijskih nepravdi pa kad su izdejstvovali da se izjednače četnici i partizani, sada će, obećava, izdejstvovati da se konačno sprovede restitucija.

Srećković kaže da su ovo prvi izbori gde će građani imati priliku da biraju između više demokratskih opcija i da je siguran da će vladu formirati zajedno sve te stranke. Prema njegovom mišljenju, posle SRS-a, DS-a i DSS-a, najviše glasova osvojiće baš SPO, a u parlament će ući i G17 plus. Ako se desi da uđu u Skupštinu, SPO je voljan da pravi koalicije sa svim demokratskim opcijama uključujući tu i LDP, mada im je neprihvatljiv njihov stav o statusu Kosova.

SKUPLJANJE RASUTOG ŠEĆERA: Na drugom, levom krilu sa brojem 11 na izbornoj listi izbore čeka Socijalistička partija Srbije. Ni u jednoj zemlji u tranziciji nije se desilo da stranka od koje je sve zavisilo deset godina propadne u tako kratkom roku. Dvadeset prvi januar bi mogao da bude krajnja tačka te silazne putanje. Jer, glasači socijalista već odavno glasaju za radikale, kako im je to 2002. sugerisao i sam Slobodan Milošević, ili smatraju da je Koštunica ipak najmanje loše rešenje, ili su digli ruke od politike.

Pred tek ustoličenim predsednikom Ivicom Dačićem je težak zadatak da ubedi to što je ostalo od socijalista da izađu na izbore, da ubedi, na Kongresu poražene Vučelića i Vulina, te Zorana Anđelkovića da se primire i da ga ne napadaju bar dok ne prođu izbori. I da konačno počne kampanju, pošto se nigde ne čuje za socijaliste, osim na televiziji “Most” partijskog druga Dušana Bajatovića.

Kad bi se sve to poklopilo, SPS bi možda i dohvatio priželjkivanih pet odsto a onda još ako bi Koštunica sastavljao vladu, mogao bi se setiti ko mu je bio najkonstruktivniji partner protekle tri godine, a možda i radikali tako dobro prođu da im baš socijalisti fale da preuzmu vlast, pa bi to bio trijumfalni povratak SPS-a. Mada i oni su svesni da je ona druga krajnost trenutno realnija opcija.

Naravno, predsednik stranke Dačić kaže da za njih cilj nije da pređu cenzus već da naprave bolji rezultat nego decembra 2003. kada su dobili sedam odsto. Sa tih projektovanih osam, devet odsto SPS bi, kaže Dačić, imao veliki koalicioni kapacitet, a njima bi bile prihvatljive sve stranke koje se zalažu za Kosovo u sastavu Srbije. Na pitanje da li to znači da je prihvatljiva i Demokratska stranka, Dačić odgovara da su do sada imali vrlo loše odnose sa njima ali da se buduća vlada neće praviti po sistemu ko koga voli već ko s kim mora. “Prošlo je dosta vremena od naše vladavine, ni Slobodana Miloševića više nema, pa ne vidim koji bi bio razlog da sve stranke ne računaju ozbiljno s nama.”

Ivica Dačić jedini prognozira da se neće praviti vlada tzv. demokratskog bloka već da će novu skupštinsku većinu u Srbiji činiti: SRS, DSS i SPS. I po njegovom mišljenju redosled prve tri liste je: SRS, DS, DSS, četvrta je kao i kod svih ostalih njegova stranka dok misli da su oko cenzusa G17 i LDP.

Kako god, tek od toga kako ove četiri izborne liste prođu 21. januara, zavisiće mnogo. Neulazak nijedne od ovih partija u parlament posebno bi bio dramatičan. Dinkić bi se suočio sa još jednim olako datim javnim obećanjem, Jovanović sa mnogo ni za šta utrošenih para, Drašković i Dačić bi verovatno tako završili svoje političke karijere. A Srbija bi, konačno kao i sve druge normalne evropske zemlje, svoju komplikovanu političku scenu svela na tri političke opcije.