Sa njim je nešto drugo

Skoro četrdeset godina nakon što je prvi put zapevao u sarajevskim “Ambasadorima”, žene svih generacija i dalje stoje u redu satima da bi kupile njegov poslednji album. Muškarci, sposobni da objektivnije gledaju na sadržinu tih pesama koje odavno nisu ni prineti onim šlagerima na koje su isprva žene pale, i dalje ga smatraju dosadnjakovićem i homoseksualcem. Ali i dalje nisu sposobni da rastumače njegovo dejstvo na lepši pol. Za Zdravka Čolića vreme ne protiče.

Premda je celi život želeo da stadione puni „njegova pjesma”, istina je za Čolića surovija. Jer, kakvu god pesmu da je otpevao i koliko god da je besmisao tih pesama bio kritikovan, Marakana je, svaki put kad je poželeo, bila dupke puna. A poželeo ju je dva puta, 1978. i 2001. godine. Na Stadionu “Crvene zvezde”, osim njega, obrela se još samo jedna pevačica, koje će se za trideset godina retko ko sećati. Poslednjih nekoliko albuma, na kojima je često uz gitaru recitovao, potvrdili su da se sindrom „Putujućeg zemljotresa”, rekordne turneje po bivšoj Jugoslaviji, ne održava čak ni zbog njegovog prodornog glasa. Zdravko Čolić i Madona verovatno su jedini muzičari popularne kulture za koje ovdašnja javnost zna, koji uspevaju da okupe publiku na istim mestima na vrhuncu karijere i posle tri decenije. Izuzmemo li razmere u svetskoj popularnosti, jedina razlika je u tome što Čola nikada nije imao marketinške poteze kojima bi ponovo animirao zalutalu publiku. Nije se skidao, izbacivao pornografske snimke, ženio i razvodio, usvajao decu iz Afrike... O njegovom privatnom životu nikada se nije mnogo znalo.

Iza njegove uzrečice „šta bude, biće” nije se krila nikakva proračunatost, tvrdi da mu za sreću ne treba mnogo: „dva puta nedeljno da odeš u kafanu, zimi i ljeti na odmor”, a koliki je marketinški stručnjak i kako se ophodi prema finansijama, sam je svima neprekidno stavljao na znanje ponavljajući da mu materijalne stvari ne znače, da je prvih deset godina uvek bio u minusu posle koncerata, da je svaki biznis kojeg se dohvatio, propao. Široj je javnosti to i potvrdio ako ne stanovanjem s roditeljima u istom stanu do tridesete, ono onim neuspelim švercom deviza na makedonskoj granici. Tek antitalenat za biznis nekoliko puta mu je pomogao da ispravi jedan od njegovih najvećih prijatelja, kum i verovatno najveći muzički stručnjak da svaki trenutak pretvori u novac. S Goranom Bregovićem je, naime, Čola razočaran uslugom tadašnje jugoslovenske diskografije, otvorio sopstvenu kuću “Kamarad” osamdesetih, od koje ni jedan ni drugi nisu imali mnogo koristi, ali su to bili tek Bregovićevi počeci. Dvadeset godina kasnije, naivni, a galantan sarajevski mladić koji u početku nije mogao da se načudi što „pjesma ima cijenu”, u koautorstvu s Bregovićem uspešno je počeo da prodaje svoje pesme da budu prepevane na istočnoevropskom tržištu.

Za razliku od Bregovića koji je čak i do krvi posvađane “Dugmiće” uspeo da okupi, da bi iskoristio trenutak mode nostalgije za “Jugom”, ni trenutak ni klima nisu odavali utisak Čolićeve namere da se ponovo bratimi. A godinama je pre Brege, a tik posle ratova, sa svojom ekipom muzičara krenuo od Triglava ka Vardaru. Uprkos tome što tvrdi da se ne vezuje za mesta nego za ljude i da shodno tome nije jugonostalgičan (iako je pevao i o „vojvođanskim zimama”, Beogradu, Podlugovima i Mađarici), Čolin prvi koncert u Sloveniji posle rata izazvao je krah tamošnje mobilne mreže pod pritiskom poziva publike sa ljubljanske Križanke prema bivšim republikama. Ovaj prenos uživo bio je spontan baš koliko i njegov, verovatno najveći maler u koncertnoj karijeri, a to je neuspeli koncert na niškom stadionu koji nije mogao da primi polovinu publike s kupljenim ulaznicama.

Od prvih singlova „Sinoć nisi bila tu”, „Gori vatra”, „April u Beogradu” s početka sedamdesetih, singlovima koji su na tada uticajnim festivalima Šlager sezone i Beogradsko proleće, od fino vaspitanog dečaka koji bi po ceo dan izigravao golmana, napravili zvezdu, za njega do danas pesme pišu Kornelije Kovač, Arsen Dedić, Bajaga, Đorđe Balašević. Jedini plan koga se striktno držao u svojoj karijeri bili su, tako, smisleno birani najbolji kompozitori, tekstopisci, muzičari. Sve drugo i njega je iznenadilo. Kao dvadesetogodišnjak se divio Miku Yegeru i Polu Makartiju što se bez njih „ni sa 40 godina ne može”, ne sluteći da će samo njegova karijera trajati toliko. Znao je, kaže, da neće tako brzo ostariti, ali nije verovao da će živeti od muzike. Za svaki slučaj je završio Ekonomski fakultet, što je uz njegov imidž lepo vaspitanog momka s modernom, ali ipak uglađenom frizurom, opet spontano, presudno uticalo da na njegove koncerte s ćerkama počnu da dolaze i mame.

A onda je takav, „ničiji i svačiji” Čola, u jeku popularnosti, kada mu baš nikakve promene nisu bile potrebne da popravi imidž, šokirao publiku u zagrebačkoj dvorani „Vatroslav Lisinski” 1978. godine kada je umesto u standardno crnom izašao raskopčan i bez kravate u krem kaputu, sve s trikoiranim balerinama u dubokim čizmama koje su oko njega kroz dimnu zavesu zavodljivo igrale. Kad su ga pitali zašto se promangupirao, kazao je da ne želi više da nastupa na „odavno prevaziđen način.” Taj „mangupski” poduhvat i reči pesme „Živiš u oblacima, mala” koju je u prvom svom nastupu s Lokicama pevao, omekšale su čak i neke muške uši za njegove pesme. Bojom odela išao je čak do crvene, a Lokice su dugo plesale sa njim iako su se neprekidno žalile da je njega najteže (na)učiti da pleše. Ni danas, osim dobre kondicije, koju održava zahvaljujući sportskoj disciplini, ovaj šoumen se ne može pohvaliti ritmičnošću svog tela, ali je od Lokica do Modelsica na Marakani, neko uvek „pokrivao” njegov loš osećaj za ritam. Ostao je okružen dugonogim ženama, koje su slamale otpor muškog dela publike. Iluzija miliona devojaka, opet, hranjena je njegovim poznatim stavom da ga takve, dugonoge ne zanimaju, „već anonimne djevojke, koje su najprirodnije od svih”. U svoju „običnu muškost” uspeo je sve zajedno da ih ubedi baveći se sportom i ponavljajući da ne voli feministkinje ni preambiciozne žene, nego baš kao i svaki balkanski muškarac, „dobre kuvarice i žene koje znaju da ga prate”. Ipak, o rodu koji čini većinu njegove publike, Čola nikada nije govorio loše. Od učiteljice Fatime Đelić koja ga je naučila da recituje i tako uticala na njegovu estradnu karijeru, preko majke koju često pominje, do tekstopisca Marine Tucaković, davao je na značaju ulozi žena u svom životu. Nije priznao da je imao afere sa smeđokosom pevačicom ABBE Fridom, ni sa poznatim foto-modelom Elizabetom, o njegovim se devojkama ništa nije znalo i sve su veze bile „ništa ozbiljno” do poslednje, koja je posle trinaest godina završena brakom s uistinu anonimnom Aleksandrom.

Osim šverca devizama i nekoliko vanbračne dece koja su mu pripisana, Zdravko Čolić je izuzetak još i po tome što je više od trideset godina odolevao aferama, kako onim koje bi mogle da ga unište, tako i onim koje bi ga prodale. Valjda zato se ni njegovi neuspesi ne pamte. Pa ni onaj koji je imao u Nemačkoj kao zvezda, kada je pokušao da se proslavi i na tržištu zapadne Evrope. Vratio se sa nekoliko snimljenih pesama na nemačkom i engleskom, koje se gotovo nigde ni tada nisu mogle čuti. Iz Nemačke ipak nije doneo nijednu veću traumu od one sa imenom Strafko koje su mu tamo dali, a koja je presudno uticala na njega da svojim ćerkama da imena Una i Lora, „kratka, koja svako može da izgovori.” U Sovjetskom Savezu, naprotiv, već u prvim godinama karijere osećao se kao kod kuće.

NJegova nesreća je u tome što se na Zapadu nije proslavio, a u Jugoslaviji je obarao samo sopstvene rekorde. Album „Ako priđeš bliže”, prodat u gotovo milion primeraka, osam puta pozlaćen, i danas je rekordan, a za Čolićevo su se ime otimali svi, od samoupravnog političkog vrha, do poslastičarnice u Skoplju, krojačke radnje u Prištini, hemijske čistionice u Beogradu... Poslednjih godina ime Zdravko Čolić koristi se samo u umetničke svrhe, ali i kao anegdota u filmu “Lepa sela, lepo gore”. Zamalo evrovizijska, grupa “Flamingosi” je nedavno propevala: „Hoću da teram kosu kao Zdravko Čolić/hoću da živim isto kao Zdravko Čolić/ fanovima delim slike/smeškam se na ženske krike/ uvek izvan politike kao Zdravko Čolić.” Tako je, između ostalog, i potvrđena teza da se Čoline „greške” ne pamte. Jer ako je soliranje „Druže Tito, mi ti se kunemo” na Brozovoj rođendanskoj „fešti” i bilo daleko i shodno se vremenu podrazumevalo, Čolićev angažman u predustavnoj kampanji bio je dobrovoljan i besplatan. Iz rodnog Sarajeva zamerano mu je, opet, što je ćutao za vreme rata u Bosni, a on je na to paradoksalno, u pozivu na glasanje za Ustav kazao: „Za mene je i ćutanje vrsta angažmana, jer pripadam ljudima koji vjeruju da umjetnicima ne samo da nije mjesto na političkim tribinama nego je nemoralno i da nose bilo čije dresove.” Navijač “Želje” iz Sarajeva sada nosi dres “Crvene zvezde”, ali se nikome ne zamera.

I drugi, a Sarajlije posebno, za njegove duge karijere zamerili su mu još samo album „Ti si mi u krvi” koji je dvema pesmama sa teškim prizvukom narodnjaka „Ruška” i „Ženim se, vala, vrijeme je”, odvratio pažnju od njihovog tek zahuktalog talasa novog primitivizma. Iako su njegove najlepše pesme zapravo balade, ispostavilo se da „dječak koji je odrastao na sevdalinkama” ne želi da bude šlagerski pevač i da su mu Brenin “Janoš“ i Bregine „Lipe cvatu” kao tada najveća suprotnost novom primitivizmu, bile samo dobra potpora da se zauvek okrene popu sa dosta etno zvuka.

Posle jednog takvog hita, „Čaje šukarije”, deset godina se nije pojavljivao u javnosti, a njegove pesme, čak i one najstarije, nisu se slušale ništa manje. Sam veruje da pauze koje je pravio između dva albuma i jesu zaslužne za to što ga publika jednako sluša decenijama, a istina je da takvim stavom samo podriva ono što ga je zapravo proslavilo – imidž običnog sarajevskog momka iz raje koji jednostavno zna da peva i sasvim slučajno dobro izgleda. I koji se, možda još važnije za popularnost među publikom sa ovih prostora, nije obogatio, jer je galantan ili bar ne pokazuje da jeste, jer je skroman.

Kolege se s njim ne svađaju jer se, kako kaže, „osmjehivao svima” i svi su se njemu osmehivali. Danas više nema ko da mu se zameri, jer ih je sve nadživeo. Za one koji insistiraju na traču, nije mu problem da ispriča kako je zbog alkohola posle sahrane Davorina Popovića završio u Hitnoj pomoći, i tako od potencijalnog skandala, opet od sebe napravi samo ljudsko biće. Pedesetšestogodišnji otac dve bebe i sam kaže da je „kad bolje pogleda, samo fakultet završio na vrijeme”, ali će tri generacije koje se na njegovim koncertima okupljaju kao na porodičnim praznicima i dalje misliti da za Čolu vreme ne postoji.

Šesnaest Čolinih datuma 1951 - Zdravko Čolić rođen je 30. maja u Sarajevu. Kao dečak interesovao se za sport. Bavio se i fudbalom, bio je golman jednog sarajevskog fudbalskog kluba, a potom se oprobao i u atletici. Kasnije, tokom školovanja, bio je član Pionirskog pozorišta i učestvovao u nekoliko predstava. Muzika mu je bila hobi. Sa prijateljem iz detinjstva Bracom Isovićem svirao je gitaru u parku, pa je lokalnom društvu bio poznat kao član dueta “Čola i Isa sa Grbavice”. Prvi nastup izveo je na festivalu pevača amatera u Bijeloj, gde je sa pesmom “Laddž Madonna”, grupe “The Beatles”, osvojio drugo mesto. Nakon toga Čolić se priključuje grupi “Mladi i lijepi”. 1969 - Prelazi u grupu “Ambasadori”, čiji muzičari su bili uglavnom vojnici, sem gitariste Slobodana Vujovića. Pošto ovaj sastav nije uspeo da uskladi obaveze prema vojsci i sve češće pozive za nastupe, Čolić i Vujović već 1970. godine formiraju “Nove ambasadore”. Iste godine, „Novi ambasadori” krenuli su na prvu turneju sa sarajevskom grupom „Indeksi”, gde Zdravko dobija ponudu da, u slučaju da Davorin Popović napusti grupu, zauzme njegovo mesto. Pomenuti nastupi i sve veća popularnost „Novih ambasadora” skrenuli su pažnju kompozitora Kornelija Kovača, čiji poziv je Čolić dobio da se priključi “Korni grupi”. 1971 - Iako je u to vreme bio student prve godine Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, Čolić 10. septembra ipak prihvata Kovačev poziv i dolazi u Beograd, u „Korni grupu”. Ni u Beogradu, ni u „Korni grupi”, Čolić se nije dugo zadržao. Zbog nemogućnosti da se uklopi u njihov zvuk, posle samo šest meseci on sporazumno napušta grupu. 1972 - Po povratku u rodno Sarajevo Zdravko Čolić nastavlja studije i iste godine nastupa na festivalu “Vaš šlager sezone” izvodeći pesmu Kemala Montena “Sinoć nisi bila tu”. Osvojivši treće mesto publike i nagradu za interpretaciju i zvanično počinje Čolićeva solo karijera. 1973 - Zdravko Čolić sa pesmom “Gori vatra”, opet Kemala Montena, predstavlja tadašnju Jugoslaviju u Luksemburgu na Pesmi Evrovizije, gde osvaja tek pretposlednje mesto. Posle povratka iz Luksemburga, u naredne dve godine Čolić učestvuje na raznim domaćim festivalima i snima singl “Druže Tito mi ti se kunemo” koji je prodat u više od 300 000 primeraka, što je tada bio svojevrsni rekord. 1975 - Zdravko Čolić snima svoju prvu ploču “Ti i ja”. Sa pesmama “Vagabund”, “Igraš se vatrom”, “Loše vino” (za koju su muziku i tekst radili Goran Bregović i Arsen Dedić) Čolić osvaja publiku, pre svega žensku. Iste godine kreće, ponovo, sa grupom „Indeksi” na prvu solo turneju, a histerija oko njega i dalje ne jenjava. Poslednji put na jednom festivalu učestvovao je sa pesmom “Ti živiš u oblacima mala”. 1978 - Sa pločom “Ako priđeš bliže” Čolić dospeva u vrh jugoslovenske pop muzike, kreće na prvu samostalnu turneju “Putujući zemljotres” sa grupom “Lokice”. Ovo je do tada njegova najprodavanija ploča sa oko 700 000 prodatih primeraka. Vrhunac turneje bio je koncert na stadionu “Crvene zvezde” 5. septembra iste godine. Koncertu je prisustvovalo oko 70 000 ljudi. Zahvaljujući koncertu, kojem je prisustvovao i direktor jedne nemačke diskografske kuće, Zdravko Čolić obnavlja svoj ugovor sa ovom kućom, koji je imao još na početku karijere. Iako je za njih snimio nekoliko pesama, ubrzo raskida ugovor zbog zahteva diskografske kuće da se preseli u Nemačku. Umesto toga krajem 1978. godine Zdravko Čolić odlazi na odsluženje vojnog roka u Valjevo. 1982 - Posle nešto neuspešnijeg albuma koji je snimio po izlasku iz vojske, “Zbog tebe”, novom pločom “Malo pojačaj radio” Čolić kreće u novu jugoslovensku turneju na kojoj je održano čak 55 koncerata. Turnejom je obuhvaćen i nastup u Prištini u kojoj, zbog demonstracija, niko nije svirao godinu dana. 1985 - Zbog flertovanja sa narodnom muzikom Čolina ploča “Ti si mi u krvi” doživljava neuspeh, a on oštre kritike muzičke javnosti. Posle toga, neko vreme nema ga na muzičkoj sceni, proba svoju poslovnu karijeru, a u isto vreme sa Goranom Bregovićem osniva izdavačku kuću “Kamarad”. 1987 - Zdravko Čolić u februaru, u Ohridu biva priveden zbog sumnje da je kupovao devize na crno. Posle ovog skandala, kako su to nazvali domaći mediji, Čolić krajem iste godine snima sa Kornelijem Kovačem ploču “Zdravko Čolić”. Ni ova ploča nije doživela očekivani uspeh, pa se on ponovo vraća biznisu. 1990 - Ostaće upamćena po obradi pesme “Čaje šukarije”, sa albuma “Da ti kažem šta mi je”. Odmah po otpočinjanju rata na prostorima bivše SFRJ Zdravko Čolić seli se u Beograd, gde povremeno nastupa i radi kao saradnik na Bregovićevim albumima filmske muzike. 1994 - Produkcijska kuća Komuna i PGP RTS objavljuju album “Poslednji i prvi” sa najvećim hitovima Zdravka Čolića. Upravo ovaj album smatra se jednim od najprodavanijih na prostorima SFRJ. 1997 - Posle sedam godina pauze Zdravko Čolić objavljuje svoj deveti album “Kad bi moja bila”. Obeležena je uspešnom turnejom sa devet koncerata u Centru „Sava”, koji pokazuju da Čolića publika nije zaboravila. 2001 - Koncert na beogradskom stadionu Marakana 30. juna, pred više od 80 000 ljudi i oko četiri miliona onih koji su koncert pratili u direktnom televizijskom prenosu. Mesec dana pre koncerta Zdravko Čolić sklopio je brak sa Aleksandrom, a 1. oktobra iste godine dobio i kćerku Unu-Zvezdanu. Prethodne godine, Čolin deseti album “Okano” proglašen je za album godine, istoimena pesma pesmom godine, a on za pevača godine. 2004 - Po snimanju albuma “Čarolija” Zdravko Čolić kreće na turneju po većim gradovima bivše SFRJ, Evrope, Amerike i Kanade. Takođe, pred oko pedesetak hiljada ljudi održao je u novoizgrađenoj beogradskoj hali Arena dva koncerta. 2006 - Čolić je 10. avgusta dobio i drugu kćerku Laru, a trenutno je u prodaji i njegov najnoviji album “Zavičaj”. P. Đaković