Bezgrešna začeća jednog legata

Kao sve, uglavnom, priče o legatima imaju tužnu sudbinu. Obično svi legati završavaju u depoima muzeja i galerija, biblioteka i arhiva. Priča o zaostavštini velikana srpskog slikarstva Petra Lubarde (1903-1974) pobudila je pažnju šire javnosti ovih dana, a povodom smeštaja u Gerontološki centar njegove supruge Vere.

Zanimljiva je odiseja Lubardina u Beogradu, gde je, kako je to lepo rekao Živorad Kovačević, predsednik Skupštine grada Beograda, prilikom otvaranja legata – svaka njegova adresa u prestonici, od Dušanove ulice, Kosančićevog venca 19, ili Ulice Draže Pavlovića 64, i najzad i Iličićeva ulica 1 na Dedinju, bila žarište novih ideja i vrednosti. Upravo na ovoj poslednjoj adresi proveo je poslednjih petnaestak godina života, a Kovačević je prilikom prijema legata (jul 1974) rekao:

“Beograd je srećan što je mogao da ispuni želju velikog umetnika i da ovde, u prostorijama u kojima je živeo i stvarao, u njegovom ateljeu, otvori njegovu memorijalnu galeriju, koja sadrži sto devedeset slika, crteža i skica. Vođen idejom o ateljeu-galeriji, ta dela je Lubarda brižljivo odabirao. Blagodareći vrednosno i kvantitativno tako bogatoj zaostavštini, i njegovoj supruzi Veri Lubardi, ta želja je mogla biti ostvarena u relativno kratkom vremenu po njegovoj smrti...”

Ali, ne lezi vraže! Vremena se menjaju. Dolaze novi ljudi na vlast pa i bagatelisanje velikana koji je 17. aprila 1972. godine svojeručno napisao svoj životopis u kome je izričito rekao: po nacionalnosti Srbin, rođen u Qubotinju (Crna Gora), a u Beogradu je, sa kraćim prekidima, živeo od 1925. godine, kada se upisao u Umetničku školu. Na tom otvaranju Ateljea (1974) Vera Lubarda je rekla:

“Za njega Beograd nije bio samo grad – bio je čovek, topao, bratski, gostoljubiv. Zbog toga je i sliku koju mu je posvetio nazvao ‘Čovek i zver’, misleći na iskušenja koja je Beograd podneo kroz vekove...”

Zamisao je bila da Muzej savremene umetnosti preuzme vođenje brige o Ateljeu. Međutim, Savet Muzeja je 31. 12. 1983. godine doneo odluku da raskine ugovor sa gradom Beogradom o čuvanju i staranju poklonjenih umetničkih dela. Tako su vrata Ateljea zamandaljena jer nijedan od muzeja na teritoriji grada Beograda nije hteo da prihvati brigu i staranje o Ateljeu.

Od tada nastaju muke Vere Lubarde, koja je i sama slikarka, a njena odiseja najbolje se vidi iz opširno opisane njene nevolje, od 8. marta 1985. koju je uputila Branislavu Ikoniću, predsedniku Izvršnog veća Skupštine SR Srbije.

U pismu se najpre poziva na opširan tekst koji je urednik NIN-a Stevan Stanić objavio pod naslovom “Pred mrtvim ateljeom” (5. II 1984), a potom tvrdi da za deset godina “nijednom nije došao nijedan kustos koji bi se za dane posete zadržao da nešto objasni posetiocima!” Kaže, posetilaca je “ipak bilo, ne mnogo manje nego u ostalim našim muzejima” i pored “nedostatka bilo kakve informacije o Galeriji i njenom značaju, pa ni o mestu gde se nalazi”, nikakve oznake, ni putokaza.

Vera Lubarda, potom, veli:

“Poreklo Galerije je bilo obavijeno tajnom, neka vrsta ‘bezgrešnog začeća’... Mene su povremeno (zavisno od smene) pozivali kod trenutno ‘zaduženog’ za kulturu, gde su mi uglavnom saopštavali kako je sve to, ta Galerija, teret koji Beograd ne može podneti i iz sve snage nastojali da budem svesna krivice što sam takav teret svalila na njihova pleća!...”

Vera Lubarda govori i o sebi, o svom životnom putu, navodeći da je ona bila student umetnosti na Fakultetu na kome je veliki slikar bio profesor; ona se za njega udala i zajedno su otišli u Crnu Goru, gde je Lubarda pozvan da osnuje umetničku školu. Kaže da je provela više od 25 godina ne samo kao žena Petra Lubarde, nego i kao jedini student majstorske škole ovog slikara. Ona govori i o pedesetim godinama i o prevratničkoj izložbi, kad je o slobodi stvaranja reč, koju je Lubarda imao:

“Sloboda stvaranja je bila nešto u šta je Petar verovao, bez čega nije mogao da zamisli svoje postojanje, a ni bilo kog umetnika...”

Wegova slika “Kleveta” bila je prva “apstraktna” slika izložena u to vreme u Srbiji i Jugoslaviji. Sledi njena priča o svom životnom saputniku:

“Petra niko nije plaćao. Penziju je dobio samo nekoliko godina pre smrti. Mi smo živeli od prodaje Petrovih slika, plaćali naše puteve i materijal za rad. Čak i kad je dobio zvaničan poziv za Kongres likovnih umetnika Sovjetskog Saveza, Jugoslovenski komitet za kulturu odbio je da plati troškove i mi smo platili put, a tamo smo bili gosti... I uvek bi jedva čekali da se vratimo u Beograd, koji smo oboje voleli... Da bih odvojila slike za svoju zbirku, morala sam na neki način da nabavim novac... Ja sam ga nalazila u prodaji nakita koji sam nasledila od moje majke i tako su prstenje, dijamanti, smaragdi, zlatne narukvice kojima su se divili na prijemima, pretvoreni u slike Petra Lubarde... Mnoge žene će pogledati prsten ili ogrlicu kojom su ‘otkupljene’ slike.”

U legatu su i čuvene slike Lubardine: “Kosovska bitka”, “Kosovski konjanik”, “Bajka o moskovskom Kremlju”, pa “Sumrak Lovćena”... ona “Plava grobnica”, autoportret gde je umetnik sebe predstavio kao rudara sa lampom na čelu, “Smederevo”, “Đerdap”, “Čovek i zver”...

Šta je, u stvari, tada tražila Vera Lubarda od države?

Jednostavno, Galerija Petra Lubarde, po njenom mišljenju, trebalo je da ima, osim neophodnih drugih uslova, kustose koji će u danima posete biti na raspolaganju posetiocima. Ona je predložila da se u suterenu osposobi stan za jednog ili dva studenta Fakulteta likovnih umetnosti koji bi besplatno stanovali, i za malu nadoknadu obavljali poslove čuvara... Ali, Galerija je zatvorena, vrata su zamandaljena, a Vera Lubarda je obijala vrata mnogih institucija, pa se tako obratila i predsedniku srpske vlade za pomoć. Tražila je da se formira nezavisna komisija, od raznih stručnjaka, koja bi ispitala “slučaj Galerije Lubarda” i predložila rešenje... Ona se pita: Ko se boji Petra Lubarde? Slikar je, svojevremeno, napisao svoju biografiju i pohranio je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde se i danas čuva, a u kojoj je rekao da je Beograđanin po izboru...

Ali, šta to vredi, taj izbor velikana, kao što ništa nije vredeo izbor Veljka Petrovića, da svoju kuću (svoj dom) na Dedinju (takođe) zavešta gradu, ovaj to primi i – zamandali! (Sličnu sudbinu doživeo je i legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića... takođe na Dedinju.) Pisma, protesti, žalbe... kao što se vidi, ništa ne pomažu. Na zapomaganje retko se ko odaziva. Isidora Sekulić je govorila – da se lakše umire u svoju zadužbinu gledajući... Ali, naši velikani nemaju sreću da im potomstvo ispuni zavet.

Radovan Popović