Za Đurićevom trpezom

Glumac Slobodan Đurić poginuo je pre trideset godina, 22. decembra 1976, nepuna dva sata pre početka “Vase Železnove”, predstave u kojoj je još jednom trebalo da bude Semjon. Imao je trideset dve godine. Diplomirao je 1966, u klasi profesora Mate Miloševića, a kratki glumački vek proveo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Poslednju svoju ulogu, upravo Semjona u drami Maksima Gorkog, odigrao je u vreme kada se još lako mogao setiti prve. Kažemo li da je bio jedan od najizrazitijih u nekoliko generacija, nećemo zaobići istinu. Ali, šta je to što ga izdvaja? Dar? “Oslanjati se na talenat, znači nemati mašte”, govorio je Žorž Brak. Đurić je talenta imao, što se kaže napretek i razdavao ga je štedro, ali je tek njegova mašta bila onaj oslonac daru, koji mu je pomagao da se na sceni oseća sigurno i da se njome kreće lako.

U sumračnoj arhitekturi doma Železnovih Semjonova pojava u liku Slobodana Đurića izdvaja se, sa razdaljine godina, među drugim licima, produbljuje perspektivu porodičnog i opšteg pada. Semjon je najstariji Vasin sin, sve ono što Vasa od njega nije očekivala: njen prvi promašaj. Dok sedi za stolom, iskrivljen, kao da traži neku ko zna kada izgubljenu ravnotežu, on ostavlja utisak ogromnog naivka koji je slučajno upleten u ozbiljne igre i u njima učestvuje samo onoliko koliko mu drugi dopuštaju. Uostalom, mahom ga ne primećuju, i ne računaju s njim. Slobodan Đurić je bio sve što njegov Semjon nije stigao, ili nije mogao da bude. Semjon je iz predvorja onog sveta pred kojim padaju maske dobrih izgleda; Đurić je izvan svake maske.

Do Semjona, Slobodan Đurić je komičar. Niko u tome ne nalazi nešto neobično, iako uvek iznova zbunjuje njegova pojava u kojoj bismo, možda, pre videli ljubavnika ili romantičnog heroja. Đurić u predstavu pada kao iz oblaka, kao da ga je neko gurnuo na pozornicu pre nego što je on stigao da shvati šta se zapravo događa. On će se, recimo kao onaj neodoljivo smešni Žan iz Nušićevog “Mister Dolara”, snalaziti kako zna i ume, ali će gledaocu odmah sugerisati utisak da je ta njegova začuđenost, nepripremljenost na novu situaciju njegovo prirodno stanje. Žan je, u Đurićevoj interpretaciji, ono što bi se u narodu reklo “priblesičav čovek”, nevelike, plitke pameti. Wegove reakcije su spontane, eksplozivne. Ali, njegova transformacija, od kelnera do lažnog milionera, iako ne izlazi iz tog osnovnog okvira tuposti i naivne prostodušnosti, najednom otkriva jednu značajnu osobinu Žanove ličnosti: on se brzo prilagođava nastaloj situaciji, mada pri tom ne menja izraz začuđenosti. Žan iz Nušićeve patrijarhalne idile i Žan novopečeni član beogradskog mondenskog društva postaju neka vrsta otkrivenog ogledala u kojem se prepoznaju i sudaraju sva lica koja ga okružuju.

Između Žana i Semjona smestio se, u “Veselim danima ili Tarelkinovoj smrti” Suhovo-Kobilina, Ivan Antonovič Raspljujev. To je onaj što se scenom ljulja kao kakav ogromni lutan. Sve je u njemu od razmahanog, rasklimatanog gesta koji kao da je uzet iz granginjolskog pozorja. Raspljujev je do grla u atmosferi zagušujućeg smrada u kojem se davi ljudska misao; batrga se i sam, otima se, bori, pod ukrotiteljskim bičem koji vitla i nad njegovom glavom, u tom grubom, egoističnom, gramzivom svetu što zavarava izgledom cirkusa. Ali, dolazi trenutak kada Raspljujev zaustavlja taj zakovitlani ringišpil na kojem neko vapije za prirodom i poziva u boj s maskama. Raspljujev se, naprosto, prihvata trpeze. Ništa za izvesno vreme ne postoji oko njega. Ogromne količine ića i pića sručuju se u njegov stomak kao u prazno bure, jer on je gladan i ne razume zapanjenost onih koji se čude njegovom apetitu. Sred svih laži ta glad je, jedina, istinita. Kelner Žan jede takođe dugo i slasno, začinjući svoj obilni “petit dežener” stihovima pesmice o Sojčici devojčici. Pa, i kao televizijskom Miliću Barjaktareviću (“Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”) suđeno je Đuriću da nastavi bitku sa nezajažljivim trbuhom koji je, i tu, simbol zdrave snage, one energije koja je iz Đurića zračila naročitim, sugestivnim optimizmom. Jedino je Semjonova trpeza skromna, a i takvu mu je sklanjaju ispred nosa.

“Glumac, pa i onaj najveći”, podseća Sartr, “najpre je prevareno dete bez određenja istine i stvarnosti, koje je pušteno u svet fantazije i utvara da bi zatim imalo sreću da se vrati u svet stvarnosti i reintegrira svoje biće u građanina jedne nove i posebne stvarnosti.” “Prevareno dete” u Slobodanu Đuriću nije dozvoljavalo da se, s njim, dugo zadržavamo u svetu utvara; ono je, uostalom, poznavalo i priznavalo samo onu stvarnost u kojoj može da se oslušne krčanje praznih creva i gde je život neprekidno utovljavanje čovekove gladi. Otuda toliko siline u njegovom nastojanju “da bude” i, u isto vreme, toliko iskrenog, sada njegovog, čuđenja svetom koji mu broji zalogaje. Iz perspektivne Đurićevih “običnih” ljudi neobično je ono što ljudske postupke izjednačava s glumom. Ako ima tajne u snazi privlačnosti koja je za Đurića vezala izuzetnu naklonost i ljubav gledalaca, pozorišnih koliko i televizijskih, ona je, pre svega, u tom odnosu glumca prema “glumi” života. Na njemu se upravo gradi postojanost njegovih likova u pamćenju njegove publike. (Kroz izmaglicu vremena pomaljaju se, između ostalih, Ragbi u Fejdoovoj “Bubi u uhu”, Aleksa u Sterijinoj “Laži i paralaži”, zanosna Laura u Držićevom “Dundu Maroju”. Ragbi je onaj suvišni čovek što pokušava da se ubaci u komediju s jednim istim pitanjem: “Da li me je neko tražio?” Između tog pitanja i onog “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo” čitav je glumački život Slobodana Đurića.)

“Lep kao Apolon belvederski”, rekao je za ovog Tuzlaka Radomir Stević Ras, utemeljitelj i duša pozorišta u kome su prve glumačke korake napravili najbolji iz beogradskih generacija šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, među njima, naravno, i Slobodan Đurić. Bio je jak, velik, zdrav i prav, mlad. Tesno mu je bilo u svakoj košulji, i u svakoj ulozi. Koračao je ovim svetom i beogradskim ulicama kao čovek oslobođen svih briga. Pripadao je onim retkim izabranicima života koji ne uzimaju više nego što daju. Sve je kod njega bilo potaman, baš kao i krupna rudarska šaka prema širokim plećima. Potaman su mu bile i uloge koje je grabio širokim zamasima kao i život. Stalno začuđen onim što mu se događa, svaku predstavu igrao je kao da je igra prvi put. On, jednostavno, nije umeo da na lice stavlja maske; njegovi likovi izlazili su na pozornicu da bi bili bliži životu. Bio je, kao i njegov Kostolomac u seriji “Više od igre”, spreman za igru koja je više od igre.