Veliki povratak religije

Savremeni zapadni svet neodvojiv je od ideje sekularizacije. Od Sokratovog odbijanja da prizna grčke bogove, preko Kopernikove jeretičke ideje da se Zemlja okreće oko Sunca, do odbacivanja crkvene vlasti u Francuskoj revoluciji, put ka modernosti tumačen je kao put odvajanja od religije. U naše vreme se smanjenje broja onih koji pohađaju crkvenu službu u Evropi tumači kao dokaz da je sekularnost prožela život običnih ljudi. Optimisti među sekularistima čak uočavaju izvesne znake na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da i u SAD, koje su poznate kao verski izuzetak među zapadnim zemljama, konačno opada broj vernika u crkvama. Međutim, danas se već može uočiti kako i u Evropi ponovo počinje da jača vera. Lako bi se moglo dogoditi da je obnova religije isto onoliko temeljna i suštinska kao što je bila ona koja je u 4. veku naše ere potpuno promenila tok razvoja Rimskog carstva. U knjizi Uspon hrišćanstva američki sociolog religije Rodni Stark objašnjava kako je jedna naizgled beznačajna sekta, koja je u 30. godini n. e. brojala samo 40 preobraćenika, već 300. godine postala zvanična religija Rimskog carstva. Standardni odgovor na to pitanje je da je car Konstantin imao viziju koja mu je donela preobraćenje i prihvatanje hrišćanstva. Po Starkovoj oceni, hrišćanstvo se tokom dva veka širilo po neverovatnoj stopi od 40 procenata tokom jedne decenije, a taj uspon je samo delimično bio rezultat činjenice da je ono bilo prijemčivo za šire slojeve paganskog stanovništva. Podjednako je važna bila i hrišćanska demografija. Za razliku od pagana, hrišćani su u vreme velikih zaraza negovali svoje bolesne bližnje umesto da ih prepuštaju na milost i nemilost sudbini i tako je drastično opala stopa smrtnosti. Za razliku od mačističkog paganskog etosa, hrišćani su naglašavali vrednost muške vernosti i braka, što je opet privuklo sve veći procenat žena-preobraćenica, a one su potom uzgajale više hrišćanske dece. Sem toga, dodaje Stark, hrišćani su imali višu stopu nataliteta od pagana, što im je donelo još veću demografsku prednost.

Neki od izvora koje Stark koristi otvaraju prostor za polemike. Ono što, međutim, nije ni u kom pogledu sporno jeste da su mnoge potonje verske grupacije beležile rast zahvaljujući visokoj stopi nataliteta. Tako, na primer, mormoni baš kao i rani hrišćani o kojima Stark govori, poslednjih sto godina zadržavaju stopu od 40 posto rasta u jednoj deceniji. Oni i dalje čine 70 posto stanovništva Jute bez obzira na veliki broj doseljenika koji nisu mormoni, a uspeli su da se prošire i na susedne savezne države. Tokom osamdesetih godina, stopa nataliteta mormona bila je otprilike trostruko veća od stope nataliteta američkih Jevreja. Danas mormoni koji su svojevremeno predstavljali sasvim marginalnu sektu brojčano premašuju broj američkih Jevreja u kategoriji stanovništva mlađeg od 45 godina.

Demografija je ključna i za objašnjenje uspona verske desnice u Americi. U članku nedavno objavljenom u Amerikan yornal of sosioloyi Majkl Haut, Endru Grili i Melisa Vajld ispituju tendencije rasta američkih verskih zajednica u 20. veku i zaključuju da su konzervativne protestantske verske zajednice povećale udeo u ukupnom broju svih belih protestanata, sa jedne trećine među onima rođenim 1900. godine na dve trećine među onima rođenim 1975. godine. Tri četvrtine rasta belih konzervativnih protestantskih zajednica mogu se objasniti demografskim razlozima, budući da je tokom više decenija zadržana natalitetska prednost nad liberalnijim verskim zajednicama. Kao i kada je reč o usponu samog hrišćanstva, sociološki pritisci koji su sporo ali pouzdano rasli stvorili su uslove za političku “kulminaciju”. Ovog puta republikanski stratezi su odigrali ulogu nekadašnjih Konstantinovih savetnika, koji su videli na koju stranu vetar počinje da duva i odlučili da iskoriste nove socijalne tendencije.

Van SAD možemo naći još dokaza za ovu tezu. U Izraelu je rast udela ultraortodoksnog stanovništva u ukupnom stanovništvu praktično osiguran, jer je njegova stopa nataliteta trostruko veća nego kod sekularnih Jevreja. I u drugim delovima Bliskog istoka relativni pad arapskih hrišćana – posebno u Libanu, koji se uvek smatrao njihovim središtem – nema razloge u preobraćeništvu, već isključivo u demografiji.

Procentualni udeo vernika među ukupnim svetskim stanovništvom danas se povećava, posle gotovo stotinu godina umerenog opadanja. Razlog je u tome što su mlađe generacije u zemljama u razvoju počele da odbacuju sekularizaciju, a vernici uz to imaju znatno viši natalitet. U celom svetu među vernicima postoji tendencija da imaju više dece, bez obzira na uzrast, obrazovanje ili imovno stanje roditelja. U tom smislu sekularna Evropa nije nikakav izuzetak. Analizirajući podatke iz deset zapadnoevropskih zemalja u periodu od 1981. do 2004. godine, zaključio sam da je, pored uzrasta i bračnog statusa, religioznost žene najjači indikator broja dece koju će ona roditi. Javila se i čitava jedna škola demografskog mišljenja – “teorija druge demografske tranzicije” – koja razlike u natalitetu u razvijenim zemljama objašnjava vrednosnim razlikama, što znači da sekularno nastrojeni muškarci i žene nisu spremni da žrtvuju karijere da bi rano rađali decu.

Filip Longman iz Fondacije za novu Ameriku skrenuo je pažnju na političke okvire verske demografije u SAD, ukazujući na to da “crvene” savezne države koje su religioznije imaju znatnu natalitetsku prednost nad “plavim” saveznim državama koje po tradiciji glasaju za demokrate. Nedavno je Artur Bruks sa univerziteta u Sirakuzi objavio da ćete, “ako nasumično izaberete sto odraslih političkih liberala koji među sobom nisu povezani, naći da oni ukupno imaju 147 dece. Ako pak na isti način, nasumično, izaberete sto konzervativaca, videćete da oni imaju 208 dece. To je ’natalitetski jaz’ od 41 posto. Pošto oko 80 posto ljudi sa jasnim stranačkim naklonostima glasa na isti način na koji su glasali njihovi roditelji, ovo zapravo znači da će u budućnosti na izborima glasati mnogo više mladih republikanaca nego mladih demokrata”. Mnogi liberali osporavaju ovu logiku. Jasno je da se može predvideti da će mnoga deca američkih vernika biti sekularno orijentisana, kao što se to u Zapadnoj Evropi već generacijama događa. U Evropi religija je danas manje važan faktor na izborima nego što je to ikada bila, a evropski katolici od Dablina do Barselone i dalje prihvataju sekularnu orijentaciju. Čak je i u SAD u minuloj deceniji broj stanovnika koji se izjašnjavaju kao neverujući uvećan za 14 posto. Oslanjajući se upravo na ove dokaze, politikolozi Pipa Noris i Ronald Inglehart grade tezu da svet i dalje napreduje u izrazito sekularnom pravcu. Oni prihvataju da se na kratkoročnom planu događa i suprotno, ali istovremeno tvrde da će modernizacija dovesti do povećanog bogatstva i lične sigurnosti u zemljama u razvoju, što će automatski izazvati pad religioznosti i pad nataliteta. Na kraju će, vele oni, sekularna orijentacija nadjačati verski natalitet.

Wihova teza deluje prihvatljivo. Filip Blogman je u pravu kada kaže da je natalitet iz verskih razloga važan faktor, ali prenebregava apostatsku stranu te jednačine. Kada bi natalitet uvek bio glavni mehanizam društvenih promena, onda bismo očekivali da broj amiša, adventista sedmog dana, Jehovinih svedoka i drugih sekti bude znatno veći, jer oni imaju visoku stopu nataliteta. Ipak, znamo da te sekte imaju visoku stopu otpadništva – čak i mormoni u verskom smislu gube veći procenat dece nego većina ostalih američkih verskih zajednica. Verujuće stanovništvo je “poroznije” od etničkog stanovništva, jer lako i jednostavno može doći do preobraćenja ili do odbacivanja vere. Dokle god je stopa odbacivanja dovoljno visoka da nadoknadi prednost postignutu zahvaljujući verski utemeljenom natalitetu, sekularizam nije u opasnosti. Evropski podaci pokazuju da su vernici čitav niz generacija imali demografsku prednost nad ateistima, ali i da se ta prednost može nadomestiti sekularizacijom velikog broja dece vernika, što se, uostalom, i dogodilo. Imajući sve to na umu, ja sam razradio jedan iznijansiraniji model verske promene koja uzima u obzir kako natalitet utemeljen na veri, tako i odbacivanje vere u Evropi.

Utvrdio sam da klasična tendencija sekularizacije ovde ne funkcioniše na način na koji je ranije funkcionisala. Primer SAD to u izvesnoj meri osvetljava. Najveći deo rasta konzervativnih protestantskih verskih zajednica u 20. veku mogao je izgubiti korak sa sekularnom orijentacijom ili sa liberalnijim verskim zajednicama kao što su episkopalci, zahvaljujući tome što su konzervativni protestanti postajali obrazovaniji, bogatiji i urbaniji. Ono što je, međutim, osujetilo takvu asimilaciju konzervativnih protestanata u liberalnije teologije, bio je poremećaj matrice povezivanja socijalne i verske mobilnosti. Konzervativni protestanti koji su se svojevremeno zadovoljavali time da ih predvodi urbana liberalno-protestantska elita postali su svesniji svog grupnog identiteta. Počeli su da odbacuju vođstvo liberalnih protestanata, što se manifestovalo dvadesetih godina kada su se odvojili od Svetskog saveta crkava. To se pojačalo posle 1970. godine tzv. “kulturnim ratovima”. Liberalne teologije i sekularna orijentacija sada su tumačeni kao ono zlo, “drugo”, protiv koga treba da se mobilišu istinski hrišćani. Kako je rasla samosvest evangelika, tako su oni sve više podizali ogradu oko svoje zajednice – recimo, osnivali su svoje medije – a to je opet moglo da poveže generacije bez obzira na obrazovanje ili bogatstvo.

Ovo se vidi i iz vrednosnih promena koje su Ameriku zahvatile šezdesetih. Broj umereno religioznih ljudi koji nisu naročito svesni te svoje religioznosti opada, a istovremeno rastu “ekstremi” – broj verskih fundamentalista i broj onih koji su po svaku cenu sekularisti. Kada se linije sukoba čvrsto utvrde smanjuje se broj potencijalnih preobraćenika, onako kako se smanjuje i broj flotantnih birača. Sličan proces, kako se čini, događa se i u Evropi – kako religija postaje svesnija svog neuobičajenog identiteta u sekularnom društvu, tako postaje i otpornija na sekularizaciju.

Evropa, posebno Zapadna, u svetu se obično doživljava kao vođa na planu sekularističke modernizacije i Norisova i Inglehart je koriste za svoju teoriju sekularizacije. Međutim, ako je Zapadna Evropa stvarno lider sekularizma, onda postoji problem: izgleda da sekularizacija gubi snagu na sopstvenom terenu. Zapadna Evropa se vrlo generalno može podeliti na dva dela. U prvoj grupi su katoličke zemlje kao što su Španija i Irska, gde je stopa religioznosti i dalje vrlo visoka – oko 60 posto irskog stanovništva redovno odlazi u crkvu – a sekularizacija je tu stigla tek u drugoj polovini 20. veka. U drugoj su predominantno protestantske zemlje i katolička Francuska, koje su se ranije sekularizovale. Međutim, podaci iz istraživanja javnog mnjenja u periodu od 1981. do 2004. godine pokazuju da u zemljama druge grupe posleratne generacije u proseku ne postaju u većoj meri sekularne. Čini se da će cela Zapadna Evropa, sa mogućim izuzetkom Italije, konvergirati ka stopi aktivnih vernika nešto većoj od pet posto. To će, međutim, samo prikriti znatno veći udeo – negde oko polovine – onih koji za sebe kažu da su vernici i poistovećuju se sa nekom verskom zajednicom.

Te “vernike bez pripadništva” neki doživljavaju kao nosioce slabe vere koja će uskoro nestati i koja ne utiče na ponašanje ili stavove. Međutim, ako je zaista tako, kako da objasnimo to što je natalitet tih vernika koji ne odlaze redovno u crkvu znatno bliži natalitetu onih koji odlaze u crkvu nego natalitetu onih koji ne veruju u Boga? Vernici koji ne odlaze u crkvu takođe se mnogo češće nego ateisti identifikuju kao ideološki konzervativni, čak i onda kada kontrolna merenja vršimo na temama obrazovanja, imovinskog stanja, životne dobi i generacije. Verujuće stanovništvo ima dve demografske prednosti nad neverujućim. Prvo, njegova stopa nataliteta je 15 do 20 procenata veća od stope nataliteta neverujućih. Drugo, neproporcionalno veliki udeo verujućih u uzrastu od 18 do 45 godina čine žene.

Ključno je pitanje ona suštinska ravnoteža između na veri utemeljenog nataliteta i odbacivanja vere u sekularnim društvima Francuske i protestantske Evrope. Grubo gledano, u tim zemljama ima oko 53 posto neverujućih i oko 47 posto verujućih. Moje projekcije, bazirane na demografskim razlikama između stanovništva i sadašnjih obrazaca odbacivanja vere ukazuju na to da će se broj neverujućih povećavati po opadajućoj stopi u naredne tri ili četiri decenije, tako da će vršnu vrednost dosegnuti na nivou od oko 55 posto. Onda će između 2035. i 2045. godine broj neverujućih početi da opada. Impuls koji leži u osnovi sekularizacije u najsekularnijim zemljama odraz je odbacivanja vere karakteristično za generacije rođene pre 1945. godine, što je svojevremeno nadjačalo, pa i anuliralo natalitetsku prednost verujućih. Izostanak odbacivanja u novijim generacijama znači da će stanovništvo na izmaku 21. veka biti religioznije nego na njegovom početku. Kao i kada je reč o mormonima ili ranim hrišćanima, glavni činilac promena biće demografija, a ne masovno preobraćenje.

Ovaj spori zaokret protiv sekularizacije tek bi postepeno uticao na duh evropskog društva da nije bilo imigracije. Imigracija iz Latinske Amerike omogućila je porast broja američkih katolika uprkos tome što je broj katolika koji su prelazili u druge verske zajednice veći od broja pripadnika drugih verskih zajednica koji prelaze u katoličanstvo. U Evropi imigracija je na sličan način uticala na povećanje broja verujućih, posebno među muslimanima.

Za SAD znamo da će u njima do 2050. godine živeti manje od 50 procenata belaca koji nisu hispanoameričkog porekla, ali je teško predvideti kakav će biti procenat evropskog stanovništva neevropskog porekla u budućnosti, zbog toga što vrlo malo evropskih zemalja prilikom popisa uzima i podatke o etničkoj i verskoj pripadnosti. Često navođena prognoza o 30 posto pripadnika etničkih manjina u Zapadnoj Evropi 2050. godine samo je nagađanje, makar i znalačko. Austrija spada u retke zemlje koje prikupljaju podatke o etnicitetu i veri prilikom popisa. Jedna tamošnja nedavna projekcija – zasnovana na konzervativnoj proceni od 20 000 imigranata godišnje i sadašnjim pretpostavkama o odbacivanju vere i natalitetu – predviđa da će muslimani 2050. godine činiti između 14 i 26 procenata, što je znatno povećanje u odnosu na današnja četiri procenta.

Ovu sliku će bez sumnje promeniti muslimanska sekularizacija i ona zato i čini kamen-temeljac teze koju zastupaju Norisova i Inglehart. Međutim, teško da ćemo naći mnogo dokaza za to u anketama etničkih manjina u Evropi. Tako je, u Britaniji, druga generacija afrokaribljana i hrišćana iz Istočne Evrope manje sklona religiji od svojih roditelja, ali je još uvek i dalje sklonija religiji nego prosek stanovništva. Ipak, praktično da nema promena kada je reč o religioznosti bangladeških ili pakistanskih muslimana i eventualnoj razlici između prve i druge generacije. U jednom nedavnom istraživanju etničkih manjina u Holandiji dobijena je slična slika verske retencije među muslimanskim grupama.

Teško je proceniti kakav će biti odgovor evropskih hrišćana na rast islama. Porast broja muslimana mogao bi podstaći odlučniji sekularno-nacionalistički odgovor, što je, čini se, već slučaj u Francuskoj i Holandiji, ili bi pak mogao dovesti do obnovljenog naglašavanja hrišćanskog identiteta (dovoljno je obratiti pažnju na nedavne govore pape Benedikta XVI). Dejvid Voas i Sriv Brus našli su dokaze ove druge teze u britanskom popisu iz 2001, kada se ispostavilo da je udeo belih Britanaca koji sebe opisuju kao hrišćane (a ne kao ateiste) veći u regionima u kojima postoji brojno muslimansko stanovništvo. Hrišćanski identitet zasad se još uvek ne izjednačava sa rastućim verskim uverenjima, ali bi na kraju to moglo da se dogodi. U etnički podeljenoj Severnoj Irskoj verski sukobi podstiču daleko veću religioznost nego u drugim delovima Britanije. U svakom slučaju, kombinacija brojčano rastuće muslimanske zajednice i stabilnog ili sporo rastućeg hrišćanskog stanovništva dovešće do smanjenja broja ateista, što će opet izazvati veliki zaokret u trendovima sekularizacije karakterističnim za poslednjih 50 do 100 godina.

Zapadna Evropa će tako postati religioznije, ali ne i fundamentalističko društvo. Ipak, i takva religioznost jasan je indikator konzervativnije ideološke orijentacije. Iako nema mnogo izgleda da ćemo u Evropi doživeti uspon evangelsko-hrišćanske politike, mogli bismo biti svedoci dugoročne preorijentacije na konzervativnije socijalne vrednosti. Evropljani će postati mnogo “tradicionalniji” kada je reč o takvim moralnim pitanjima kao što su abortus, porodične vrednosti, versko obrazovanje ili homoseksualni brakovi. Sasvim je moguća međuverska saradnja hrišćana i muslimana u ovim pitanjima, jer u većini zemalja već postoje ekumenske strukture koje to mogu da podrže. Kao dokaz može poslužiti lakoća s kojom su konzervativni protestanti i tradicionalistički katolici i Jevreji sarađivali i sarađuju u SAD. Mnogo toga će zavisiti od načina na koji partije i izborni sistemi u raznim zemljama budu kanalisali te ideološke sinergije, ali će već sredinom 21. veka sekularna evropska politika dobrano preći svoj zenit. Kao i u Americi, političari će morati da ostanu na desnoj strani verskih osećanja kako bi osigurali da ih njihovi takmaci ne nadjačaju i ne izbace iz igre.

Dugoročnije gledano, fundamentalistička komponenta evropskog stanovništva može početi da se uvećava iz istih demografskih razloga iz kojih se uvećala u Americi. Raznovrsnost verskih grupacija u Evropi biće faktor koji će jemčiti razdvojenost vere i države, ali ona ne može zaštititi sekularnu javnu politiku od erozije koju će joj naneti koalicija verskih grupacija čvrsto rešenih da potisnu međusobne razlike. Verski lobisti će, vešto se prikrivajući iza retorike relativizma i različitosti, postavljati pitanje zašto se u školskim programima i medijima pridaje značaj samo sekularnom pogledu na abortus, bogohuljenje, pornografiju ili evoluciju.

Štošta će zavisiti od toga da li se konzervativne političke stranke zalažu za multietničku versku platformu, ili pak umesto toga mobilišu belu nacionalističku većinu na podeli sekularno – versko. Danas se na verski put gleda kao na prihvatljiviji put. U minulih 20 godina američki republikanci su pokušali da okupe belce i one koji nisu belci pod zastavom verskog konzervativizma i tradicionalnih vrednosti. Mnogi evropski konzervativci zalagaće se za sličnu strategiju u uverenju da je to jedino prihvatljivo lice kulturnog konzervativizma u društvu koje je u sve većoj meri multikulturalno.

Demografske struje nose Evropu ka jednom u većoj meri američkom obrascu modernosti, što nalaže potrebu za revizijom postojećih teorije sekularizacije. Natalitet u zemljama u razvoju naglo opada usled urbanizacije, ali se iz analize vrednosti u svetu jasno vidi da religioznost u tim zemljama ne pokazuje znake opadanja. U zemljama u razvoju vernici i dalje imaju viši natalitet od onih koji nisu vernici, bez obzira na dohodak ili nivo obrazovanja. Sva je prilika da će Kina verovatno ostati sekularnija od Zapadne Evrope, ali je malo verovatno da to važi i za Latinsku Ameriku, južnu Aziju ili Bliski istok. U tim regionima veći su izgledi da modernizacija donese jedno na američki način religiozno društvo.

Danas čak ni rast stope kriminaliteta ni rasap tradicionalne porodice ne ugrožavaju liberalni poredak. Fukujamin “kraj istorije”, u kome na kraju pobeđuju liberalna demokratija i kapitalizam, temelji se na ideji o premoći zapadne vojne tehnologije koja omogućuje individualističkim društvima da se izoluju i tako spasu od izazova kohezivnijih “varvarskih” društava. Tu je Fukujama u pravu. Mi možda trpimo zbog terorizma, ali teroristi ne mogu da unište naša složena društva. Ipak, sve ovo počiva na pretpostavci o demografskoj održivosti liberalnog kapitalizma. Ako Fukujamini “poslednji ljudi” ne budu mogli da se reprodukuju, na smenu će im doći oni čiji je pogled na svet tradicionalniji.

Liberalno-kapitalistička ideja širila se u 19. i 20. veku dobrim delom i zato što je uspela da smanji stopu smrtnosti i što je oslobodila umove i resurse jednog društva, dopuštajući im da razvijaju savremenu tehnologiju pomoću koje mogu da poraze rivale, svejedno da li religiozne ili socijalističke. To je omogućilo i demografsku ekspanziju Zapada, pošto je smanjena stopa smrtnosti novorođenčadi, prosperitet je omogućio ranije formiranje porodice i naseljavanje novih predela. Jedna nedavna studija Vegarda Skirbeka pokazuje da su u Evropi sve do kraja 19. veka bogatiji (verovatno “moderniji”) pojedinci imali višu stopu nataliteta nego siromašni. Međutim, počev od kraja 19. veka, evropski siromasi su počeli da imaju brojnije porodice nego bogati. Danas su iščilele mnoge demografske prednosti koje su svojevremeno doprinosile liberalizmu. Smrtnost novorođenčadi je uglavnom drastično smanjena, tehnologija je stigla u sve delove sveta pa sekularni Zapad gubi svoju demografsku težinu.

Možda ulazimo u jednu novu fazu istorije u kojoj će demografske “manjkavosti” liberalizma biti izrazitije, što će utrti put za povratak komunitarnog društvenog modela. To još uvek može ostaviti netaknutima demokratiju, liberalizam i mešoviti kapitalizam. Međutim, to će istovremeno predstavljati izazov modernizmu, tom velikom sekularnom pokretu kulturnog individualizma koji je zahvatio umetnost i kulturu posle 1880. godine i spuštao se niz društvenu lestvicu, dovodeći do liberalnih stavova tokom šezdesetih godina. Kulturni modernizam pratio je tehnološku modernizaciju na Zapadu, dok je nezapadni svet obično modernizovao svoju tehnologiju, a ne i svoj sistem vrednosti. Danijel Bel je predviđao da će antinomijski kulturni pogled na svet,, karakterističan za modernizam, dovesti do “velikog oživljavanja” religije, jer će ljudi nastojati da pronađu duhovnu utehu i pribežište od otuđenja savremenog života. Do sada se nije pokazalo da je Bel u pravu, ali istorija to može da promeni, jer smo već danas svedoci ne samo duhovnog oživljavanja, već verske rekonkviste koja se, da ironija bude veća, temelji na ogoljenoj i ovozemaljskoj snazi demografije.

Priredila i prevela LJiljana Nedeljković

Zapad negira svoje verske korene Čini se da ove godine Zapad, međutim, počinje da se ponaša sasvim drugačije. Odjednom ostale vere vidimo baš kao vere. Shvatamo da Jevreji, Siki, hinduisti, budisti, svi odreda veruju u ono što kažu i ponašaju se u skladu s tim, ponekad čak i umiru za svoju veru Svi ćemo se složiti da Božić svake godine mora da bude isti: ista dekoracija (ne, hvala na plastičnim jelkama), iste božićne pesme, ista ćurka i desert za ručak, (ovde nema prostora ni za kakve eksperimente sa nouvelle cuisine). Doduše, svake se godine vajkamo da Božić više nije ono što je nekad bio, ali je i to vajkanje samo ritualno i zapravo spada u božićne običaje. Suština je, dakle, u tom godišnjem ponavljanju nepromenjenih običaja koje samo po sebi deluje pouzdano, udobno, pomalo nostalgično i u vezi je sa kolektivnim identitetom; u stvari, ima veze sa svim sem sa metafizikom. Dogodilo se da je kulturna politika vezana za Božić postepeno postala veština iznalaženja najmanjeg zajedničkog imenitelja; tražio se način da se to pregura a da se nikako ne pomene Bog. I ljudi su u tome postali dosta vešti. Uživali su; sve je to bilo pomalo prekomerno i preobilno, ali manje-više bezopasno. Protestovati protiv Božića kao takvog značilo bi biti Skruy, Dikensov junak iz Božićnog korala iz 1843, pravljen po uzoru na tada vrlo živog Tomasa Maltusa; docnije je Dizni po uzoru na Skruya napravio Baju Patka. I tako je bilo sve do sada. Kao što se često događa, velike promene se nekako prikradu i mi se samo probudimo i ugledamo potpuno novi pejzaž. Ranije se na suštinsku indiferentnost Zapada prema teološkom značenju Božića po pravilu gledalo kao na znak zrelosti stečene na putu tolerancije i pluralizma. Smatralo se da je sekularizacija proces koji se svuda događa iz sličnih razloga i ostavlja za sobom (ali ne zadugo) nekoliko malenih “yepova” vere. Razrađeno je mnoštvo naučnih teorija u slavu tog rondo-argumenta: sekularizacija znači modernizaciju; modernizacija znači sekularizaciju. Čini se da ove godine Zapad, međutim, počinje da se ponaša sasvim drugačije. Odjednom ostale vere vidimo baš kao vere. Shvatamo da Jevreji, Siki, hinduisti, budisti, svi odreda veruju u ono što kažu i ponašaju se u skladu s tim, ponekad čak i umiru za svoju veru. Muslimani upravo to čine. Rezultati nisu uvek prihvatljivi ali i na to treba ukazati. Dakle, upravo smo odjednom i mi sami shvatili da zapadnjačka sekularnost više nije mera stvari; zapravo, izgleda da sada zapadno hrišćanstvo pada na testu koji su mu druge vere zadale. U poređenju sa drugim religijama, sada deluje čudno a ne normalno to što se od hrišćanstva očekuje da bude do te mere saučesničko u sopstvenom isključivanju iz javne sfere, toliko voljno da prigrli razdvajanje crkve od države, toliko zadovoljno da bude isključeno iz medija, toliko spremno da bude uklonjeno iz učionica. Kada hrišćani pokušavaju da se suprotstave ovoj marginalizaciji, oni često zamagle pravo pitanje – kao što se dogodilo u Americi oko učenja o inteligentnom tvorcu – i onda deluju kao pomahnitali fundamentalisti koji nikako ne mogu da se izvuku iz sukoba sa razumnim sekularistima. Ipak, onda kada se spor svede na to da li objekat koji se početkom decembra podiže u Bostonu treba nazvati božićno ili praznično drvo, i kada se sporimo oko toga da li u izlozima na Oksford stritu treba da stoje pastiri i kolevke, ni jedna ni druga strana ne uspevaju da spoznaju o čemu se tu zapravo radi. Nije valjda to najbolje što hrišćani mogu da učine? Takvi trivijalni kulturni ratovi danas su realnost. Pa šta se to promenilo? Pomerilo se klatno javnog mišljenja u Britaniji i SAD na suprotnu stranu od iračkog rata, a to opet znači da su se šire, neizgovorene pretpostavke o pitanjima koja leže u osnovi tog sukoba i same promenile. Izazov islama danas pokazuje da “zapad” nikad nije bio toliko sekularan koliko se mislilo da jeste. Ipak je Zapad civilizacija oblikovana dominantnom verom, kao što je, uostalom, slučaj i sa Kinom, Indijom ili Izraelom. Nije to nikakva tajna: istoričari već godinama podrobno objašnjavaju na koji su sve način zapadne predstave o pravu, demokratiji i rasnim odnosima proistekle iz hrišćanstva. Istoričari su, međutim, uglavnom pisali uzalud, jer kad god bi izbio nekakav verski konflikt, dominantna pamet, uz pomoć i podršku raznoraznih politikologa, sociologa, ekonomista i političara, hitala bi da saopšti kako se tu uopšte ne radi o veri. Verski ratovi su donosili rutinski odgovor, onaj koji je prvi put parodiran na britanskoj televiziji još pre pola veka u onom crnohumornom vicu po kome je zvanični teološki odgovor na zabrinutost zbog mogućnosti nuklearnog holokausta glasio: to ne može da se dogodi! I tako je bilo sve do ove godine. Ono što danas vidimo jeste da Zapad uopšte nije bio do te mere sekularizovan koliko je bio u “fazi poricanja”, odbijajući da prihvati neke elementarne istine o sebi samome. Ipak, ako Zapad nije sekularan, onda prihvatljivo alternativno mišljenje o njemu glasi da je on ispražnjen, da je lišen verske suštine koja ga je stvorila i da može samo da spusti zastavu dok istovremeno afirmiše ideale pluralizma i raspravlja o tome da li materijalizam karakterističan za božićno doba zapravo izvitoperuje poruku. To je, međutim, trivijalno pitanje: sve se vere materijalno izražavaju. Ono što je bitno jeste sadržaj onoga što je izraženo, kao što je bitno i kako neka civilizacija sebe samu razume i doživljava. U slučaju Zapada, zvanični sadržaj “mira i dobre volje”, što je u suštini retorika perioda 1941-1945, sada deluje toliko ofucano da je to već tužno. Demokratija, liberalizam, tolerancija – zar ima ikoga ko se može argumentovano suprotstaviti tom trojstvu? Međutim, ono što njegovim zagovornicima u Beloj kući i dalje deluje kao očigledna istina, ne deluje im tako kada je reč o drugim religijama na koje gledaju kao na zasebne kulturne formacije, a te formacije se više ne mogu shvatiti na stari način. Demokratija, liberalizam, tolerancija, vele kritičari, samo su sredstva za ostvarivanje ciljeva – pitanje je kakvih ciljeva? Koje su to konačne vrednosti koje oni promovišu? To znači da se glavno pitanje promenilo. Ono više ne glasi: kako je Zapad u prvom redu postigao sekularno društvo? Danas pitanje glasi: zašto je “Zapad” odbacio svoj istorijski identitet, hrišćanstvo? A onda, kao posledica, dolazi sledeće pitanje: zašto je to bitno danas, a toliko dugo nije bilo bitno? I zašto ja danas ne iščekujem sa tolerancijom već sa zebnjom jutarnju božićnu propoved mog liberalnog paroha, potpuno siguran da će on u njoj opet govoriti o svemu, svačemu i još ponečemu, samo ne o suštini vere? DŽonatan Klark, profesor britanske istorije na univerzitetu Kanzas