Kosovski ciklus

Politički, protekla godina je počela nekoliko dana pre svog kalendarskog početka, kada je akcijom Vlade Srbije, poslednjih dana 2005, oduzeta licenca za rad mreži mobilne telefonije Mobtel. Bio je to početak obračuna sa finansijsko-političkom imperijom Karić. Uprkos komplikovanoj argumentaciji o mnogim nepravilnostima u kojima je oštećena država kao jedan od suvlasnika, bilo je jasno da vlasti Srbije ne žele da dopuste postojanje sistema kakav je bila BK kompanija koja se u punom obimu prostirala i na finansijsku i na medijsku i na političku sferu. U prvoj liniji borbe protiv Bogoljuba Karića bio je ministar finansija Mlađan Dinkić i njegova stranka G 17 plus. Nekoliko nedelja kasnije vođa klana Karić napustio je Srbiju izbegavajući poziv za sud, a slučaj je zatvoren kada je posle višestrukog kršenja pravila o promociji političkih stranaka, odlukom Republičke radiodifuzne agencije Karićevoj televiziji BK na konkursu uskraćena dozvola za emitovanje.

Od Karićeve u jednom trenutku perspektivne političke stranke danas je ostala samo politička kulisa kojoj privid postojanja daju njegova žena Milanka i brat Dragomir. Završni udarac, bez sumnje, biće početkom 2007. godine na parlamentarnim izborima.

Već pomenuta stranka G 17 plus akter je i drugog političkog konflikta koji je obeležio prvu polovinu godine. Bezobzirni šovinistički napad radikala na ministarku Ivanu Dulić-Marković, izbacio je u prvi plan u 2006. godini ovu dotad ne previše eksponiranu čelnicu resora za poljoprivredu u Vladi Srbije. Događaj je popravio rejting stranke G 17 plus, a radikale po ko zna koji put predstavio kao stranku nesposobnu da se pridržava uobičajenih civilizacijskih standarda u političkoj borbi. Ivana Dulić-Marković, koja je na talasu tih događaja izabrana i za potpredsednika Vlade Srbije (umesto Miroljuba Labusa), međutim, shvatila je konfrontaciju radikalima kao ultimativni zahtev političkog angažovanja u Srbiji. Takva isključivost ju je otuđila i od sopstvene partije pa, iako predsednica G 17 plus, danas se njena politička pozicija vidi mnogo bliže Liberalno-demokratskoj partiji Čedomira Jovanovića. Neće biti iznenađenje ako u 2007. tu svoju sklonost i realizuje i upiše se u one mnogobrojne čelnike G 17 plus koji su tu stranku napustili.

Iako je odvajanje Crne Gore polovinom godine, posle referenduma, bio događaj koji je oneraspoložio većinu žitelja Srbije, brzo je prevaziđen i takoreći zaboravljen. Tome su svakako doprinele i brige oko konstituisanja Srbije kao samostalne države, koja je u tim koracima kasnila svakako i stoga što je htela da pokaže doslednost u stavu da je zajednička država sa Crnom Gorom njen prvi izbor. U jesen, iznenada, objavljene su poslednje pripreme za referendum o dugo i predugo najavljivanoj promeni Ustava. Vlada Vojislava Koštunice odlučila je da rizikuje i prihvati promenu Ustava prema veoma zahtevnoj “Miloševićevoj” proceduri, smišljenoj ne da bi se Ustav promenio već upravo suprotno, da nikad ne bi mogao da bude promenjen. Novi ustav je podržan od svih stranaka u Srbiji, izuzev nekoliko manjih partija okupljenih oko Čedomira Jovanovića, čije su primedbe najviše bile zasnovane na ustavnom statusu Vojvodine.

Kao adut, izglasavanje Ustava je postavljeno kao patriotsko pitanje, pošto je Kosovo novim ustavom označeno kao neotuđivi deo teritorije Srbije. Uprkos gunđanjima zbog igre na kartu nacionalizma, i još više zbog činjenice da se Ustav usvaja navrat-nanos i bez odgovarajuće debate, kao i primedbama o samom referendumskom procesu gde se pominjalo čak i lažiranje procesa, ustav je, tesnom većinom, izglasan, a taj događaj je pozdravila međunarodna zajednica.

Od polovine leta, proces rešavanja “konačnog” statusa za Kosovo dobio je ubrzanje. Međunarodni posrednik Marti Ahtisari je naglašavao da želi da svoj zadatak, dakle dokument o konačnom rešenju, dovrši u skladu sa predviđenim rokovima, znači pre kraja 2006. godine. Raspisivanje izbora u Srbiji dalo je povod međunarodnoj zajednici da taj rok pomeri za kraj januara 2007. godine. Međutim, Ahtisarijevu misiju iskomplikovalo je nekoliko njegovih izjava koje su Beogradu dale povoda da otvoreno ospori kredibilnost ovog pregovarača, a pre svega izjava o “kolektivnoj krivici Srba”, kao i izjava kojom je mogućnost kompromisa između suprotstavljenih strana ocenio kao “glupost”. Još svakako mnogo gore za Ahtisarija, protiv forsiranja nezavisnosti Kosova, što je politika

Zapada čiji je Ahtisari samo istaknuti predstavnik, pobunila se Rusija.

Bez ikakve veze sa ovom situacijom, ili možda ipak ima nekakve veze, Rusija se u 2006. godini pojavila kao veoma značajni privredni partner. Posle glasova da su srpski i premijer i predsednik posredno ili neposredno ukoreni od Vladimira Putina zbog toga što u Srbiji ruski poslovni interesi nisu uvažavani u meri u kojoj su uvažavani poslovni interesi nekih drugih zemalja, Rusija i Srbija su se pred sam kraj godine saglasile u nameri da kompanija “Gasprom” jedan od svojih gasovoda izgradi preko Srbije i da izgradnja počne 2007. godine. Takođe, pretposlednjeg vikenda odlazeće godine, potpisan je i ranije najavljeni sporazum o remontu dva MiG-a 29 u Rusiji. Iako vrednost ovog ugovora ne predstavlja markantnu stavku ni za srpsku a kamoli rusku privredu, jasno je da karakter ovog događaja nije prevashodno ekonomske prirode, naročito u svetlu okolnosti da nema ni mesec dana kako je Srbija (sa BiH i Crnom Gorom) primljena u Partnerstvo za mir. Formalno pristupanje evroatlantskim integracijama potpisao je prethodne nedelje predsednik Srbije Boris Tadić, i time je konačno Srbija došla u priliku da se uglavi u političkom prostoru između Istoka i Zapada, na kojem se inače najudobnije oseća. Sve se to dešava pred izbore i kao nosioci tokova se prepoznaju dva gotovo sigurna partnera u budućoj vladi, Tadić i Koštunica.

Čitavog tog relativno optimističkog finiša godine pitanje je da li bi bilo da nije bilo “Telenorove” megainvesticije od milijardu i po evra krajem jula, kada je prodat “Mobtel” i time ujedno udarena tačka na pomenuti slučaj sa Bogoljubom Karićem, u delu koji se tiče mobilne telefonije. Reč je o finansijskoj injekciji koja je poslužila kao osnovni resurs za formiranje Nacionalnog investicionog fonda kao nukleusa budućeg razvoja, ali koji podjednako ima psihološki značaj kao ubedljivo najveće ulaganje ikada u Srbiju, pa čak i kao neka vrsta postizanja privrednog samopouzdanja koje je dovelo i do kupovine mobilne telefonije u Republici Srpskoj od strane Telekoma Srbija. Ovaj posao je usledio nakon potpisivanja sporazuma o specijalnim vezama između Srbije i Republike Srpske, što daje izglede da ovaj sporazum može biti ispunjen stvarnim sadržajem, za razliku od prethodnog koji je ostao mrtvo slovo na papiru.

Prirodni završetak ciklusa 2006. godine (i početak novog) desiće se u januaru na izborima. Izvesno je da će glavne snage za pravljenje vlade biti DSS i DS, mada oni sami ne najavljuju taj ishod kao neizbežan. Naročito ne DSS, koji voli da kaže da je “jedino sigurno da bez te stranke nema nove vlade”, afirmišući tezu o svojoj stranci kao partiji sa najvećim “koalicionim potencijalom”. Uistinu, DSS je prema SPS-u pa i SRS-u izgradio poziciju kojom je postao ne samo moguć nego i poželjan partner za stranke bivšeg režima. Međutim, taj kapital neće realizovati iz dva razloga: prvo, njihovi birači se osećaju delom “demokratskog” korpusa i nema šanse da DSS sklopi savez sa socijalistima ili radikalima a da pri tome ne ogorči najveći deo svojih birača. Drugo, možda i važnije, potpuno je nezamislivo da bi u postojećim političkim prilikama DSS pravio vladu sa strankama koje su za Zapad potpuno neprihvatljivi partneri, što je jasno i stavljeno do znanja. Dakle, DSS i DS, ili obrnuto.

Prostora da stvari pođu naopako, ipak, ima dovoljno: najpre, nadgornjavanje oko dominacije u vladi. Drugo, realan problem: ako, kao što sada izgleda, DS bude imao bolji rezultat od narodnjačke koalicije, imaće pravo pa možda čak i obavezu prema svojim biračima da traži mesto premijera. Šta bi, u tom slučaju, radio Vojislav Koštunica, kao glavni predizborni adut narodnjačke koalicije, kojeg u koaliciji tako dizajniraju da se to već graniči sa kultom ličnosti? Ako bi Koštunica odustao od premijerskog mesta, bio bi to težak kompromis i pitanje je šta bi druga strana mogla da ponudi u zamenu. Skoro podjednako važno, iz koje stranke bi bio ministar unutrašnjih poslova? Postojeći bilans ne daje previše opravdanja postojećim vlastima da insistiraju na tom mestu. I Zapad bi lakše verovao nekome iz DS-a da će da uhvati/ne može da uhvati Ratka Mladića. Sa druge strane, oba istaknuta mesta (premijera i ministra policije) bila bi previše za jednu stranku, kakav god bio njen izborni rezultat. To su posleizborni rebusi.

Ukupno poboljšanje makroekonomskih prilika u prošloj godini (laički rečeno: to je ono poboljšanje koje građani ne primećuju) doprinelo je i stabilnijoj međunarodnoj poziciji. Nastavak pregovora o približavanju Evropskoj uniji se ne samo najavljuje nego se najavljuje i “nadoknađivanje izgubljenog vremena” (pregovori su prekinuti u proleće protekle godine). Moguće je da će to čak imati i izvesnog efekta na rešavanje statusa Kosova. Naime, aktuelni plan o kome se govori predviđa (zbog ruskog protivljenja, mada se, naravno, protive i Srbi) da bude izostavljena reč nezavisnost, a da se u kasnijoj proceduri to reši na bilateralnom nivou između Kosova i svake pojedinačne zemlje (koja to bude htela). Činjenica da Srbija, a logično je pretpostaviti i Rusija, ne bi bile među tim zemljama bila bi dovoljno otežavajuća, a šta reći povodom toga što i mnoge zemlje EU iskazuju svoje stavove u dijapazonu od sumnjičavog vrćenja glavom do otvorenog protivljenja. Ne bez značaja, tome se protive i neke zemlje regiona, koje su u situaciji da više razmišljaju o tome kako će se to dopasti Srbiji, nego što to moraju da čine Holandija i Engleska. U toj situaciji, ono što se može dogoditi sa Ahtisarijevim planom je sledeće: da se pokuša njegovo nametanje, kao što je i bio prvobitan plan, uz sve teškoće i rizike; da se konačno rešavanje ovog pitanja na ovaj ili onaj način prolongira. Zastupnici nezavisnog Kosova vole da kažu da ta mogućnost nosi rizik od nezadovoljstva na Kosovu, ali u tome uveliko preteruju, svakako sa ciljem da pokažu neophodnost nezavisnosti i učine je što bržom. Već se govori o tome da će Ahtisarijev plan poslužiti kao osnov za dalje približavanje stavova Beograda i Prištine, što će konačno rešenje prolongirati barem mesecima, u svakom slučaju dovoljno dugo da izađe izvan daljeg domašaja bivšeg finskog predsednika, počasnog predsednika Međunarodne krizne grupe, čije imenovanje, protivno dobrim običajima u međunarodnom posredovanju, sasvim očigledno nije bilo motivisano poštenim namerama prema Srbiji.

Posle parlamentarnih, na red dolaze i lokalni izbori. Vesti iz vlade kažu da se već zna da će se održati u maju 2007, a taj rok je značajan jer je indikator da se sa njim operiše kao periodom kada treba da bude konstituisana nova vlada. Na primer, ako je tačno da Nenad Bogdanović treba da bude naslednik Velimira Ilića u ministarstvu (ili onome što to ministarstvo već bude u sledećoj vladi) to bi značilo da će od aprila–maja na mestu beogradskog gradonačelnika već biti neko drugi.

Rok za formiranje vlade je bitan i zbog toga što do polovine godine Nemačka predsedava Evropskom unijom, a funkcioneri u Beogradu žure da iskoriste taj period ne samo jer je Nemačka blagonaklona prema našim integracionim procesima, već pre svega što je reč o velikoj zemlji koja ima realan uticaj unutar EU, što teško da će biti slučaj u docnijem periodu kada predsedavanje preuzimaju Portugal i Slovenija.

Najbolji događaj u 2006. godini Najgori događaj u 2006. godini Očekivanja od 2007. godine LJubomir Tadić, akademik Kraj satanizacije Srba Sve što ću reći je relativne vrednosti. Slabo ima dobroga u našem životu, ali meni su lepi uspesi naših sportista u svetu. U političkom smislu ulazak Srbije u Partnerstvo za mir ima veliku perspektivu. Najveće zlo koje se moglo desiti jednom narodu je raspad države Srbije i Crne Gore. Moje nade su sledeće: da ćemo se izbaviti iz satanizacije srpskog naroda koja je prejaka i da ćemo postići neke nove rezultate na predstojećim izborima. LJuba Popović, slikar Kulturom do EU Najvažniji događaj ove godine jeste otvaranje novih prostorija francuske kinoteke, koja je jedna od najvećih u svetu. Prikazana je izložba posvećena nemačkom ekspresionizmu a prikazivanjem filmova tog umetničkog pravca pokazano je da je nemački ekspresionizam vodeći u filmskoj umetnosti. Najgori događaj za mene je bio ukidanje BK televizije. Ta vrsta zabrane nije mogla da se dogodi ni za vreme Miloševića, a kamoli u jednoj demokratskoj državi. To nije samo politička nesreća, već nesreća i za veliki broj talenata i radnika koji su ostali bez posla U 2007. godini bih želeo da naši političari počnu da upotrebljavaju reč kultura koju su, čini se, potpuno izbacili iz svog rečnika. Srbija ima bogatu kulturnu baštinu koja se ne iskazuje u svetu. Samo sa kulturom se možemo približiti Evropskoj zajednici. Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Partnerstvo i Ustav Najbolji događaj je, svakako, ulazak Srbije u Partnerstvo za mir, kao i donošenje Ustava. Najgori događaj bio je prekid pregovora sa Evropskom zajednicom. To je bilo najneprijatnije u političkom smislu. Prilično sam optimistički raspoložen. Očekujem da se demokratska vlada nađe u Skupštini kao najbrojnija (DS, DSS , G17), zajedno sa radikalima kao pojedinačno najbrojnijom strankom, i koalicijom okupljenom oko Čede Jovanovića kao demokratskom opozicijom. Takođe, mislim da će ovo biti teška godina zbog rešavanja statusa Kosova. Olja Ivanjicki, slikarka 50 godina Mediale Za mene, najličnije, najbolji događaj u ovoj godini bio je otvaranje salona Mediale, posle 50 godina od nastanka grupe. Tužno i bolno bilo je odvajanje Srbije i Crne Gore. Ne politički, već ljudski gledano, tužno je kad neko odlazi. Volela bih da naredna godina bude godina otopljavanja međuljudskih odnosa, to je moja najdublja i najiskrenija želja. Volela bih da nivo terorizma, nasilja i nesporazuma, koji je u porastu, krene da se smanjuje jer mislim da ne moramo da se volimo, ali barem treba da se podnosimo. Zorica Tomić, kulturolog Egzit Proglašenje Egzita za najznačajniji događaj 2006. godine, kao i pobeda pevačice Aleksandre Kovač na dodeli MTV nagrada; uopšte – svi događaji koji nas preporučuju svetu kao kreativan soj. Po meni, najgori je porast nasilja prema deci i ženama u toku prošle godine, nastao kao posledica tranzicije, siromaštva i očajanja. Kao kulturolog, u narednoj godini očekujem da će neko pametan da instrumentalizuje balkanski egzoticizam – od etnopodloge preko svih ostalih stvari koje su nas u lošem smislu preporučivale svetu. Svetlana Velmar Janković, književnica Kulturna sezona Pošto pratim samo događaje u kulturnom životu Beograda, za mene je najznačajnija bila muzička i likovna sezona ove godine. Nimalo lepi događaji za mene bili su neuspešno obeležavanje dva velika jubileja – 200 godina od oslobođenja Beograda u Prvom srpskom ustanku, kao i 200 godina od Sterijinog rođenja. Nadam se da će najvažnije institucije srpske kulture – Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Kinoteka, Arhiv Srbije i Muzej savremene umetnosti, u sledećoj godini moći da iskoriste, za svoju obnovu, novac koji im je ove godine predviđen od Nacionalnog investicionog fonda. Dragoljub Živojinović, istoričar Sukob civilizacija Najznačajnije u Srbiji u protekloj godini jeste njena ekonomska obnova, kao i donošenje novog Ustava zajedno sa pratećim zakonima. U prethodnoj godini najgori je bio sukob hrišćanstva i islama, koji može da poprimi nepredvidive forme i oblike i da izazove velike nevolje savremenog sveta u 21. veku. Ono što želim, jeste politička sigurnost i nastavak oživljavanja privrede u Srbiji, a u svetu okončanje rata na Bliskom istoku. Mirjana Karanović, glumica Mladić kao usud Za mene je u 2006. godini bilo najbolje to što su dva filma (“Grbavica” i “Gospođica”) u kojima igram glavnu ulogu, dobila glavne nagrade na internacionalnim festivalima. Najgore je to što još uvek nije uhapšen Ratko Mladić a to određuje našu sudbinu i u duhovnom i u fizičkom smislu. Očekujem da ćemo u 2007. godini dobiti novu i bolju vladu u Skupštini i da će na izborima pobediti demokratski blok. Sergej Trifunović, glumac Fudbal Meni je najbolji događaj bio pobeda naše reprezentacije na EP u vaterpolu. Najgori događaj je opet sportski – poraz od reprezentacije Argentine (6:0) na Svetskom prvenstvu u fudbalu Od 2007. ne očekujem previše: da budem živ i zdrav i dobar kao do sada. Veselin Jevrosimović, biznismen Politička sigurnost Najbolje što se desilo Srbiji je ulazak u Partnerstvo za mir. To našoj zemlji znači mnogo i u ekonomskom smislu. Najgori događaj je prekid pregovora sa EU. To će negativno uticati na privredu a svi mi živimo od privrede. Očekujem da ćemo u predstojećoj godini posle parlamentarnih izbora ući u period političke sigurnosti. Aleksandar Šapić, vaterpolista Evropsko zlato Moram da budem subjektivan: najbolji događaj za mene bila je pobeda naše reprezentacije na Evropskom prvenstvu u vaterpolu. Najgori događaj u protekloj godini je prekid pregovora naše zemlje sa EU. Taj problem sa Mladićem i sa Hagom moramo da rešimo da bismo nastavili dalje pregovore. Želim da nam bude bolje nego ranije. Ja sam, generalno, veliki optimista, ali mislim da moramo svi da se potrudimo da nam bude bolje u Srbiji. Vojin Đorđević, biznismen CEFTA Na globalnoj sceni najvažnije su tendencije ka otvaranju granica za slobodan protok robe i kapitala. U tom kontekstu značajno je pristupanje CEFTA i kao test spremnosti za pristup EU. Smanjenje vrednosti evra u odnosu na dinar. Očekujem da tokom sledeće godine Si&Si grupa stekne poziciju pouzdanog poslovnog partnera u internacionalnim izvoznim okvirima, uz povećanje izvoznih rezultata. Maja Kovačević-Tomić, portparol Specijalnog suda za organizovani kriminal Kraj suđenja veka Najvažniji događaj za Srbiju bio je ulazak u Partnerstvo za mir, i potpisivanje CEFTA ugovora o trgovini. Najgori događaji su ubistva koja su učestala ove godine. Očekujem u 2007. godini okončanje suđenja za ubistvo Zorana Đinđića i da se konačno otkrije sva istina u vezi s ubistvom premijera. Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije Papa u Turskoj Najbolji događaj je poseta Pape Benedikta XVI Turskoj, kao potvrda da je potrebna saradnja ljudi bez obzira na razlike. To je dokaz da ne postoje prepreke koje dobra volja ne može da prevaziđe. Najgori događaj traje cele godine – ljudska kasapnica i krvava pobuna u sudaru pobunjenika i intervencionista u Iraku. Očekujem i nadam se da će se u toku naredne godine Srbija približiti EU, ne samo kroz nastavak prekinutih pregovora o pridruživanju, nego i da će evropski standardi koje smo uneli u svoje zakone biti primetni u realnom životu. Biljana Vilimon, slikarka Zataškane afere Najbolje u protekloj godini je to što nam je godina uopšte došla. Ovo je zemlja u kojoj sve ide unazad pa bi trebalo da i cifre idu unazad. Toliko je afera neraspetljanih, otkrivenih pa zataškanih stvari, da nemam metar da izmerim količinu loših stvari i događaja koji su se desili. Očekujem da makar ovi izbori donesu nešto dobro Srbiji, i da će pobediti neko ko će u ovoj zemlji umeti da uradi nešto. Ovde je većina uspavana i nema želju da promeni bilo šta. Rasim LJajić, lider Sandžačke demokratske partije Hag Najznačajniji događaj jeste prijem Srbije u Partnerstvo za mir. Prekid pregovora sa Evropskom zajednicom oko zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. U narednoj godini očekujem završetak saradnje sa Hagom, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i stavljanje Srbije na belu šengen listu. Danica Drašković, poslanički kandidat SPO-a Dobar razlaz Srbije i Crne Gore Najbolji događaji u prethodnoj godini bili su: miran razlaz Srbije i Crne Gore, početak pregovora sa EU i ulazak Srbije u Partnerstvo za mir. Najgore u ovoj godini bio je prekid pregovora sa EU, vraćanje slučaja Ibarska magistrala na prvi stepen presude i obdukcija suđenja do kraja ove godine, kao i nedostatak političke volje da se isporuči Ratko Mladić i time prekine državna agonija. U 2007. godini pre svega očekujem da naša stranka dobro prođe na izborima, da se Mladić nađe u Hagu, ulazak zemlje u NATO pakt i da se nađe na vratima EU, zatim okončanje svih sporova koje je proizveo Miloševićev režim i da se uklone ostaci tog režima u institucijama, da se otvore dosijei DB-a i da se ustanovi nezavisnost pravosuđa od politike. Bora Đorđević, muzičar Referendum i Enimals Najbolji događaj bio je referendum – da bismo lopovima zvanično pokazali da su lopovi koji žele da nam kradu deo teritorije. Pored toga, koncert koji je, po meni, bio najbolji u protekloj godini – Erik Bardon i Enimals. Najgora mi je pojava partije zavisnika, odnosno narkomana i pedera, koju ja zovem „partija gubitnika”. Kratko i jasno: da nikad neće uhvatiti Mladića i Karadžića. Boško Ćirković, muzičar, Beogradski sindikat Dinkićev promašaj Moram da budem potpuno subjektivan, to je naš koncert u Domu omladine u martu. Najgori događaj je, po meni, opet muzički – koncert Mlađana Dinkića na promotivnoj kampanji u nekom gradu, ne znam tačno kom. Video sam na televiziji, i loše je zvučalo. Očekujem da u toku 2007. godine završimo rad na trećem albumu i da napravimo još bolji koncert. Marija Karan, glumica Disko svinje i EU Najvažnije što se meni lično desilo je predstava “Disko svinje” u BDP-u, u kojoj igram glavnu ulogu. Najgori događaj svakako je bio prekid pregovora sa Evropskom zajednicom. U narednoj godini očekujem da se približimo EU i da idemo putem pregovora i integracije. Za sebe očekujem da mi bude dobro kao i u prethodnoj godini. Leontina Vukomanović, pevačica i kompozitor Pančevačke magle Najbolji događaj bio je pokretanje dečjeg muzičkog festivala “Čarolija”, sa učešćem preko 1000 dece i velikih muzičkih imena (Vlada Georgiev, Kiki iz Pilota, Ivana Negativ, Bora Čorba, Dejan Cukić i mnogi drugi poznati autori). Svi su se okupili oko jedne ideje – da pruže deci popularnu muziku koja odgovara njihovom psihofizičkom razvoju. Najgore što se desilo je zagađenje Pančeva. Očekujem da SOKOJ, autorsko društvo čiji sam član, nastavi da dobija podršku vlade kako bi obezbedilo punu primenu i poštovanje zakona o intelektualnoj svojini. Nadežda Jokić