Istraživačko obdanište

Emisija “Insajder” na TV B92 se pretvorila u onu vrstu napasti za koju čovek više ne zna da li samo da odmahne rukom ili da to, ipak, prihvati kao bezobrazluk koji obavezuje da se nešto preduzme. Recimo da se stvar mogla tolerisati dok je reč bila samo o tome da se potpune trivijalnosti arogantno proglašavaju za istraživačka (pomodna reč) dostignuća; uostalom, kome se to ne dopada, ne mora da gleda. Problem, međutim, nastaje, kada “Veranovi omladinci” počnu sebe da doživljavaju preozbiljno, i infantilno svoje medijsko igralište pretvore u poligon za nekontrolisano političko zagađivenje. To se desilo još onda kada je u studio ušetao Vladimir Popović, nekadašnji šef Biroa za komunikacije u Vladi Srbije, i saopštio naciji “da iza ubistva stoji vojska, a da je Vojislav Koštunica bio politički kišobran ubistva”. Dokaz je taj, kako je rekao i pred Specijalnim sudom, što “on to zna i svi to znaju”. Tako iskrivljeni profesionalni kriterijumi i nekritično apsolutno poverenje u sopstveno političko opredeljenje u toj emisiji, i uopšte na B92, postaju mera svih stvari u društvu. Ovoga puta se “istražitelju” i sudiji Brankici Stanković te istovrsnoj poroti na meti našao i NIN.

Kontekst je prilično nadrealan. Neredovna periodična publikacija pod nazivom “Status” običajava da krajem godine bira nešto kao najboljeg i najgoreg novinara godine, što je vrlo delikatan zadatak kad nema kriterijuma a ocene daje ad hoc sklepani žiri koji, morate verovati autoritetu “Statusa”, čine novinari koji su se odazvali prethodnim moljakanjima da u ovoj raboti učestvuju. Kako to izgleda i u NIN-u dobro znamo, pošto su i neki NIN-ovi novinari imali tu sumnjivu čast da budu deo tog megaprojekta. Elem, voditeljka “Insajdera” je u toj anketi izabrana za “bruku godine” (prošle godine, sasvim suprotno, bila je “novinar godine” u istom izboru), a glavni urednik “Statusa” je tu osetio potrebu da u svom dubokoumnom napisu zaštiti ime i delo gospođice Stanković, da se distancira od sopstvenog “žirija” i čitav taj “nemio slučaj” objasni time što su prvi put u izboru učestvovali novinari glasila koje on prezire. E, time je dobri Slaviša (Lekić), nekad poznatiji kao muž, sada zaslužio poziv u “kultnu emisiju” Brankice Stanković, i na tom tragu, slobodoumno, kakvim ga je bog dao, izneo svoju crnu listu glasila u Srbiji koja bi trebalo odmah zabraniti. Tu bi se valjda i “Statusu” ukazala šansa.

Gosti u emisiji, što je osnovno pravilo “insajderskog” istraživačkog novinarstva, izabrani su da se u svemu slažu: osim novinara Lekića, bio je tu i Srđan Kusovac urednik “Slobodne Evrope” (po definiciji primer “slobodnog i nezavisnog” propagandnog glasila, koje postoji samo dok Administracija procenjuje da negde treba prevaspitati neki neposlušni narod) i Nebojša Spaić, medijski konsultant koji je, ipak, možda malo podbacio kada su očekivanja voditeljke u pitanju.

I evo pred gledaocima stotog izvođenja stare priče: NIN i novinar Nikola Vrzić, “treći metak” i ubistvo Zorana Đinđića... A sagovornici sve slute, na vrh im jezika, da je Vrzić, je li, (sa)učesnik u atentatu, ili tako nešto. Sad, nije problem što se Brankica Stanković (koja je postala “bruka profesije” upravo zato što ne zna šta je optužnica) opredelili da hrabro i beskompromisno sledi verziju događaja koju je napisao državni tužilac, već se NIN-u i Vrziću pripisuje ono što bi možda moglo da zabavi gledaoce, a što uglavnom nema veze s onim što je NIN objavljivao. Da li je to samo besramno interpretiranje i izvrtanje činjenice? Delimično, ali bi se to pre moglo opisati kao kafansko pijansko samozadovoljavanje. Da, nekad su se takva mala društva zapijala i praznila “Pod lipom” ili u “Grmeču”, ali B92, kao sad već proverena Kuća velikog blata u usponu, od tih restlova je počeo da emituje rialiti-šoue. Tako oni “uživo”, iako je emisija snimljena dva dana ranije, blagoglagoljaju o Milanu Veruoviću, trećem metku, nekim rokovima, a malo prećutkuju, ali ruku na srce, više stvari ne mogu ni da se sete. No, činjenice u Kući velikog blata inače postaju sve manje važne, tako da frontmen Brankica i tu mora da osvetla obraz, prokrči nove staze – i presudi, naravno.

Čim presuda B92 postane izvršna NIN će platiti svoju kaznu, ali u ovom tekstu bi bilo nepravedno ako bismo se samo zadržavali na NIN-u, jer “malo društvo (u studiju), ali odabrano” naoštreno je protiv sveukupnog srpskog novinarstva. I drugi moraju da plate, zna mala složna kafanska porota. Jer, “mediji su odgovorni za ubistvo premijera”, omiljena je mantra sudijinice Brankice, što nije utvrdio dokumentacioni centar “Ebart” u svom istraživanju novinskog pisanja koje je naručila i platila tadašnja Vlada Srbije. Ali pošto je Popović pronašao dokaz “svi to znaju”, istraživač Brankica zna da to ona zna najbolje. I neće dozvoliti da se to zaboravi.

U čitavoj stvari ni od kakvog značaja nije činjenica da ako je neko ratovao sa Đinđićem, onda je to pre svih bio B92, čiji glavni urednik je, na primer, usred jedne Đinđićeve posete, takođe u poseti toj zemlji praktično minirao premijera pričom da u Srbiji nema slobode informisanja. Razlog je bio taj, setiće se mnogi, što je premijer Đinđić na pritisak da B92 dobije nacionalnu frekvenciju odgovorio da će se za zasluge za demokratiju dodeljivati medalje, a nacionalne frekvencije deliti na konkursu i po drugim kriterijumima. B92 nikad nije ni voleo “druge kriterijume”, jer je njihov najunosniji projekat (pre Velikog brata) bio neprekidna uloga žrtve u nepodnošljivoj medijskoj represiji u Srbiji.

Ali kad se Lekić i Kusovac zaigraju pred kamerama, onda tu može da strada i Pera Luković. Sve u svemu, “bal genijalnih novinara” završio se denuncijacijom u kojoj se Lekić kao na glavnog svedoka pozvao na preminulog glavnog urednik “Reportera” Pericu Vučinića. Odnosilo se to na donošenje sada već čuvenog spiska 362 policajca koji su se navodno nalazili u evidenciji Haškog tribunala. Lekić je “otkrio” trojicu ljudi koji su navodno posredovali da dokument, iza koga je stajala vojna obaveštajna služba, dođe do urednika, a koji je on – Lekić odbio da objavi i dao ostavku. Naravno, kao i svi časni ljudi, Lekić nije naveo imena tih udbaških kurira, nego je to učinio tako da svi mogu da ih prepoznaju. Rekao je da je reč o jednom visokom funkcioneru LDP-a, poslaniku DSS-a i sadašnjem zameniku glavnog i odgovornog urednika Kurira. Jedan od njih je održao i konferenciju za štampu u kojoj osporava Lekićeve navode.

Svog pokojnog šefa, koji će ostati upamćen kao beskompromisan borac za slobodu medija, Lekić je opisao kao čoveka koji je bio duboko povređen što vlada nije uvažila njegove prethodne zasluge, te je ta ranjivost bila razlog zbog čega je načinio profesionalnu grešku. Sve u svemu, u sopstvenoj priči, Lekić je postao heroj posle smrti, normalno, ne svoje. Pošteno i moralno.

I to bi bilo dosta reči o emisiji “velikoj bruci” profesije. Ono što je, zapravo, jedino vredno u serijalu “Insajder” jeste ta čudna metamorfoza u kojoj se radoznala devojčica, koju su pustili pred kamere, pretvorila u nevaspitanu, bahatu i razjarenu “komsomolku” globalnih ideja. (Ako ona uopšte i zna šta je to za šta zalaže svoje skromno obrazovanje i poluprofesionalnost.) Sve ostalo je veliko zezanje, u kome se zaista začas stiže od zvezda do blata (od “novinara godine”, do “bruke godine”), zato što se i do zvezda stiglo od bruke do bruke.

U. N.