Demontaža tradicionalne Srbije

Kao čovek koji uživa ogromno poštovanje u Kanu i selima oko Mokre Gore, koji radije za filmove angažuje naturščike iz Šargana nego ozbiljne svetske zvezde koje mu se nude, Emir Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. Kusturica im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja svih teorija kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći. U danima uoči Nove godine, Kusturica završava skijalište na brdu Iver, osam kilometara iznad Mokre Gore, montira novi film “Zavet” koji će se pojaviti na Kanskom festivalu i najavljuje da će tu na Mokroj Gori, sa Neletom Karajlićem, početi pripreme za operu “Vreme Cigana” koja treba da se izvodi u pariskoj operi Bastilja.

Po čemu je ovaj novi film “Zavet” za vas značajan, šta on novo donosi u vašoj karijeri?

— Meni je bilo zanimljivo da snimam na osnovu priče koja je zapravo bila vrlo jednostavna – u jednom selu koje propada, deda pošalje unuka u grad i obaveže ga da učini tri stvari. Treba da proda kravu, kupi ikonu i da nađe ženu. I onda se događa sve ono što se inače danas događa u gradovima, u kojima se ljudi bore za opstanak pa u toj borbi logično strada moral i gde većina stanovnika zamišlja kapitalizam kao sistem u kome će svi biti bogati. To nije priča o zapadnom gradu za koga Encesberger tvrdi da je već odavno u građanskom ratu – to nas tek očekuje. Encesberger misli na međurasne i socijalne nemire koje svako malo zapale evropske prestonice. Mi smo daleko od toga ali kako od Zapada uzimamo neselektivno ono što ne valja plašim se da nas ni ti ratovi u budućnosti neće mimoići.

Da li se u filmu “Zavet” vodi rat između grada i sela, pošto se ovde godinama govori kako bi trebalo pobediti ruralnu, domaćinsku Srbiju ako želimo da idemo napred?

- Kada se u Srbiju u centar pažnje postavi srpski domaćin kao kočničar napretka, ja to čitam kao ideju rušenja onoga koji stvara viškove. Tranzicija je specifičan vid otimačine a progres je poseban vid zločina, dok je korporativni kapitalizam kao veliki starozavetni povodanj koji ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim. Demokratiju kao lipsalog konja u Srbiju uvoze mali vazali koji se bore protiv domaćina i njegovih viškova. Oni su manekeni korporativnog kapitalizma odeveni u nevladine organizacije. Liče na prave heroje, udaraju pesnicom o stolove, prizivaju progres, smeta im tradicionalna Srbija. Oni zapravo glume hrabre momke, pošto je lako biti hrabar kada iza tebe stoji Pentagon. Meni to sve liči na jednu anegdotu koju je izgovorio Zuko DŽumhur kada su ga u Avganistanu pitali: Ko ste vi, a on im je odgovorio: ja sam em Musliman, em turista. A ovde se pojavljuju ljudi koji govore: Em Srbin em globalista. Plašim se da jedno drugo isključuje.

Zar vam se ne čini da taj domaćin ipak kao svoj vrhunski cilj ima to da obezbedi dovoljno prasetine i rakije za sebe i goste, ali da nema neku širu društvenu svest, da ga ne zanima šta se događa van dvorišta?

- Ne brinite uvoznici genetske soje manekeni moderne poljoprivrede kad-tad će ukinuti srpskog domaćina i on za mene ne predstavlja veliki problem. Pitanje je samo šta gubimo kada sa scene nestane srpski domaćin. Ja znam srpskog domaćina koji ima patent za hidrocentralu. Uostalom i francuski domaćin postoji i opet mislim da se preko srpskog domaćina zamenjuje teza u kojoj domaćin treba da se presvuče u kostim za novu ulogu, da se pretvori u dobrog potrošača i koji, kao što bi rekla Naomi Klajn, ne sme da postavlja pitanja nego treba da konzumira. Da me ne bi pogrešno shvatili nisam ja krvožedni tradicionalista nego borac za očuvanje kulturnog identiteta.

Kako se jedan od vodećih režisera u Evropi, predsednik kanskog žirija, veliko ime filmske umetnosti, uklopio u sredinu Mokre Gore, Kremne i ovog kraja? Osećate se kao deo ove sredine ili kao...

- Moj život su bili moji filmovi, moj život to su bili moji muzički projekti. Moj projekat je bio skijalište, ono je napravljeno. Moj projekat je bio da se dovrši asfaltni drum, on je dovršen. Moj projekat je da se Mećavnik uokviri po meri antičkog pravljenja grada i to je vrlo blizu kraju. Novi projekat je da se tu spremi opera “Vreme Cigana”, koja će se izvoditi u operi Bastilja u Parizu.

Pošto rizikujem da postanem advokat srpskog domaćina hoću da kažem da imam posebno viđenje onog nazovi primitivnog sadržaja koji se vezuje za srpskog domaćina. Domaćin obožava da preko ograde svog dvorišta zafrljači plastičnu kesu a ova se lako zakači za mirišljavi bor. I onda šta čovek može da uradi – da ode i da pokupi kesu da je stavi u kantu za đubre. Domaćin voli da gradi kuću bez dozvole, a ja mislim da to ne može tako. U Parku prirode Mokra Gora kuće se ne prave bez dozvole.

Za ovaj novi film “Zavet” napravljeno je novo selo. To već deluje kao neka misija kojoj težite. Šta će biti za deset godina ovde, gde se vaši planovi zaustavljaju?

- Pa imam ideju da završim to skijalište. Napravljen je jedan ski lift vrlo brz i vrlo jak i verujem da će se ovaj kraj razvijati ako ne dođe opet neki rat da to sruši. Jer imate kod Andrića fantastičnu priču o teniskom terenu koji su Austrijanci napravili u Višegradu, koja govori u stvari o tom ubrzanom trošenju na Balkanu i teškom stvaranju vrednosnog sistema. Oni naprave teren, pospu ga šljakom, zategnu, ali se istorija tako brzo vrti i tako brzo projektuje da se taj prostor nekako zanemari. Jedna vojska dođe, druga ode, i onda zaborave na teren. I onda krene ona voda sa strane da se približava, nosi tu šljaku, onom linijom dođe do mreže i na kraju sve propadne.

Tako da projektovati Srbiju u narednih deset godina jeste vrlo teško, nemoguće zato što čovek ne može da dođe sebi od činjenice da su pre Srbije Rumunija i Bugarska u Evropskoj uniji. Koje to kriterijume oni ispunjavaju to niko ne zna, a šta ja ovde radim to se tačno zna. Ovo je jedna velika avantura, kao što je uostalom i film. Jer to skijalište koje sam napravio, to razuman čovek nikada ne bi uradio – on bi krenuo od biznis plana, izračunao koliko je blizu granica, koliko je to opasno, koliko može... Ali upravo u tom idealizmu koji je izgubljen i u nekoj utopijskoj slici sveta ja mislim da mi moramo ići.

Vaš film će možda u Beogradu biti prikazivan neko kraće vreme i otići u neke arhive, ali ovaj grad, to selo gore ostaje. Da li se možda zato u poslednje vreme sve više bavite arhitekturom, građevinama, pošto bioskopi polako odmiru u Srbiji?

- Ja sam internacionalista u najizrazitijem značenju te reči, pošto su za mene objektivno argentinski gledaoci u mojoj praksi, u mojim idejama, jednako važni kao i srpski. Jer, moj prvi film je dobio nagradu u Veneciji, pa je onda bio popularan u Sarajevu. Šta je sad novo tu? Novo je da poslednji film koga vidi 700, 800 hiljada Francuza ili ne znam koliko miliona ljudi u svetu, njega zatekne potpuno erozija srpskih bioskopa, što je jedan od niza primera kraha socijalnog bratstva po kome onaj koji ima dobar bioskop ima nalog da ne prikazuje naše filmove i da favorizuje Holivud.

U čemu je problem globalizacije? Ja sam globalista u onom smislu u kome je internacionalizam moj cilj, ali sam antiglobalista upravo u tome da se u mom dvorištu impostiraju zakoni koji onemogućavaju prikazivanje naših filmova i gde se zapravo naša kultura uništava. I to neke gluperde iz našeg filma, koji mene vide kao glavni problem, već petnaest godina ne shvataju. Ne shvataju da njihovi filmovi, kada ta politika odnese konačnu pobedu, nikad neće biti prikazani ili će biti prikazani tako malo da niko neće znati da se igraju. U jednoj Francuskoj domaće filmove gledaju milioni ljudi, ali su pre toga radili pola veka na očuvanju sopstvene kulture.

Kako neko ko jeste uspešan na Zapadu, kome svi finansijeri dolaze za Zapada, može da bude toliko kritičan prema istom tom Zapadu?

- Biti antiglobalista i biti Dijego Maradona, to ne isključuje jedno drugo. Dakle, u svetu na sreću ima još mnogo dobrih autora, bar 20 velikih imena. Kad bi neko sedeo u Srbiji, on bi pomislio da tih autora više nema, jer nema priliku da vidi te filmove. Ja sam dakle srećan što postoje zemlje u kojima reč kultura ne izaziva šok, u kojima je ideja umetnosti još uvek živa. Moj problem sa Holivudom nije u tome što je Holivud samo globalistička neman koja ponekad zna da bude i više od toga, nego zbog toga što naša kultura gubi svoj prostor i gubi svoju tezgu na kojoj može da se izloži u Srbiji.

Ja verujem da će svetski film, a pre svega američki, početi da posle ovog ludačkog rata postavlja neka pametna pitanja, jer je sada Holivud lansirao ideju da umesto priče svakih deset sekundi nešto eksplodira, dok se Brus Vilis kao jedan junak obračunava sa svim nevaljalim ljudima sveta. Tamo se 20 godina nije pojavila značajna ideja ili priča, samo im svaki čas nešto eksplodira i jure neke teroriste.

Koliko su sad filmovi uopšte ideološki prigušeni.........

- Nikad nisu bili pod većom cenzurom.

Na jednoj strani u tim novim holivudskim filmovima sve vrvi od američkih zastava i patriotizma, a na drugoj strani u Kanu nagradu dobija Majkl Mur ne toliko zbog filma već zbog kritike američke administracije?

- Nikad svet nije bio napetiji, od polonijuma koji hara Londonom, do sukoba u Palestini, rata u Iraku, ali se to ne primećuje u filmu jer je postao ružna, odvratna industrija koja zapravo pomaže korporativnom kapitalizmu da demokratiju prevede na jezik totalitarnog društva. Svaki film koji dođe iz Holivuda je mera za glupost. Nesreća je što se taj koncept prenosi u Srbiju – urušiće Beograd-film spontano a onda će doći neko ko će ga kupiti i napraviti dva velika multipleksa i sračunati koliko u jednom multipleksu mogu da prodaju kikirikija, kokica, koliko se pije koka-kole. Čovek uđe u dobro ozvučenu, udobnu salu, gleda neke gluposti gde neka vrata eksplodiraju, ljudi pucaju, spotiču se, spadaju, vraćaju, lete, kolju, ubijaju, sve onako bez smisla i na kraju čovek kaže – nije tako loše, brzo mi je prošlo vreme. Kao što će se domaćin naviknuti jednog dana na genetsku soju. Samo će reći – pa nije to tako loše. Jer, nekad je srpski film imao pola miliona, 700 hiljada, 800 hiljada gledalaca, a sad to radi samo ovaj Šotra sa filmovima koji imaju jednu poruku – Mi nismo Cigani, u kojima film više liči na novogodišnji program na Pinku nego na umetničko delo. Ministarstvo kulture treba da zaštiti domaći film tako što će jednu trećinu karata od holivudskih, komercijalnih filmova odvojiti za domaće filmove.

Ta borba protiv Holivuda, novog svetskog poretka deluje ipak uzaludno, reći će vam mnogi intelektualci u Srbiji...

- Naši mondijalisti onako horski zapevaju kako Srbija razvija svoju mitologiju, kako to treba suzbiti, ali zanemaruju činjenicu da je najveći generator mitologije danas u svetu upravo Holivud i da on tu mitologiju naplaćuje krvavo. Više se ne zna jesu li ti filmovi snimani na osnovu nekog događaja iz iračkog rata ili je čitav rat vođen na osnovu filmova. Nemam ja nikakvu iluziju da ja mogu da budem pobednik u tome, ali imam privilegiju da se izražavam zvukom, slikom, arhitekturom, dakle svim onim sredstvima koja su specifičan vid moje vlastite slobode. I da se udružujem, naravno spontano, bez članske karte, sa ljudima koji razmišljaju kao ja.

Ko su vaši saveznici, koalicioni partneri u toj borbi na filmskoj sceni?

- DŽim DŽarmuš, Aki Kariusmaki, u velikoj meri Pedro Almodovar, u ogromnoj meri Kitano, Ken Louč... Ima ih pedeset u svetu. I kad bih recimo uporedio vremena francuskog i poljskog realizma, neorealizma, došao bih do istog broja ljudi. Možda nisu veliki kao što je bio Breson, kao što su bili Felini, Antonioni, Viskonti, ali ih ima puno.

A u Srbiji?

- U Srbiji nema. Pa nema, zato što nema niko ko ima upravo ono na što se oni toliko pozivaju – tržišnu vrednost na tom Zapadu. Mislim da sa Istoka još samo Mihalkov može da kaže kako ima značajniji broj gledalaca van svoje zemlje.

A koja je vaša tržišna vrednost?

- Moja tržišna vrednost u pretprodaji je negde oko sedam, osam miliona evra. Kad nemam nikakvog glumca. Kad bih snimao na engleskom ili francuskom i kad bih se vezao za neka svetska glumačka imena, to bi moglo da bude mnogo više, ali to mene ne zanima. Više volim ovog naturščika koji kaže – šefe sve ću da radim za pare, samo da me ne jebe vepar i da ne jebem vepra. Da ostanem u toj sferi pretrage ko je taj čovek, kako on misli, kako se oseća, kako reaguje, šta radi, nego da budem vezan po nekoj ekonomskoj inerciji.

Vidite li problem što naša prozapadna elita vrlo često i ne prihvata suštinu zapadnih vrednosti?

- Moj problem i sa Zapadom i sa Srbijom je što me svaki put kad stižem sa Zapada u Srbiju postavljaju u veštačku dilemu. Da li da postanem istomišljenik Harolda Pintera i Biljane Srbljanović. Na Zapadu se naviknem da živim sa istinom koju izgovara Harold Pinter koji na mesto ratnih zločinaca prvo stavi Tonija Blera i DŽordža Buša, prateći ideju da ova dvojica generišu svetsku volju i da im tako pripada takva optužba, a Biljana Srbljanović nas podučava kako su zločinci, zapravo, uglavnom Srbi. Mislim da je primitivizam protiv kojeg se bori naš dramski pisac jedna posebna energija, jedan poseban potencijal koji ne može da se zanemari niti da se kao zločin stavlja ispred lucidnosti i moći koju imaju oni a koje spominje Harold Pinter. Logički gledano mi ovde trpimo mlade ljude koji nas ubeđuju kako njihovi zločini valjaju, a ovi naši ne valjaju. Ajde, makar da sve te zločine obeležimo istom merom. Ne mislim da krenemo unazad pa da Napoleona, Tutankamona proglasimo ratnim zločincima, a kako je krenulo crno im se piše. Međutim, šta ćemo onda sa velikom i uistinu značajnom zapadnom civilizacijom. Ona je objektivno svoj prosvetiteljski put izvela kroz masovna ubistva ogromne pokolje proizvodeći humane katastrofe. Ni jedan značajan tehnološki proizvod nije da nema iza sebe vojnu i ratnu osnovu.

Kako se osećate kao stalna adresa kojom se deo nevladinih organizacija i medija bavi...

- Uživam u tome...

... Ne smetaju vam ta prozivanja?

- Kao što je starozavetni junak Avram patentirao individualnu autonomiju u trenutku kada se molio Bogu Mesecu i kada je odlučio da sa više bogova pređe na jednog tako sam i ja individualnu autonomiju i nezavisnost shvatio kao intelektualni cilj. Kad kažete mladići i devojke iz nevladinih organizacija mislite na one koji su jako hrabri a to i nije teško kada znamo da iza njih stoji najmoćnija pentagonska batina. Nezavisan sam ja a oni su ovisnici. Od koga su oni nezavisni, od svoje nacije, crkve, od identiteta. Malo mi je muka od tih merača našeg nacionalizma, patriotizma koji vam s ponosom pričaju da idu na “spešel hiringe” u Pentagonu, pa vam posle govore o nezavisnosti. Ja imam jednu jedinu temeljnu ideju u svom životu a ona se zasniva na tom očuvanju identiteta, pre svega kulturnog, koji uopšte ne ugrožava druge i zato mi je nepodnošljiva i opasna ta njihova ideja predstavnika nevladinih organizacija koja govori o superiornosti Amerikanaca. Kada je Boris Tadić rekao nekoliko poštenih rečenica o Kosovu, i kada je pustio suzu, odmah se u “Vremenu” pojavio komentar u kome se otprilike kaže taman smo pomislili da imamo pristojnog predsednika, kad iz njega iskače Matija Bećković. Zamislite narod u kome se jedan od najvećih umetnika uzima kao merilo štetnosti, kao osoba sa kojom predsednik ne sme da ima ništa zajedničko. Ili kada se konstantno atakuje na ime Vojislava Koštunice i uz njega vezuje atribut kleronacionaliste. Čovek je tri godine vodio prvu koalicionu vladu posle rata, racionalizovao tranziciju koliko je mogao, a to je po meri pametnih ekonomista jedini način da ne dođe do rasprodaje i uništenja države. Često po beogradskim salonima i mundijalističkim centrima zakače i Velju Ilića kao da je njegova uloga da bude Marina Abramović, a ne da asfaltira drumove i pravi mostove. Čovek izasfaltirao pola Srbije krenuo i njive da pretvara u asfalt i umesto da mu budu zahvalni oni imaju primedbe na njegovo ponašanje. To je kao kada bi od DŽesija DŽejmsa tražili da bude Maja Pliseckaja.

Ali ovo što vi radite ovde može da deluje kao neka vrsta bekstva od civilizacije ili realnosti. Taj proces globalizacije deluje kao neka grudva koja se polako kotrlja prema nama i koju ne možemo izbeći. Šta ćete vi biti kada se to dokotrlja i do nas?

- Mećavnik nije nikakav beg od civilizacije, nego moja potreba da zaštitim ono u šta verujem. Protiv globalizacije nema individualne borbe. To je stvarno neizbežan proces, ali ako uspemo da odbranimo identitet onda ćemo uspeti da očuvamo sami sebe. Kulturni identitet i njegovo očuvanje čak i ako bi morao da se formatira kao kulturni Hilandar.

Kako se osećate kada čujete licitiranja o vašem identitetu?

- Kad bih tražio svoje estetski uzore, lako bih našao u Žiki Pavloviću i Saši Petroviću, čak i u Makavejevu, čije političke stavove prezirem. Dakle, ja nalazim sebe u kulturnom krugu tih ljudi, a oni su ipak neki Srbi, bilo da su to oduvek bili ili su odlučili da uđu u tu zajednicu jer su je osećali kao svoju. Ovo je takva kultura da gde god pružiš ruku naiđeš na nekog velikog pisca. To je sasvim dovoljno za kulturni identitet.

Nije politički korektno – ali javnost se dugo bavi vašim krštenjem, prelaskom u pravoslavlje....

- Da bi prešao s jedne religije u drugu morao bih da pripadam ovoj prvoj, a kako sam ja prethodno bio čovek bez religijskih predznaka nema govora o bilo kakvoj religijskoj konverziji. Na praškoj Akademiji lepih umetnosti dve godine sam izučavao Stari zavet i to Pismo mi je bilo bliže nego što je Kuran bio bliži bilo kojoj od mojih nena. Prvo, mislim da je tu presudno što sam Stari zavet čitao na srpskom jeziku, a moji preci su morali da čitaju na arapskom i najčešće nisu znali šta izgovaraju. Dakle, nije bilo reči o prelasku sa islama u pravoslavlje, posebno ne na način na koji su sarajevski “Dani” krivotvorili moj intervju “Wujork tajmsu” povodom filma “Život je čudo”. Oni su napisali lažni naslov tog intervjua “Od sekularnog Muslimana do pravoslavnog fanatika”. Niti sam ja pravoslavni fanatik niti je iko mogao da bude sekularni Musliman. Musliman ne može biti sekularan. Mislim da su mladići i devojke iz tjednika “Dan” onako usput nazvali sekularnim islamom one koji su nosili arapska ili muslimanska imena i pripadali sarajevskoj kvazikulturi. Ovim uopšte ne negiram kako je u oba krila moje porodice i s majčine i očeve strane bilo one divote kojom odišu mnoge muslimanske porodice gde veje blagost, gde domaćini kada im uđeš u kuću skaču na noge. Gde vlada gotovo umetnička melanholija donesena iz dalekih svetova.

Koji su motivi za krštenje...

- Došao sam do pedesete godine života i sada već svako pitanje vezano za život uključuje i razmišljanje o smrti. Kada odem želim da mojim potomcima ostavim jasnu predstavu o identitetu i da ne završim kao onaj Andrićev junak iz Travničke hronike koji je podviknuo na neke Turke kada su hteli da linčuju nekog čoveka. On je rekao: ne dirajte čoveka a ovi skloni linču su ga upitali ko si ti, a on im je odgovorio ja sam veći musliman od svih vas. To je bio neki doktor Latin iz Rima koji je lečio konzule u Travniku. Hteo je da spase od sigurne smrti ovog što su ga vodili na linč. Kad je umro sahranili su ga na muslimanskom groblju. Pitali se neki ljudi posle kako katolika sahraniste na muslimanskom groblju, a ovi odgovorili pa sam je rekao da je musliman.

Time ste odlučili da srušite most sa Sarajevom...

- Sarajevska elita je ćutala kada je jedan od najtalentovanijih muslimanskih književnika neki Ibrišimović upao u moj stan i sve mi opljačkao, a sve u odbrani od četnika. Četnici su im izgovor za sve. A našu kuću u Visokom, koju je sagradila mešovita hrvatsko-slovenačka porodica su srušili posle dve i po godine. Zamisli ljude koji ti sruše kuću, otmu stan i kažu ti da im nedostaješ. Može li iko u Beogradu da zamisli da u nekoj ratnoj situaciji Matija Bećković upadne u stan Srđana Dragojevića koji eto nije ostao da učestvuje u tom ratu. Što kažu, nek’ živi s njima onaj ko ih ne zna.

Da li vam smeta što se u našim medijima često prećutkuje vaš uspeh i ugled na Zapadu, a na sva zvona objavljuju nepostojeće uspehe nekih drugih umetnika?

- Kada je obeležavano 50 godina Kanskog festivala, Studio B ili B 92, jedva su me pomenuli što me je pogodilo u jednom trenutku, a onda sam se setio da je to, u stvari, zbog tih stalnih asocijacija na Miloševića. Jedino kad me vide sa Selmom Hajek,

Monikom Beluči... kada im krene voda na usta onda shvate zašto žaba kada gleda u konja i ona bi da se potkiva.

Pomenuli ste Miloševića. Kako bi danas opisali njegovu ulogu u tom velikom balkanskom filmu?

- Ima tu jedna čudna, važna stvar – on je umro nekažnjen. Tako su sa njim otišla u vasionu pitanja o odgovornosti za zločine, ubistva Muslimana, ratove. A on mi danas liči na osobu koja je sama stajala na dasci u uzburkanom moru i uspeo da se održi osam godina, devet godina. Važno je znati da ja i dalje cenim njegovu početnu energiju u kojoj je razvlačio loptu na sredini terena oponašajući južnokorejski model tranzicije gde je primenjen princip spore tranzicije i striktne kontrole države. Onda je u njegov politički život do kraja upletena njegova žena, udvostručila njegove slabosti, i tako dokrajčila njegovu političku karijeru. Danas Miloševićevim imenom brišu podove, svaka šuša u Srbiji prvo nagazi na njega, prvo ga izgazi kao čik i onda nastavi da priča, ali ne smemo zaboraviti njegovu borbu i ideju da se male države moraju sačuvati. A kompleksnost njegove pojave ja bih najradije potražio u titoizmu, njegovom neverovanju da je Rusija bila patosirana, što je dovelo do takvih rezultata čitave politike. Sećam se mi je Handke zamerio što sam podržao studentski protest, ja sam mu odgovorio da shvatam kakvu ulogu Milošević ima u svetskoj politici i značaj otpora tom mondijalističkom monstrumu, ali sam ga pozvao da dođe u Beograd da malo živi pa da vidi šta znači biti pod kamdžijom Mire Marković i Slobodana Miloševića. Inače je bio vrlo duhovit čovek, vrlo bistar, ali kao da nije shvatao da je politika igra tajni, igra u kojoj je glupo govoriti iskreno, jer političari po vokaciji ne govore ono što misle. Zamisli kad bi političari govorili ovako kao ja. Ili bi ih ubila neka obaveštajna služba, ili bi neka korporacija uzela na sebe da ih ušutka. A on je nekako suviše govorio o stvarima o kojima se ne priča otvoreno, a ćutao o stvarima o kojima je morao da govori. I imao je tu ideju da se ne pojavljuje, da pošalje druge.

Kako ste se osećali kad ste čuli da je umro u Hagu?

- Žao mi je bilo. Meni je bilo na neki način i Tuđmana žao. U Francuskoj imaju one ginjole. On je već počeo da mi liči na one likove iz lutkarskog pozorišta, a ne na realnu pojavu. Dosta je komično izgledao, ali mi ga je bilo žao. Mene užasno zanima koje to obaveštajne službe stvaraju lidere. Kao što i danas ne znam ko u Beogradu tačno stoji iza koga. Znam za neke. Ja mislim da je opstanak Bosne i Hercegovine bio nemoguć pod rukovodstvom Alije Izetbegovića. Da je bio Fikret Abdić, ja mislim da bi Bosna opstala bez rata, on bi našao načina da ne zarati sa Srbima, da ne zarati sa Hrvatima.

Kako ste doživeli Aliju Izetbegovića?

- Aliju sam upoznao u stanu njegovog sina. Bio je vrlo blag, veoma naklonjen meni, izuzetno učtiv, ali sam shvatio da ne može da bude moj predsednik jer me je pitao, kad je čuo da se spremam da snimam Na Drini ćupriju, šta će ti taj, to je podvoričko kopile, ono je puno mržnje. Ja sam rekao: ne verujem baš da je puno mržnje. To je izgovarao u trenutku kad smo izlazili, kad smo obuvali cipele koje smo prethodno skinuli. Onda sam shvatio da ne može da bude moj predsednik neko ko za Andrićevo Pismo iz 1920. kaže da je puno mržnje, a upravo se u tu ukazuje na to koliko mnogo mržnje ima kod nas. To je kao kad u Srbiji neko kaže – ovaj nas stvarno predstavlja kao Cigane jer snimam takve filmove. Tako da sam, kako vreme prolazi, sve uvereniji da je sa Miteranom završena ideja o ozbiljnim, velikim političarima koji nisu neke lutke velikih kompanija ili tih obaveštajnih nevladinih organizacija. Nekako sam uveren da bi De Gola, da je kojim slučajem živ, već neko proglasio za ratnog zločinca.