Gladni uginu tiho

1. Davno je otišao Neđo Rakić iz Tuzle.

Teško mu je odrediti godine. Oči su mu pitome, pomalo uplašene. Pita me da li ja to njega snimam. Snimam, kažem.

Radio je u “Fobu”. Sad živi u “Fobovim” barakama.

Čeka da svi uzmu obroke u ulici Jurija Gagarina broj 81, u zanatskom centru u Bloku 70, u Beogradu.

Sleduju ga četiri obroka.

Po pola litre kuvanog i trista grama hleba.

Toliko su odredili da je dovoljno da se preživi u ovom gradu. Čeka penziju.

Čeka da sruše barake.

Čeka da preostane hleba. Uvek se neko ne pojavi. Onda ima hleba.

Pitam valja li hrana.

“Šta ćeš, kakva je takva je. Moramo da uzmemo. Gladan hrani ne maniše. Ima par godina kako odavde dižem. To ide preko centra za socijalni rad.”

Ima troje dece. Sin se oženio i otišao a Neđo živi sa ženom i dve ćerke u jednoj sobi.

Rekli su da će to da ruše.

“A tol'ke godine sam radio u Fobu.”

Nisu mu dali stan, a ostao je bez zdravlja.

Eto, veli, do čega je dogurao.

“A petkom daju uz hleb i paštete, daju kolače. Petkom daju paket. Za subotu daju. Suva hrana. Za nas četvoro, četiri jajeta, četiri paštete. Četiri soka. Četiri lepčića. Kolko ima članova porodice tolko lepčića dobijaš. Evo, sad čekam ako imaju viška hleba. Ako imaju. Ako nemaju, nikom ništa. Jer šta je to četiri lepčića za nas četvoro? Ništa.

2. Zove se Dragan Otašević. Ima trideset pet godina. U očima mu se krije bolest i hoće da govori, bez straha i stida. Da svi znaju kako mu je. Da pored sveta kafića postoji i onaj drugi Beograd. Beograd narodnih kuhinja. Čist, uredan. Ispod jakne vadi novine “24 časa”. Ima deset komada. Dok čekaju hranu, deli novine onim koji u redu stoje.

Dok ga slikam, prilazi mi bakica.

“Da ti mene nisi slikao?”

“Nisam, majko.”

“Nemoj, molim te”, kaže i maramom briše krajičak oka. Niz lice joj se kotrlja teška krvava suza.

Iako je toplo, umotala se maramom, samo joj se oči vide.

Dragan priča:

“Na ovo mesto dolazim dve-tri godine. A od devedeset druge godine sam na kazanu. Nema više bombardovanja a opet ideš na kazan. Tu treba nešto da se promeni. Ovo je mesto gde su diskriminisani ljudi, socijalno nezbrinuti. Ima ovde i bolesnih, i invalida, ljudi koji ne rade. O kome ne brine društvo. Male su penzije. Ne znam dokle ćemo stići, ali nije dobro.

Mlad sam čovek, imam trideset pet godina, nisam se oženio, nemam porodicu, sve radim u kući. Nemam ženu, nemam mašinu. Majka mi je umrla pre pet godina od meningitisa. Imala je malu penziju.

Moja baba je išla za vreme Nemaca na kazan, moja majka je dolazila na kazan, i sad ja. Ko da je to neka sudbina. Nije to sudbina. To je nebriga društva. Umesto da me zaposle, da radim. Ja bih radio i bilo bi bolje nego ovako. Bio bih koristan u društvu. Radio sam na radiju SKC i na Košavi. Ukinuli su radio SKC i Košavu a ja sam čovek koji pomaže ljudima. I nikad ništa nisam naplatio. Nije dobro to. Ovaj može da radi, ovaj ne može. Pa daj svima šansu. Qudima treba šansa a ne da žive od socijalne pomoći od tri hiljade dinara. Pozdrav svima tamo koji ovo budu čitali. Život u Beogradu je i ovo.”

3. “Za vreme bombardovanja bila je najbolja hrana. Ne samo da smo dobijali kuvane obroke s mesom, nego je tu bilo i svežeg voća i povrća, kolača, kobasica, pečenja”, sećaju se oni koji čekaju u redu.

4. Na početku Cetinjske gospođa sa ljubičastim šeširom vadi iz kontejnera odbačenu obuću. Ima belo negovano lice i uprljane prste, ogrubele ruke. Voljna je za razgovor. Zašto da ne. Danima nije ni sa kim pričala.

Pitam je za narodne kuhinje.

“Isplati se. Donesete kući, malo popravite, dodate začina, zaprške, i može lepo da se jede. Ali ne idem tamo poslednje tri godine. Morate se raspitati u službi socijalnog staranja.”

5. Bosiljka im izdaje hranu.aaaaaa

“Mi ovde imamo sto šezdeset onih koji dolaze za hranu. Većinom su to stari ljudi. Ima nekoliko mladih koji nose za stare i možda jedno-dvoje koji su bez posla. Radila sam ovde dok je držao Crveni krst. Pa je onda jedno vreme, kad je došla ova vlast, prekinuto i sad opet radimo.”

“Jesu li dobri obroci?”

“Dobri su, super”, kaže Pletikapa Bosiljka, koja deli hranu, sva u belom, sa zaštitnom maskom na ustima.

Iz Slavonije je u Beograd došla sa majkom još posle onog rata. “Mama mi je rekla: idem u Srbiju pa makar dva dana živela. Preko četrdeset godina sam ovde.

Danas imamo grašak sa kobasicom, pa ima pasulja sa kobasicom. Svaki dan drugo spremamo. Mnogo je lepo i ukusno, čak su se neki put zahvaljivali. I čisto je i uredno. Ovde se ne kuva. Ovde nam dopremaju.'Lido' ima kuhinju u Zemunu, otud nam dopremaju.

Ja radim od pola devet. Sve to perem. Radim dezinfekciju sudova, to radim petnaest minuta. Onda opet operem, praškom i čistom vodom, tako da im je sve to čisto i uredno.”

6. Kada je hrvatska vojska ušla u Drvar, profesor je sa zbegom stigao u Prijedor.

Na njemu je bilo nekad novo odelo.

U očima očaj. Koliko je njemu trebalo da prelomi da bi mi prišao.

Osetio sam da želi nešto da mi kaže, i prišao sam ja njemu.

Pitao sam ga kako mogu da mu pomognem.

Tražio mi je da mu dam deset dinara za hleb. Stanovao je u podrumu višespratnice. Tu u dvorištu zgrade pekli su ispod šlema hleb. Ali im je nestalo brašna. Nije za njega već za decu. Sin mu je poginuo, žena umrla, i on je sam sa troje 'tića u podrumu.

7. Bakicu sa Grbavice da zaboravim ne mogu. Behu ostala još tri dana do odlaska Srba sa Grbavice. Na pijaci su prodavani još samo cigare i rakija. Sama za tezgom u jagnjećoj bundi, sa šubarom na glavi, stajala je starice i prodavala grančice “mace”. Prvog proletnjeg cveća.

Nestajao je jedan grad, Srpsko Sarajevo. Rastajali su se prijatelji da se više nikada ne sretnu. U mnogim traktorima, kamionima, video se i sanduk. Srbi su iznosili i svoje mrtve.

Jurio sam da sve slikam, da sa svima pričam. Na bakicu u jagnjećoj bundi sam zaboravio.

“Mace, mace, kupite mace”, ponavljala je dok je grad odlazio put planina. Da se nikad ne vrati.

Kada se sećam seljenja sa Grbavice, čujem njen glas, tih i pun bola.

Nikad sebi nisam oprostio što te “mace” nisam kupio.

8. Na poslednjoj stanici tramvaja Baba Kučkarka se pojavila negde u proleće pre dve godine. Nosila je sa sobom pune kese novina i rita koje je skupljala po kontejnerima.

Prvi su je otkrili psi lutalice. Hranu izvađenu iz kontejnera počela je da deli s njima. Bilo ih je sve više. Ona ih je hranila a oni, ostavljeni, lajavi beskućnici, čuvali su je. Nikad je niko nije čuo da govori, osim sa psima.

Prolaznici su je zaobilazili, u širokom luku. Ako bi joj se ko približio, psi su počinjali da reže i spremali se za napad. U leto su je čamdžije viđale kako se gola kupa u reci. Ostala je tu pored reke spavajući u napuštenim splavovima i ispod prevrnutih čamaca nekoliko godina.

A onda su je jedne zime pronašli mrtvu. Odvezla su je kola Hitne pomoći. Ali tek pošto su šinteri odvukli sve.

9. Nova godina je. I statistika je neumoljiva. Gde je muž izgubio posao, a žena ostala da radi, brak je pukao. Tamo gde je muškarac ostao na poslu, brak se sačuvao. Koliko hiljada izgladnelih, polugladnih će dočekati Novu godinu sami.

10. Program narodnih kuhinja funkcionisao je sve do 30. juna uz donacije Vlade Srbije i Norveškog crvenog krsta. Bilo je 18 750 obroka i obroci su se pripremali od ponedeljka do petka. Prvog jula su prestale te donacije. Neke opštine su preuzele kompletno finansiranje narodnih kuhinja. Ako vlada odobri dvadeset miliona za narodne kuhinje, norveški Crveni krst će tek tada dati nekih sedam miliona ili 94 hiljade evra, a i Telekom je najavio da će dati milion kao donaciju. Dinkić dao 30 miliona za Egzit a za kuhinje 20 miliona u obećanju.

11. Besplatne tople obroke socijalno-materijalno ugroženi građani iz svih 17 beogradskih opština dobijaće i u 2007. godini. U te svrhe iz budžeta grada biće izdvojeno 170 500 000 dinara, rečeno je na redovnoj konferenciji za novinare u Starom dvoru.

“Ovaj program realizovaćemo dok god bude potrebno. Bilo bi dobro da se utvrdi zašto je broj onih koji su dobijali tople obroke smanjen sa više od šest hiljada na 5 655”, rekao je gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović.

Uginuli su, gradonačelniče. Oni ne umiru. Oni uginu tiho, tu pored nas. Setite ih se u novogodišnjoj noći. Ne zaboravite devojčice sa šibicama. Ne zaboravite da je i njima Nova godina.

Sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu pokrenuće uskoro postupak javne nabavke posle koga će se znati ko će od 1. januara do 31. decembra 2007. godine pripremati i distribuirati tople obroke za korisnike na teritoriji grada Beograda.

E, pa srećna vam Nova u Majdanpeku, u Trgovištu, Kuršumliji, Leskovcu, Šapcu, a posebno vama, ljudima iz kontejnera, izbeglicama sa Kosova na Kosovu.