Posledice prevaspitavanja Nemaca

Profesora Bernda Rabela, najbližeg saradnika Rudija Dučkea, i kritičari smatraju za “najvažnijeg teoretičara studentskog pokreta iz 1968. u Nemačkoj”. Rođeni Berlinac (68) počeo je studije agronomije na tada istočnoberlinskom Univerzitetu Humbolt, ali je pre podizanja Berlinskog zida (13. avgust 1961.) već bio na zapadnoberlinskom Slobodnom univerzitetu na studijama sociologije i filosofije. Sprijateljio se sa Dučkeom, koji je takođe došao iz Istočne Nemačke, i uz njega bio najuticajniji vođa studentskog pokreta u Zapadnoj Nemačkoj. Trideset godina kasnije, krajem 1998. u “desničarskom” studentskom udruženju “Danubia” održao je predavanje o opasnosti nekontrolisanog priliva stranaca, što može da ima katastrofalne posledice po nemačko društvo. Na to je institut (Das Otto-Suhr-Institut der Freien Universität Berlin), gde je dugo predavao, pokrenuo postupak za njegovo odstranjivanje sa univerziteta. Profesor Rabel je pred sudom dobio spor. Penzionisan je u julu 2003. godine. Više godina boravio je u Brazilu kao gostujući profesor univerziteta Kampina Grande. Za ovaj podroban razgovor berlinski saradnik NIN-a je zahvalan Rabelovom prijatelju socilogu Zlatomiru Popoviću. Popović i Rabel upoznali su se davne 1968.

U knjizi o Dučkeu on zastupa kontroverznu tezu da je nemačko pitanje bilo jedna od glavnih preokupacija vođa studentskog pokreta. U decembru 2004. povodom 25-godišnjice smrti Rudija Dučkea vence na njegov grob položili su članovi vladajuće

Socijademokratske stranke (SPD), komunistička PDS (ranija Honekerova) i Zeleni. Ove političke partije se veoma razlikuju. Koja od njih ima najviše pravo na Dučkea, pitamo profesora Rabela.

- Nijedna. Zato sam i napisao tu knjigu. Nema partije u Nemačkoj koja je bliska Dučkeovim pogledima.

Vi ste sa Dučkeom napravili koncept stranke Zelenih. Šta bi on danas rekao za tu partiju?

- Današnji Zeleni liče na liberale. Zastupaju interese advokata, sudija, arhitekata, koji su 1968. bili aktivni u studentskom pokretu, a danas uživaju visoki materijalni standard. Na svetskom planu postali su zagovornici imperijalističke ideje. Ovde, naravno, mislim i na donedavnog nemačkog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, koji u studentskom pokretu 1968. nije igrao značajnu ulogu. Današnji Zeleni, recimo, bezuslovno podržavaju politiku SAD i Izraela. Uopšte sebi ne postavljaju pitanje kako su 1968. protestovali protiv američke imperijalističke politike u Vijetnamu, a danas, eto, podržavaju imperijalističke težnje SAD. Pretpostavljam, da su neki od njih kupljeni, a neki opet ucenjeni.

Rudi Dučke imao je običaj da kaže: “Ako ne provociramo, niko nas neće primetiti.” Ni u naše vreme ne ide bez provokacija?

- Nemamo drugog izlaza. Valja izazivati, ali, razume se, u okviru ustava i zakona. Danas postoje toliki tabui – naročito u Nemačkoj – o kojima je zabranjeno da se razmišlja! Protiv onih koji krše tabue vode se pravi krstaški ratovi.

Studentski pokret iz 1968. bio je marksistički, veran idejama internacionalne solidarnosti?

- To je samo delimično tačno. Postojala su dva glavna evropska centra studentske pobune: Pariz i Berlin. Vaša primedba važi pre za Pariz, nego za Berlin. Dučkeu je bliži bio Tomas Mincer, vođa seljačkog ustanka u Nemačkoj 1525. nego Marks i Lenjin. Mi smo pokušali da povežemo neke Marksove ideje sa anarhističkim teorijama oslobođenja i antikolonijalnim predstavama Če Gevare i Franca Fanona. Ali, Dučke i ja smo uvek govorili o potrebi nacionalnog oslobođenja Nemačke. Nismo se slagali sa američkom politikom. Nikada nismo gubili iz vida da je Nemačka neslobodna, okupirana zemlja.

Kako biste definisali današnju Nemačku?

- Kao demokratsku diktaturu. Dokaz su korupcija i afere, koje samo delom dođu u medije.

Vlast poseduje klika, koja polako ali sigurno gasi tekovine demokratije. Stvarnih neslaganja među političkim strankama zapravo i nema. Postoji ritual i cirkus za široke slojeve, gde se preko televizije prenosi iz Bundestaga, na primer, debata o socijalnim problemima. Birači idu na izbore, ali zapravo ne odlučuju ni o čemu. Dve vodeće političke partije SPD i CDU prodaju se pred biračima, kao što se prodaju poznate marke televizora ili automobila. Jednom rečju, pred biračem se postavlja pitanje: “soni” ili “filips”, “folksvagen” ili “pežo”?

Dučkea i Vas Jirgen Habermas je nazvao “levim fašistima”...

- Ni Dučke, a niti ja, nismo nikavi “levi fašisti”. Tako bismo možda mogli da nazavemo Gebelsa. Habermas je 1967. napao Dučkea, ali ne kao profesor koji se služi argumentima, nego kao denuncijant. Dučkea je po kratkom postupku proglasio državnim neprijateljem. Tu kritičko mišljenje postaje suvišno. Habermas prosto tvrdi, da je onaj ko kritikuje Ameriku “levi fašista”. Habermas je podržao američko bombardovanje Iraka i Srbije. On je ideolog vladajućeg socijalnoliberalnog sistema i kao takav primio je brojne nagrade od establišmenta u Nemačkoj i na Zapadu.

Vaši pogledi na vijetnamski rat, vrlo važan događaj u doba Vaše mladosti, i danas izazivaju pažnju javnosti?

- Amerika je, kao što je poznato, vijetnamski rat izgubila. Ovim nikako ne želim da umanjim borbene uspehe Vijetnamaca, ali ostaje činjenica, da su tehnički gledano, SAD mogle da pretvore Vijetnam u pustinju. Ali, “domaći front” je “pao”. Žene, majke, prijatelji američkih vojnika – koji se bore u Vijetnamu – dakle, ljudi su izašli na ulice. Službena verzija rata, dakle, propaganda iz Vašingtona postala je neubedljiva...

Amerika je opet vojno veoma aktivna. Posle bombardovanja Srbije, ratuje u Iraku,

Avganistanu. Šta je Vašington naučio iz vijetnamskog poraza?

- Vijetnam je za SAD bio veoma poučna lekcija. Uspostavljen je cilj: sopstveni gubici moraju da budu minimalni. Zato slike sa ratišta podležu cenzuri. Tokom vojnih operacija mogu da prisustvuju samo izabrani novinari. Američka javnost više ne sme da vidi strahote rata. Posle Vijetnama američka vlada koncentrisala je interes medija na samu tehniku. Više nije dozvoljeno da se vide masovne civilne žrtve rata. Novinarima je dozvoljeno da prikazuju samo “čisti rat”, u kome nema razaranja i krvi...

Javnosti kao da se sugeriše da je reč o kompjuterskoj igri?

- Upravo je to suština nove doktrine. Javnost Zapada ne sme da vidi kako rat stvarno izgleda “izbliza”, recimo, u Srbiji. Zato je i bombardovana srpska televizija (RTS), jer svet sme da sazna o ratu samo iz američkih izvora. Da li Vam je palo u oči, da nema slika iz Iraka sa mesta gde su Amerikanci uništili čitave delove Bagdada i ostalih gradova, gde je od početka američke intervencije ubijeno stotine hiljada civila. Imamo samo vesti koje govore o “američkim naporima” da se unište pripadnici “terorističkih bandi”, te se izražava “duboka žalost”, da je pri tome poginuo i “izvestan broj civila”. Strahote rata ostaju sasvim nestvarne.

Da li to znači da danas ne postoji opasnost da izbiju velike antiratne demonstracije u

NJujorku, Vašingtonu, Los Anđelesu?

- Savest javnosti Zapada je sada “isključena” iz igre. Američka vlada je neprijatelja demonizovala, on je izgubio sve ljudske crte. Neprijatelj SAD je neman, sotona, te američke vojne akcije protiv takvog neprijatelja nikada ne mogu da budu “zločinačke”.

Svaki takav rat je opravdan. Videli ste slike Si-En-Ena. Stari ljudi se smeju pred američkim kamerama, dok im okupator ulazi u Bagdad.

Tvrdite da su evropske zemlje bez suvereniteta i da se nalaze u vazalnom odnosu prema Vašingtonu. Ovo se naročito odnosi na Nemačku?

- Ovo je priznao i Bžežinski. Pored privredne, dolarske, vojne i tehnološke nadmoćnosti, SAD nastoje da to dopune i nekom vrstom civilizacijske, ideološke hegemonije, “američkim načinom života” (american njadž of life). Ovaj pojam podrazumeva ne samo način života, potrošnju, već i “industriju kulture”. Glavni cilj američke kulture leži u uništavanju tradicionalne evropske kulture. Amerika nastoji da uništi i stare azijske kulture, pre svega kulturu Kine, Indije i Japana. SAD “demokratizuju”, nivelišu sve oblike kulture. Kada Vašington govori o “kraju istorije”, želi da kaže da planira da se za sva vremena obezbedi i ovekoveči američka hegemonija.

To je, naravno, nemoguće ...

- Naravno. Vladajući establišment SAD više ne neguje kulturu dijaloga i kritike. Postoje samo fraze, reklame, slike koje nude nove produkte. Dominira “neutralan”, nepolitički ton. Svetskim morima kruži deset američkih nosača aviona. Oni su u akciji dvadeset i četiri časa dnevno. Samo SAD mogu sebi da priušte ovako skup luksuz. Wihova nadmoć i bogatstvo deluju fascinantno. Ali naše evropsko ili kinesko pamćenje mnogo je starije od Vašingtona i poznato nam je iz istorije da nijedna svetska sila nije mogla večno da se održi.

Odakle Vašingtonu preti opasnost?

- Ne od spoljnih neprijatelja, već “iznutra”. U poslednjih pola veka u SAD su stigli neevropski emigranti, tako da će belo, evropsko stanovništvo postati manjina. Kao radnici biće najbrojniji oni iz Južne Amerike. A privredna i naučna elita postaće Azijci, pre svega Kinezi. I Bžežinski izražava strah da će u skoroj budućnosti američka elita postati “azijska”. Kada? Neki govore za dvadesetak godina, drugi veruju ranije.

Vratimo se našoj Evropi. Ona je posle 1945. izgubila suverenitet...

-

SAD i danas imaju pravo da intervenišu u unutrašnjim stvarima svake države EU, a naročito Nemačke. Za to nije potrebno upotrebiti vojnu silu. Kako se to postiglo? Posle 1945. elita u Nemačkoj je prošla proces “prevaspitavanja”. Amerika je uticala i na politiku nemačkih sindikata i političkih stranaka.

Kada je došlo do odlučujućeg uticaja Amerike na Evropu?

- Uticaj počinje sa Prvim svetskim ratom. Engleska i Francuska nabavljaju u SAD ratni materijal, pšenicu, mašine. Američke banke odobrile su kredit za kupovinu te robe. Engleska, Francuska i ostale države Antante zadužile su se kod američkih banaka i američke vlade. Ovi dugovi su posle 1918. činili okosnicu američkog uticaja u Evropi.

Posle 1918. kod američkih banaka zadužila se i poražena Nemačka. To se osetilo već 1919. prilikom pregovora u Versaju, gde je stvaran novi evropski poredak.

Kako je teklo “prevaspitavanje Nemačke”? Kako je izgledao proces “denacifikacije”?

- Posle vojnog sloma Nemačke 1945. američke okupacione snage su organizovale savetovanja i sastanke sa američkim sociolozima, psiholozima, ekonomistima i antropolozima. U projekat su bili uključeni i brojni nemački Jevreji, te nemački emigranti (uglavnom socijaldemokrati), koji su rat proveli u SAD. Glavna tema: kako rešiti nemačko pitanje? Oko dve hiljade naučnika uključeno je u taj posao. Projekat je vodila Organizacija strateških službi – OSS (Organization of Strategic Services), koja je pod kontrolom američke vojne uprave u Nemačkoj. OSS je imala zadatak da što preciznije opiše privrednu, kulturnu i socijalnu situaciju pobeđene Nemačke. Cilj analize je da se obezbedi dugoročan uticaj Vašingtona na Nemačku. Ipak, među naučnicima je došlo do neslaganja.

Ko je sve igrao važnu ulogu u tom protivljenju?

- Među kritičarima slepog kopiranja američkog modela istakla su se dvojica filosofa: Maks Horkhajmer i Teodor Adorno. Oni su pošli od pretpostavke da totalitarna diktatura, kakva je postojala u nacističkoj Nemačkoj, ne predstavlja nikakav specijalan nemački slučaj. U SAD postoji demokratska diktatura. Americi je pošlo za rukom da spreči konflikte društvenih organizacija i socijalnih klasa jer su sve one postale deo režima. Umesto suprotstavljenih klasa, u Americi imamo samo potrošača. Ne postoji kolektiv, već samo pojedinac koji kupuje i troši. Da se zadovolje potrebe potrošača, angažovana je čitava industrija: mediji, reklame, tržište, sport i šou biznis. Na taj način potpunije je obuhvaćen i kontrolisan pojedinac, nego što je to ikada bilo moguće u autoritarnom društvu nacističke Nemačke ili Sovjetskog Saveza u vreme Staljina. Mobilizacija masa u američkom društvu sprovodi se daleko efikasnije, jer tu, za razliku od nacističkog režima, uopšte nije potrebno da se upotrebi državni aparat prisile. Vrednosti koje sugerišu reklame predstavljaju ideal svakog američkog građanina.

Ovu poziciju je zastupao i Herbert Markuze. On je bio i glavni ideolog studentskog pokreta 1968, zar ne?

- Markuze nas je fascinirao radikalnim tezama. Po njemu, nacistički poredak nije specifično nemački proizvod, već logična posledica razvijenog industrijskog društva. Nacistička diktatura i američka hegemonija nisu dva suprotstavljena društvena sistema, nego dva vida autoritarnog sistema vlasti. Hitler je mobilisao masu ogromnim vojnim paradama. Američki tip demokratije mobilizaciju postiže potpunije i jeftinije televizijskim reklamama, sportskim takmičenjima i spektaklima. LJudi su redukovani na bezimenu masu, na publiku.

Ko su bili akteri koncepcije koja se suprotstavila Horkhajmeru, Adornu i Markuzeu u projektu “prevaspitanja Nemaca”?

- Ovu grupu naučnika predvodio je Talkot Parsons. On je zastupao mišljenje, da je američko društvo proizvod produktivne simbioze demokratskih ideja i institucija. Za razliku od Nemačke, tom društvu je pošlo za rukom da uspešno potisne reakcionarne snage. Zato su SAD uspele da razviju demokratsku dinamiku kako u politici i privredi, tako i na području kulture. Zbog toga bi ova demokratija mogla da posluži kao primer za Evropu. Zadatak sociologa, politikologa, eksperata za komunikacije i psihologa jeste da precizno analiziraju stanje u društvu, te da na vreme upozore šefove u politici i privredi, ako se pojavi nezadovoljstvo u narodu. Naučnici postaju nosioci tajne kontrole i hegemonije sistema. Oni veruju da su u stanju da predvide krize, te postojeća vlast ne mora da brine. Naučnici su u državnim službama: u ministarstvima, policiji, političkim strankama, armiji, obaveštajnim službama. Zadatak naučnika je da razotkriju protivnike sistema, te da ih ubede kako je borba unapred osuđena na neuspeh. Jednom rečju, svaki otpor postojećem američkom sistemu je besmislen. Ako im ne pođe za rukom da ih ubede, onda državni naučnici počinju da se služe pretnjama i denuncijacijama. Ova uloga u Nemačkoj posle 1968. dodeljena je filosofu Jirgenu Habermasu.

Kakve zadatke su 1945. pred sebe postavili ti američki eksperti?

- Cilj akcije je da smeni nacističku elitu, promeni psihu ljudi i uništi nemačku nacionalnu tradiciju. Uglavnom su uspeli. U Nemačkoj jedva da još postoji nacionalni identitet. Zbog toga je do sada propadala svaka politička akcija koja je pokušala da se pozove na nacionalno pitanje. U nemačkom društvu i štampi preovladava slika multietničkog i multikulturalnog društva. To je ideal koga svakodnevno promovišu mediji. Mi veoma dobro znamo da je to samo reklamni TV-spot, koji ne postoji u Wujorku, ni u Londonu ili San Francisku.

Šta danas znače pojmovi “levičar” i “desničar”?

- Ja sam ostao veran mladalačkim ubeđenjima. Dakle, nisam se promenio ja, kako tvrde kritičari, već politička situacija. Levičari su 1968. igrali kolo na ulicama Berlina i izvikivali imena Ho-Ši-Mina i Če Gevare, zalagali se za prestanak bombardovanja Vijetnama. Sada su levičari postali deo “državnog aparata”. Napad na anglosaksonski imperijalizam ili pozivanje na nemačku tradiciju levičari kvalifikuju kao “provokaciju nedemokratskih i neofašističkih snaga”. Levičari u Nemačkoj su podržali bombardovanje Srbije i Iraka i postali zagovornici američkog imperijalizma. Tako je ispalo da moja izlaganja prati veoma pažljivo “desna Nemačka”. Eto kako život može da se poigra sa ljudima i njihovim idejama!

Ima u Vašem izlaganju i mnogo ličnog? Oseća se gorčina. Neki vaši drugari iz 1968. danas su ministri. Da li i to igra neku ulogu?

- Igra, utoliko što sam bio užasnut kako ljudi mogu preko noći da odbace ideale i ulaze u uloge “važnih političara”. Užasava me neprikrivena mržnja tih ljudi prema sopstvenom, nemačkom narodu. U korpu za otpatke bacaju se velika dostignuća nemačkog radničkog pokreta, nemačkog konzervatizma i liberalizma. Ja, naprotiv, mislim da evropska kultura može biti samo suma različitih, nacionalnih kultura, a ne neka amorfna masa utopljena u zajednički kotao kao jedinstvena “koka-kola kultura”.

Iako ste 1968. bili marksista ne govorite o radničkoj klasi?

- Nama je 1968. bilo jasno, da je “radnička klasa” prestala da važi za realnu istorijsku snagu. Bili smo ubeđeni da je proces “prevaspitanja” i “denacifikacije” bio katastrofalan po Nemačku. Zadatak Dučkea i našeg kruga videli smo u tome da nemačkom narodu povratimo dostojanstvo i identitet. Borili smo se protiv toga da nemačku istoriju i naciju pišu i određuju strane sile. Zalagali smo se za vaskrs nemačke nacije, koji bi uključio stare nemačke vrline: solidarnost, odgovornost, marljivost i toleranciju. Amerikanci su posle 1945. pokušali da nas ubede da su te vrednosti trajno kompromitovane nacizmom, te da Nemci ne smeju više da se pozivaju na njih.

Svaka opozicija u današnjoj Nemačkoj koja se poziva na “nacionalnu tradiciju” dobija etiketu, da je “ekstremna” ili “neonacistička”. Kako se odbraniti?

- Jasnim i preciznim jezikom, snagom argumenata. Vladajuće stranke i nevladine organizacije, koje im služe, pokazuju da opasnost od novog totalitarnog društva dolazi od njih samih. Posle pada Berlinskog zida mi na Zapadu imamo sve očevidniju koncentraciju moći. Kapital, mediji i politika predstavljaju “sveto trojstvo” nekontrolisane vlasti ne samo u SAD, nego i u Evropi. Najuticajniji ljudi Zapada često podsećaju na ljude iz nomenklature Varšavskog pakta. Da bi sačuvao privilegije, establišment se služi manipulacijama, denuncijacijama i nastoji da kriminalizuje svaki pokušaj istinske opozicije. Tom cilju služi i “politička korektnost”. Nevladin sektor ovde igra važnu, nečasnu ulogu. Ovim manevrom se isključuje svaka pomisao na sopstveno razmišljanje i želja za nacionalnom slobodom. Već i samo pozivanje na nacionalnu istoriju žigoše se kao “desni radikalizam”.

Govori se o opasnosti koja preti i Nemačkoj. Odakle je opasnost?

- Od dobro organizovanih religioznih, pre svega islamskih grupa, koje uopšte nemaju nameru da se integrišu u zemlje koje su ih prihvatile i pružile utočište. Te grupe ubiru porez od vernika, tu nalaze regrute za terorističke akcije i indoktriniraju omladinu. U Berlinu ovo važi za deo grada Krojcberg, gde i ja živim. U mojoj ulici, kvartu, primećujem stvaranje geta. Nemci se sele u “nemačke” delove grada. Sa ovim “osvajanjem” Zapadne Evrope ide i ilegalna trgovina drogom, prostitucija. Kako te organizacije imaju para, one korumpiraju policiju i političare.

U Nemačkoj ima oko 8 odsto stranaca. Slična je situacija u celoj Zapadnoj Evropi. Šta je glavni problem integracije stranaca u nemačko društvo?

- Štampa uglavnom ističe mržnju Nemaca prema strancima. Ovo, po meni, nije veliki problem. Stvar je pre u ponašanju stranaca koje dovodi nemačko društvo do ozbiljnih problema. I Zapadnoj Evropi uopšte preti opasnost od getoizacije, kakva, na primer, postoji u SAD. No, Amerika je velika i prostrana zemlja, pa problem nije tako uočljiv.

Nemačka je učestvovala u NATO-ratu protiv Srbije. Protiv Iraka nije, ali je danas, eto, prisutna u Avganistanu i, sada, i u Libanu...

- Vašington je 1966. morao da odustane od ideje da u Vijetnam pošalje nemačke vojnike. Danas su sve glasnije parole “Nemci na front!”. Nemački vojnici, razume se, ne učestvuju u intervencijama kao samostalan faktor koji bi vodio računa o sopstvenim nacionalnim interesima, već kao topovsko meso. Što više Nemaca pogine, to se prištedi više američkih života. Smatra se da time Nemci još uvek otplaćuju dug iz Drugog svetskog rata. Nemci su posle 1945. vaspitani da budu “narod bez tradicije i kulture”. Takvim narodom lako je manipulisati. Nemačka politička elita ne oseća nikakvu odgovornost prema sopstvenoj zemlji.

Da li u tom kontekstu gledate i na bombardovanje Srbije od strane NATO-a?

Naravno. Nemački mediji su takođe učestvovali u propagandnom ratu protiv Srbije. Zajedno sa nemačkim političarima, naša štampa učestvovala je u satanizaciji srpske države. Prosto su je uporedili sa nacističkom Nemačkom. Za takvu vrstu ljudi istorija izgleda postoji samo da bi mogli da povlače jeftina poređenja, kako bi sadašnjeg neprijatelja mogli uz pomoć slika što uspešnije da demonizuju. Nemačka televizija, recimo, prikazala je brdo leševa iz Aušvica, kako bi, navodno, isto tako nešto mogla da uradi Srbija i to sve, razume se, u ime “ljudskih prava, zaštita manjina i pravde”. Ovde leži cinizam “prijatelja mira i slobode štampe”.

Kako je, u stvari, moglo doći do bombardovanja glavnog grada jedne evropske države?

- Ovaj američki rat protiv Srbije bio je pre svega uperen protiv Rusije. Ono što je meni ovde nepoznanica, jeste – zašto je nemačka vlada dozvolila da bude uvučena u rat protiv Srbije? Jer, jedan od najvažnijih zadataka Nemačke treba da bude upravo stvaranje dobrih odnosa sa Rusijom. Nemačka je propustila istorijsku priliku. Ta, mi smo vodili krvave ratove sa Rusijom i krajnje je vreme da konačno vodimo dugoročnu politiku mira sa Moskvom. Nemačka je ovde morala da se odupre američkim zahtevima. Nemačka je najzad pogazila i sopstveni ustav, koji joj zabranjuje da vodi ratove, a ovde čak nije postojao ni mandat UN.

Vaš politički angažman nije neprimećen. Što je cilj vaše aktivnosti?

- Zalažem se da najzad dođe do dijaloga. Proces evropskog jedinstva ne treba da ima isključivo ekonomsku, nego pre svega kulturnu dimenziju. Ovo nije moguće postići sa evropskom političkom elitom i njenom birokratijom. Borim se za evropski kulturni identitet u kome će odlučujuću ulogu igrati evropski narodi. Meni je, razume se, savršeno jasno da to ne može da postigne pojedinac. Strane obaveštajne službe u Nemačkoj i ostalim državama EU čine sve da onemoguće ovaj proces. Ovo se naročito odnosi na tajne službe iz, navodno, prijateljskih zemalja. U Nemačkoj su tako veoma aktivne američka i izraelska obaveštajna služba, dakle, CIA i Mosad.

Nikola Živković