Neizvesna izvesnost

Ako je iko imao bilo kakve dileme oko toga šta su političke stranke i radi čega postoje, neka samo za trenutak zaviri u prostorije srpskih partija u vreme predizborne kampanje. Videće da su to ozbiljna preduzeća u kojima se obrće ozbiljan novac i – barem za naše prilike – sklapaju i rade relativno krupni poslovi. Narod, Građani, Država, Nacija, Kosovo, Evropa i ostale velike reči i portreti koji nam se smeše sa zidova i bilborda, samo su više ili manje uspešna marketinška oruđa kojima stranke mame potrošače-glasače da u haosu novogodišnje ponude obrate pažnju i na njihovu robu. A lideri mu tu onda dođu kao sujetne gazde i manekeni-naturščici – zamislite, recimo, da okosnicu kampanje “Mercedesa” ili “Koka-Kole” predstavljaju fotografije njihovih direktora i vlasnika?! Doduše, stvar se može posmatrati i drugačije, pa upravo lidere shvatiti kao roba, odnosno glavni proizvod određene stranačke firme, što bi onda donekle opravdavalo njihovo isturanje u prvi plan, ali je i to opet najsiroviji i najnekreativniji vid marketinga – izuzev ukoliko u ponudi nemate neku “bombu”, to jest, novi, do tada neviđeni de luks model, kakav je, recimo, 2000. bio Koštunica, ili 2004. Tadić (i kakav bi, po nekim računicama i nadanjima, danas trebalo da bude Čedomir Jovanović).

To što, recimo, DSS, DS i SRS, bar za sada i barem na bilbordima, ne isturaju previše portrete svojih lidera, moglo bi biti znak zrelosti njihovog političko-marketinškog nastupa, ali možda i svesti o izvesnoj potrošenosti njihove harizme. (Karić, Dinkić, Drašković i ostali čije stilizovane fotografije i danas čine suštinu kampanje njihovih stranaka time manje demonstriraju svoj liderski potencijal, već pre pokazuju da nemaju više da ponude bogzna šta drugo.) Doduše, demokrate, ne bez osnova, računaju da je Tadić tu u nešto boljem položaju od glavnih rivala, tako da kampanja DS-a sve više liči na predsedničku, nešto slično pokušavaju i narodnjaci sa Koštunicom, dok, na drugoj strani, kod radikala očigledno prvi put postoji izvestan problem i kriza liderstva. No, bilo kako bilo, kad počne predizborno odbrojavanje, svako će da se dohvati svog glavnog aduta. Tadić lepote, Evrope i radikala, Koštunica Kosova i Velje Ilića, a radikali srpstva, droge i majčice Rusije. A svi zajedno će se setiti penzionera, novih radnih mesta, mladih, korupcije i bele kuge.

Dobro, ali šta će biti posle 21. januara? Sasvim izvesno biće 22. Izvesno je, takođe, da će barem nekoliko stranaka objaviti svoju “de fakto” izbornu pobedu, a vrlo je verovatno da apsolutnog pobednika neće biti. Izvesno je da će se vlada vrlo teško sastavljati, i da će, što se više stranaka bude našlo u parlamentu, to biti još neizvesnije i teže. Izvesno je da će doslovno svako ko pređe cenzus moći da se nada da će se naći i u budućoj vladi, ali izvesno je i da bukvalno niko – pa čak ni DSS, koji je, inače, u tom pogledu u najpovoljnijoj poziciji, neće biti sasvim siguran da će u vladi zaista i biti. Izvesno je da će DS zabeležiti najbolji stranački rezultat u svojoj istoriji, kao što je i vrlo verovatno da radikali neće. Ali čak i ako bi bilo obrnuto, uopšte ne znači da bi ih – jedne ili druge – to automatski učinilo stožerom buduće vlasti, ili pak, u obrnutom slučaju, automatski eliminisalo iz igre. Izvesno je da će “narodnjaci” proći solidno, ali je ipak malo verovatno da bi im u konačnom skoru to moglo doneti više od bronzane medalje. Ustav, čvrst stav oko Kosova, nekoliko uspešnih privatizacija i nekoliko desetina uhapšenih kriminalaca verovatno jeste dovoljno za pozitivnu ocenu odlazeće vlade, ali teško da može nadoknaditi sve što su Koštunica i njegovi legalisti, iz ovog ili onog razloga, propustili da učine ili poentiraju, kako pre, tako i posle 2004. godine.

Izvesno je, takođe, da će socijalisti zabeležiti svoj najgori rezultat, ali da bi Ivica Dačić i – preostali – drugovi takav ishod rado potpisali samo ukoliko bi se radilo o brojci koja bi ma i za promil bila iznad magičnog cenzusa od pet odsto – a što je, nakon svega što se u SPS-u dešavalo poslednjih godina i meseci, više nego neizvesno. Izvesno je da bi G17 bio presrećan ukoliko bi osvojio i upola manje glasova nego što mu ovih dana predviđaju silne predizborne ankete, i izvesno je da će izborna sudbina koalicije LDP-LSV-GSS-SDU-Vladan Batić zavisiti od ishoda borbe koja će se narednih desetak dana odvijati u glavama i srcima mnogih simpatizera DS između, s jedne strane, njihove simpatije prema ovoj veseloj družini, a, s druge, realne strepnje da (li) bi njihov glas za Čedomira Jovanovića na kraju mogao da završi kod Aleksandra Vučića i Vojislava Koštunice. Najzad, izvesno je da srž i smisao demokratske igre i demokratske politike leži upravo u suštinskoj otvorenosti i neizvesnosti izborne utakmice. Odnosno, nepredvidivost ishoda ono je po čemu se zbilja demokratski izbori razlikuju od pukog “glasanja” i paraizbornih manifestacija u autoritarnim i totalitarnim režimima. Drugim rečima, to što, uprkos realno skučenom političkom i geografskom prostoru, brojnim istraživanjima i generalno sve boljim analizama, još uvek niko ne može sa sigurnošću reći kakav će biti ishod predstojećih izbora, a još manje predvideti šta će se događati nakon njih, nije nikakva slabost već upravo jedna od – nažalost – još uvek ne tako brojnih potvrda da živimo u demokratskom društvu.

Ipak, izvesno je da ćemo i dalje ostati uveliko partijska država. Izvesno je da nam, ma ko pobedio, još zadugo neće biti bolje i da se, štaviše, u naredne 2-3 godine, kad prođe ovaj potrošački i “investicioni” diznilend, u tom pogledu još može očekivati i izvesno pogoršanje. I da ne zaboravimo najvažnije. Izvesno je da, nezavisno od objektivno teške situacije i ogromnih problema koji stoje pred ovom zemljom i budućom vladom, i nezavisno od eventualnih prenemaganja u stilu i “ne u vlast po svaku cenu”, “principi iznad svega” i sl. svako, ali bukvalno svako želi da uđe u vladu i spreman je više-manje na sve da bi se domogao tog cilja. I upravo ta činjenica može nam biti od pomoći prilikom pokušaja da razrešimo, ili barem naslutimo rasplet srpske postizborne enigme. Naime, vladu će praviti oni koji se prvi uspeju dogovoriti oko (ras)podele postizbornog plena i prvi obezbede većinu od 126 poslanika. A tu se, u vezi sa ovim drugim, za promenu, ipak malčice pitaju i građani i birači. Zato dvadeset prvog januara, bez obzira na vremenske uslove i opravdanu ozlojeđenost na političare i njihova neispunjena obećanja – ne propustite priliku. Ko zna kada će nam se ponovo ukazati šansa da, koliko-toliko, o nečemu zbilja odlučujemo.

Đorđe Vukadinović