Šapka puna glasova

Jedna od glavnih razlika između ove i izborne kampanje iz 2003. godine je što onda skoro da niko nije u nastupima koristio srpsku vojsku. Sada to čini većina partija. Pale su i prve žrtve ove predizborne igre – osim što zamalo nisu propale pare od Nacionalnog investicionog plana namenjene Vojsci, zbog odugovlačenja sa potpisivanjem ugovora o remontu aviona, nakon predsedničkog ukaza o postavljenju novog načelnika Generalštaba, došlo je do kadrovskih promena u samom Ministarstvu odbrane.

To što stranke nisu aktivno koristile dešavanja u Vojsci i oko nje ranije, sasvim je razumljivo: 2003. godine su reforme u sistemu odbrane bile tek na početku, sa maglovitim ishodom, i jedino što se moglo koristiti kao oružje je tvrdnja da tamo neki reformatorskim zahvatima “uništavaju Vojsku”.

Stvari sada stoje malo drugačije – Srbija je ušla u Partnerstvo za mir, Ministarstvo odbrane je cele prošle godine moglo da se pohvali smanjenjem dugova, reorganizacijom jedinica, izbegavanjem indipendističkih napada i pre referenduma u Crnoj Gori, raščišćavanjem u sektoru stambene politike, povoljnim nabavkama. Tu je i ugovor o remontu nekoliko aviona MIG 29. Na drugoj strani vojne medalje bili su Ratko Mladić, smrti vojnika, vojna imovina, smene i postavljenja, oružari. Od uspeha do grešaka, pokazalo se, sve sama dobra sredstva za političke poene.

Smene i postavljenja: To što se lideri slikaju sa Vojskom, štrajkačima, ili potpisuju važne ugovore u jeku izborne kampanje samo po sebi jeste deo političke igre u kojoj vojska dođe kao neka vrsta dekora ili ringa za uobičajeno isprobavanje snage i uticaja srpskih stranaka. Ali kada do medija počnu da stižu informacije o spektakularnim kadrovskim rokadama u kojim je načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš postavljen bez saglasnosti vlade, zbog kojih je vlada rešila da iz Ministarstva odbrane udalji pouzdane kadrove Demokratske stranke, onda ta utakmica postaje prvorazredni politički triler. Nije tajna da je novi načelnik Generalštaba, general Ponoš, inače izvanredan oficir, bio daleko od milog oka vladajuće koalicije i da se njegovom postavljanju, prema saznanjima NIN-a, protivio DSS, jer nema dovoljno iskustva u trupi, ali izgleda ima suviše dobre veze sa DS-om, zbog čega je nekoliko meseci bio zastupnik načelnika Generalštaba. Niko pri tome nije razmišljao da svako otaljavanje sa personalnim rešenjima Vojsku skupo košta. I Ponoš i Stanković su bili komandanti bez bilo kakve odluke vlade, bez zakona o Vojsci i ministarstvima koji bi definisali položaj i ovlašćenja, i kao takvi su predstavljali instituciju i dogovarali se u njeno ime.

Činjenica da je bilo i drugih generala koji su zaslužili da se nađu na mestu načelnika Generalštaba ali nisu bili po volji “međunarodnoj zajednici”, ne umanjuje neozbiljnost sa kojom je vlada pristupila (ne)rešavanju ovog pitanja. Onda je druga strana kohabitacione vlasti rešila da uradi posao umesto vlade, tj. obavi kadrovske promene na čelu Vojske i Ministarstva odbrane, i tako zabeležila novi poen u izbornoj kampanji. Iz vojnih krugova se može saznati da su postavljenja i penzionisanja urađena bez znanja ministra odbrane Zorana Stankovića, dok se on nalazio u Turskoj. Vlada je munjevito reagovala: Zdravko Ponoš je ostao na mestu načelnika Generalštaba, ali su zato neki penzionisani oficiri i službenici Ministarstva odbrane vraćeni po hitnom postupku. Smenjen je i Zoran Jeftić, pomoćnik ministra za ljudske resurse, preko koga se, navodno, cela stvar sa postavljenjima i odigrala. Tek da se pokaže ko je gazda u kući. Problem je u tome što je ovde reč o čoveku čijim je radom, kako saznajemo, sam ministar Stanković bio i te kako zadovoljan. Jeftić je, navodno, bio blizak Demokratskoj stranci i kao takav je i preskočio nekoliko stepenica i postao pomoćnik ministra. Ranije je radio u Odeljenju za međunarodnu vojnu saradnju. “Mi uvažavamo vrednosti Zorana Jeftića. On je premešten na novu dužnost, i ide u našu misiju u Brisel”, kaže Zoran Stanković.

Tako se priča o izbornoj kampanji i Vojsci svodi, na prvi pogled, na obračun dve najjače demokratske stranke: DS-a i DSS-a.

I do sada su vođene bitke za vrh srpske vojske. Jedan od svežijih slučajeva je bila smena Dragana Paskaša, koji je pao zbog želje Crne Gore, tada još uvek članice državne zajednice, da njen čovek bude na čelu Generalštaba ali i da kazni Paskaša zbog vojne pomoći u postavljanju crkve na Rumiji. Nastavilo se međusobnim optuživanjem sa sadašnjim komandantom crnogorske vojske, generalom Jovanom Lakčevićem i skandalom zbog neprisustvovanja Lakčevića na konferenciji Maršalovog centra u Pržnu, 2005. godine. Od kolike je važnosti strankama bilo ovo mesto, pokazalo se i prilikom postavljenja Paskaša, koji je, kako svedoči njegov prethodnik Branko Krga, bio kompromisno rešenje.

“Tek posle nekoliko mojih razgovora sa pojedinim političarima, prihvaćen je Paskaš”, kaže Krga. On podseća da se svojevremeno i sam Boris Tadić, kao ministar odbrane, ljutio na saradnike u Ministarstvu za koje je bilo očito da su tu zato što ih zanima vojna imovina.

“Mislim da je to jedan od glavnih razloga interesovanja stranaka za Vojsku. Drugi razlog je tradicija. Vojska kao institucija još uvek ima neku vrednost. Treći razlog je broj glasova. Svojevremeno se broj glasova koje bi vojska mogla nekome doneti na izborima procenjivao na pola miliona. Danas je to mnogo manje, ali nije zanemarljivo”, kaže Krga. Ipak, za njega, partije nemaju šta da ponude Vojsci, kao što je to bio slučaj i u vreme Miloševića. I nema straha da će bilo koja partija dobiti otvorenu podršku ove institucije.

Priča o Ponoševom imenovanju je samo medijski najzanimljiviji slučaj upotrebe vojske u izbornoj utakmici, ali će dobri poznavaoci vojnih prilika rado pomenuti i svojatanje uspeha oko Partnerstva za mir, zatim remont aviona, oružare, slučaj radnika “Krušika” koji su proglašeni ozračenima i pre no što su lekari rekli svoju završnu reč, obnovljene optužbe o skrivanju Ratka Mladića zbog kojih su prekinuti pregovori sa Evropom...

Tu političku pregrejanost je možda osetio i ministar Stanković, kada je na poslednjoj konferenciji za novinare u prošloj godini optužio, baš zbog oružara, kabinet predsednika Srbije da se lažno hvališe rešavanjem spornog ugovora o izvozu našeg oružja u zemlje Kaspijskog regiona. Govoreći o višestrukom uplivu politike u vojna pitanja, Zoran Stanković za NIN kaže da ipak ne želi da optužuje bilo koga. “Mislim da je jasno da je ovaj tim u Ministarstvu odbrane odbijao da favorizuje bilo koju političku opciju, i to u trenutku kada nije bilo konsenzusa oko Vojske. Zadržali smo, rekao bih, prilično neutralan stav. Ceo kolegijum je bio posvećen rešavanju gorućih pitanja i mislim da smo načinili veliki uspeh”, kaže Stanković. Ipak, sam ministar je vrlo često umeo da u javnim nastupima oplete i demokratske stranke i Srpsku radikalnu stranku, za koju i on sam tvrdi da se trudi da ojača uticaj u vojnim redovima.

Partnerstvo za mir: Iako do 29. oktobra gotovo niko nije verovao da će Srbija ući u tu organizaciju jer nije ispunila najvažniji uslov (nije uhapsila Mladića ), to čudo se dogodilo i odmah je postalo predmet velike političke licitacije. Na dobijanju poziva radili su svi segmenti države, počev od same vojske, čiji su reformski napori ulaskom u Partnerstvo konačno priznati, preko Ministarstva spoljnih poslova koje je zajedno sa Ministarstvom odbrane vodilo žestoku diplomatsku agitaciju među nama naklonjenim zemljama, do velike uloge dva ključna kabineta u državi – predsedničkog i premijerskog. Iako je svima jasno da je najvažnije bilo to što su SAD konačno ubeđene da je dobro da zaokruže svoj bezbednosni krug na Balkanu (pri čemu svakako ne treba zanemariti i odnose između NATO i Rusije), nekako je ispalo da je za naš ulazak u Partnerstvo najzaslužnije pismo koje je predsednik Srbije, Boris Tadić, napisao Yoryu Bušu. Dragan Šutanovac, potpredsednik Demokratske stranke kaže da Tadićev istup u kome je poziv za Partnerstvo predstavljen kao isključivi uspeh njegovog kabineta nema veze sa izbornom kampanjom: “Samo dan ranije verovali smo da od prijema nema ništa. Pismo o kome je reč je napisano ranije i savetovali smo predsedniku da ga ne piše, da to čak nije ni diplomatski dobro, ali je on sam presekao. Danas mislim da je to pismo bilo od presudnog značaja, pošto je naša vojska već poodavno spremna za ulazak u PzM”. Ipak, da stvar definitivno ima veze sa izborima, pokazale su i reakcije, i to naročito Ministarstva spoljnih poslova, koje je odmah demantovalo predsednika Srbije. Ministarstvo odbrane se uzdržalo od komentara o zaslugama. Jedino je baš na dan dobijanja poziva, Snežana Samaryić-Marković, pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane, govorila o uspehu “svih nas”.

Srpska avijacija i politika: Od samita NATO u Rigi potpisana su dva veoma značajna sporazuma sa Rusijom – o izgradnji gasovoda, i, za vojsku mnogo važniji, ugovor o remontu nekoliko aviona MIG 29. Sam ugovor je najavljen početkom 2005. godine, kada se već tvrdilo da postoji desetak miliona evra koji se mogu odvojiti. A onda je sve stalo, i na uporna novinarska pitanja o sudbini remonta, odgovaralo se novim datumima za sklapanje ugovora. Pa je 1. septembra sada već bivši ministar finansija Mlađan Dinkić u Batajnici objavio da je država rešila da izdvoji 32 miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana za vojsku, od čega je 30 miliona trebalo da ide na remont. U međuvremenu je raspisan tender za remont, da bi se sve na kraju završilo direktnom pogodbom Srbije i Rusije, nekoliko dana pred kraj kalendarske i poslovne godine. Čudno vreme za potpisivanje ugovora izazvalo je odmah spekulacije, a iz diplomatskih i nekih domaćih krugova se moglo saznati kako su se remontu protivile neke od članica NATO, a najviše konkretno SAD. Što je navodno i bio glavni uzrok odlaganja.

I remont je tako diskretno postao deo kampanje jer je navodno samo potpisivanje sporazuma, kao još jedna demonstracija sve boljih odnosa sa ruskom braćom, moglo da bude izborni adut vladajuće koalicije koju predvodi premijer Koštunica, ali i Mlađana Dinkića. Dragan Šutanovac kaže da to može zvučati kao kampanja ali da neće bitnije uticati na birače. “Možda je neko i imao tu ideju, ali je onda promašio jer je taj ugovor vrlo slabo sredstvo.”

Predizborni metak iz “Zastave”: “Da se razumemo, problem namenske su i naši prethodnici u Ministarstvu odbrane pokušavali da reše”, kaže Zoran Stanković. “Što se tiče samog ugovora sa Gruzijom i Jermenijom, to je informacija stara nekoliko meseci. Samo je sada buknulo.”

Dobro su oružari “Zastava oružja” izabrali trenutak kada će nastupiti u javnosti – baš pred Novu godinu, i u jeku izborne kampanje, što je veoma brzo ovaj protest dovelo u centar kampanje gde bi Tadić mogao da odnese pobedu nad vladom. Priča o spornom ugovoru o isporuci oružja počela je pre nekoliko meseci, kada je ministar spoljnih poslova Vuk

Drašković stavio veto na ugovor jer ne možemo da isporučujemo oružje zemlji koja je maltene na ivici rata sa Rusijom, a od koje mi očekujemo pomoć u rešavanju statusa Kosova. Iako je potez Ministarstva spoljnih poslova delovao kao loše udvaranje očekivanom savezniku, u međunarodnim odnosima takvi odnosi su uobičajeni. Pre nekoliko godina nam se tako desio “slučaj Liberija”, kada je naše oružje reeksportovano u ovu, ratom zahvaćenu afričku zemlju, koja je bila pod sankcijama SAD na uvoz oružja pa je problem veoma brzo razrešen zabranom izvoza privatnom preduzeću koje je učestvovalo u ovom poslu. Sada je, međutim, država morala da reši, ne samo problem odštete zbog jednog ugovora, već i cele prezadužene namenske industrije. Pa i kad je deo dugova namenske prema Ministarstvu odbrane razrešen – u to ime povećano učešće Ministarstva u vlasničkoj strukturi namenskih preduzeća – ovaj je dogovor ostao u senci štrajka “Zastavinih oružara” i posete predsednika Srbije štrajkačima.

“Zapravo, angažman predsednika je došao kao posledica moje informacije da postoji mogućnost da se problem razreši sa Rusima. Da podsetim, ja sam dugo bio član Upravnog odbora “Zastava oružja”, dok me Predrag Bubalo nije smenio. Sam sindikat oružara je zvao i tražio da predsednik dođe. Razmišljali smo šta da radimo, upravo zato da to ne bi bilo ispolitizovano”, kaže Šutanovac. Izborna kampanja traje još dve nedelje, odahnuće ljudi iz Vojske Srbije, uvereni da nema tog vojnog pitanja koje bi moglo da postane ulog u političkoj borbi. Ništa nas ne sme iznenaditi, reći će političari.