Gest i iskrenost

Za vreme nedavne posete Turskoj papa Benedikt XVI se nije držao samo prijateljske retorike. Teolog se nije pretvorio u diplomatu kao što su predlagali neki savetnici, ali se u Turskoj pokazalo da je posle govora 12. septembra u Regenzburgu papa naučio lekciju. Citati o islamu u onom govoru nisu bili samo nediplomatski, već i pogrešni. Učenje proroka Muhameda nije nehumano. On je arapska plemena podigao do monoteističke i etičke vere. Islam nije nasilan, već vera potčinjavanja jednom Bogu, istom onom Bogu Jevreja i hrišćana. Alah (ime koje arapski hrišćani takođe upotrebljavaju kada govore o Bogu), nije samovoljan, već Bog pravde i samilosti.

Da je naučio lekciju, vidi se po tome što je polemični govor objavljen u trećoj revidiranoj verziji, sa suptilnim ispravkama a dodato je i 13 fusnota. Objašnjenje je moglo da ide dalje: na primer, muslimanska teologija daje poseban značaj tvrdnji da je islam racionalan i ne traži da se veruje u dogme koje izmiču svesti.

Podržavajući papu, 38 istaknutih muslimanskih erudita iz celog sveta (uz trezvenost dostojnu poštovanja) je tačku po tačku odgovorilo na loše interpretacije uobičajene među hrišćanima. To je korak bez presedana, jer ruši raširenu tezu da muslimani ne žele dijalog.

Papa u Turskoj nije ponovio citate o islamu iz poznatog govora. Naprotiv. Učio je (lično i javno) ponešto o islamu od predstavnika državnih verskih vlasti Ali Bardakoglua. Posle je papa pozvao na iskren dijalog, za šta je jedan od uslova da se ozbiljno upozna druga vera.

Drugi uslov je osećajnost prema drugima. Vidno pogođen zbog energične i nasilne reakcije u muslimanskom svetu na njegove reči, papa Benedikt XVI je u Turskoj pokazao osećajnost kakvu u Regenzburgu sebi ne bi dozvolio ni u snu. Bio je zadivljujuće pribran u Svetoj Sofiji – muzeju i staroj yamiji, sagrađenoj kao hrišćanska crkva. Molio se u tišini sa velikim muftijom u Plavoj yamiji, koja je za muslimane ekvivalent Svetoj Sofiji. Posle je mahao turskom zastavom.

Ovakve slike i gestovi su efikasniji od reči. Ipak, ne služe ničemu ako ih ne prati rešenost za stalan dijalog. Ali neophodan je i treći element – razmišljanje i samokritika obe strane. U tom smislu, neophodna je hitna revizija dokumenta Dominus Jesus (autor kardinal Racinger, pet godina pre nego je izabran za papu). Taj dokument dogmatskom hladnoćom obnavlja arogantnu tvrdnju Rimokatoličke crkve da je superiornija od drugih crkava i drugih vera, pretenzija za koju se verovalo da je napuštena od Drugog vatikanskog koncila (1962-65).

Ako je Rimokatoličkoj crkvi potrebno da usvoji manje umišljen ton, muslimanske zemlje, kao Turska, treba da poboljšaju odnos prema verskim manjinama.

Suština je u verskim slobodama. Erdoganova vlada u Turskoj čini istorijski eksperiment: proverava koliko mogu da budu kompatibilni laička država i islam. Rimokatoličkoj crkvi su bili potrebni vekovi (do II vatikanskog koncila), da bi prihvatila ljudska prava i slobodu vere. I islam bi trebalo da postane sposoban za tako nešto.

Islamski svet prati evoluciju u Turskoj: hoće li uspeti da nađe put između laicizma koji ide protiv vere i religioznog fundamentalizma? Teroristički atentati 11. septembra i kasnije, izazvali su intenzivnu debatu o nasilju i terorizmu u mnogim muslimanskim zemljama.

To je važan podatak za iskreni dijalog.

Konstruktivni dijalog hrišćana i muslimana ne bi trebalo da sagradi nove zidove naspram modernog laicizma. Glavna funkcija religije nije da se suprotstavi već da podrži, da bude uz ljude našeg vremena. Sekularizacija jeste delom odvela u potrošačko društvo, relativizam i nihilizam, sa neljudskim posledicama. U tom smislu, i islamska i hrišćanska kritika laicizma su opravdane. Ali, i hrišćanstvo i islam su često izazivali neljudske posledice. Danas treba da pokažu da su branioci čovečanstva, i na sreću, to često čine. Predavanje čovečanstvu treba da se učini sa ljudima laičkog mišljenja i uz zajedničke kriterijume, koje nazivamo ljudskom ili globalnom etikom.

A šta je sa Pravoslavnom crkvom? Glavni cilj posete Turskoj je bio da se poboljšaju odnosi s njom. Ovaj papa je poboljšao veze sa islamom, a sa hrišćanskom braćom? Praktično, ništa. Istina, Benedikt XVI često je govorio da je jedan od njegovih ciljeva puno jedinstvo Rimokatoličke i Pravoslavne crkve, kao što su govorili i prethodnici Pavle VI i Jovan Pavle II. Kao i oni, i ovaj papa je pozvao pravoslavne lidere na bratski dijalog da bi se odredile nove forme Službe svetom Petru, a da se ne napusti njena priroda i suština.

Na šta on to misli?

Sada je izlišno trošiti godine na komisije koje će raspravljati o različitim aspektima papinskog dostojanstva. Teolozi su odavno predložili rešenja, ali Rim ih je ignorisao. Ne nedostaje teoloških znanja. Rimu nedostaje volja da se u hrišćanskom duhu odrekne pretenzija na vlast. Šta bi rekle vrhovne vođe naših crkava kada bi hrišćanski vernici hteli da se udruže i najave male korake napred, više molitvi i veru u Svetog duha? Sigurno bi zahtevali više odlučnosti, više poštenja i želje da se prihvate rizici kako bi se napredovalo u ljubavi i transparentnosti.

Ima li Benedikt XVI volju da se napravi sporazum?

NJegov susret sa patrijarhom Vartolomejom I (patrijarh otvoren za ekumenizam) bio je pravo razočarenje. Nije otišao dalje od poljupca koji su jedan dugom dali Pavle VI i patrijarh Atinagora u Jerusalimu 1964. godine. Tada su poništena uzajamna šizmatička izopštenja iz 1054. godine. Zašto se sada, četiri decenije posle susreta u Jerusalimu, uz zajedničko bogosluženje ne uspostavi nekadašnja zajednica? Umesto toga, u Istanbulu je biskup Starog Rima pasivno prisustvovao službi koju je služio biskup Novog Rima.

Glavna prepreka uspostavljanju nekadašnjeg jedinstva crkava je misao, iz XI veka, da papa ima vlast nad istočnim crkvama. Kako je napisao moj kolega iz Tibingena, Jozef Racinger (u tekstu iz 1982. godine) Rim ne bi trebalo da od Istoka zahteva doktrinu o svom prvenstvu, ništa više od onoga što se primenjivalo u prvom milenijumu. Tada ne bi bilo pravnog prvenstva nad istočnim crkvama, nikakvog počasnog prvenstva. U skladu sa zajedničkom tradicijom iz prvog milenijuma, biskup Rima bi isključivo imao ekumensko pastoralno prvenstvo. Jovan XXIII može da posluži kao primer: ograničio se da bude duhovni vođa, da inspiriše, posreduje i usklađuje.

Moj prijateljski savet Benediktu XVI bi bio: molim te, uči od profesora iz Tibingena, Jozefa Racingera!

Hans King

(Tekst čuvenog katoličkog teologa objavljen je u “El Paisu”. Prevod sa španskog Branislav Đorđević)