Prvo srpsko srebro

Narod smo koji tradicionalno veruje u simboliku! Eto, na atletskom šampionatu Evrope u švedskom gradu Geteborgu u najtežoj disciplini, maratonu, devojka iz Užica (mnogi ga se još uvek rado sećaju sa prefiksom Titovo) osvojila je srebrnu medalju. Simbolika je, jer je prva za samostalnu Srbiju i tu zbora više nema. Za rad ranijih “simbolika” bili smo tradicionalni ponavljači na ovim prostorima, redovno pevajući onu: Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara...

“Nisam trčala zbog novca”, podvlači maratonka Olivera Jevtić. Trenutno najpopularnija Srpkinja, u stvari, ovom rečenicom je pokušala da se odbrani na dočeku, u auli aerodroma “Nikola Tesla”, gde su se sjatili visoki sportski funkcioneri države Srbije. Wihovo prvo obraćanje pred kamerama uglavnom se svelo na novčane darove kojima će nagraditi srpsku caricu atletike!!!

Atletičarka, ponos države Srbije, Olivera Jevtić, nije pre par dana počela da se bavi ovim sportom, već to čini šesnaest godina uz silna obećanja i napore. Kada se oslobodila iz “zagrljaja” uvaženih zvaničnika, uspela je da objasni svoje putešestvije (42 kilometra i 195 metara) ulicama Geteborga do cilja na stadionu. “Ovo je bila moja najteža trka u životu. Naravno, ne prva i poslednja. Najteža, jer sam bila sigurna da ću osvojiti jednu od medalja. Toliko se stvari desilo u ta dva i po sata da će mi biti potrebno mnogo vremena da saberem sve utiske. Tempo je u početku bio veoma spor i to me je malo umrtvilo. Iskreno da kažem, počela sam da gubim živce. Izašla sam napred i htela da pojačam i odvojim se od konkurentkinja, ali me je trener Slavko Kuzmanović savetovao da se sklonim sa vetra i ne budem žrtva jakog tempa. Pustila sam da drugi vode trku i to se pokazalo kao ispravna taktika.”

Kada je grčki ratnik trčao od polja na Maratonu do Atine, uspeo je samo sunarodnicima da saopšti radosnu vest o pobedi protiv Persijanaca. Olivera je svoju trku gotovo do tančina upamtila: “Negde između 15. i 20. kilometra na mene je naletela Italijanka Rita Konzola. Stala mi je na nogu i skinula patiku. Morala sam da stanem nekoliko trenutaka koji su meni izgledali kao večnost, a onda nastavila da jurim vodeću grupu. Brzo sam uhvatila priključak... Neki čovek, koji je bio na biciklu, govorio mi je da smo nas tri pobegle ostalim takmičarkama i da nastavim u istom tempu. Moram priznati da me je to malo uspavalo. Ipak, u jednom trenutku sam osetila da je to isuviše sporo i odlučila sam da pojačam. Ostalo je već poznato. Hvala svima koji su bili uz mene”, za NIN je prepričala svoj hod po “slatkim mukama” Olivera Jevtić.

Devojka sa padina Zlatibora je u najboljim godinama (rođena 24. jula 1980) za atletski sport na dugim stazama. Čovek koji je najzaslužniji za Oliverin uspeh, trener i nekada sam dugoprugaš, Slavko Kuzmanović u trenutku velike radosti ostao je umeren u izjavama i obećanjima: “Bila je ovo treća sreća. U Budimpešti, pre osam godina, Olivera je dva puta bila četvrta na stazama 5 000 i 10 000 metara, a sada je konačno dobila ono što joj pripada. Odlično znam šta znači biti četvrti i ne osvojiti medalju. To više niko ne pamti, a i to je ogroman uspeh na velikim takmičenjima. Olivera ima devet evropskih medalja sa takmičenja u mlađoj konkurenciji i kros šampionata. Rekao sam otvoreno da u Geteborg idemo da osvojimo medalju i to smo uradili. Stvari za atletsku Srbiju su počeli dobro da se odvijaju. Na ovom šampionatu smo zaista delovali timski”, zaključio je Slavko Kuzmanović.

Olivera Jevtić je na Olimpijadi u Atini pre dve godine bila najbrža maratonka iz Evrope. Pošto nije osvojila medalju, gotovo da je ovaj njen uspeh ostao nezapažen. Naravno, nije bilo ni dočeka na aerodromu. Velikih obećanja još manje, a Olivera je i dalje trčala, trčala i samo trčala. Oni koji su je čekali na aerodromu “Nikola Tesla”, pre svih Slobodan Vuksanović, ministar za škole i sport i Ivan Ćurković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbija i Crna Gora (još uvek zvaničan naziv), uz sve čestitke i tri poljupca u obraze, najavili su po hitnom postupku i Zakonu o sportu (da li postoji?) da će Olivera Jevtić biti nagrađena sa dvadeset i dve hiljade i koju još sitninu evra. Da se zna šta država Srbija sve čini za sport kao najprofitabilniju izvoznu marku!

Ima i ona stara: koliko para toliko i igara. U državi Srbiji kvalitetna atletska staza ne postoji, kao ni igrališta za druge sportove. Ali se zato sa punim pravom od sportista očekuju šampionske titule i medalje. Da smo sirotinja nije nikakva novost. Ima i bezobraznih sportista kao i njihovih roditelja. U tenisu, na primer, čim se osvoji nekakav turnir oglašavaju se pre svega roditelji i, svakako uz njih, sinovi i kćerke zahtevajući od države Srbije poseban tretman. U protivnom neće se takmičiti pod nacionalnom zastavom. Da li je lakše lupati lopticom preko mreže i bez direktnog duela sa protivnikom ili trčati 42 kilometra i onih dodatnih 195 metara? Olivera Jevtić, olimpijka za predstojeće Igre 2008. u Pekingu, zaslužuje stvarno više od pustog novca koji u ovim vremenima većini građana države Srbije nedostaje...