Omiljeni američki diktator

Odavno se nije dogodilo da smrt lidera jedne male, i Evropi i Americi daleke zemlje izazove toliku uznemirenost u svetu kao što je to bilo sa smrću Saparmurata Nijazova, predsednika Turkmenistana, azijske zemlje sa oko pet miliona stanovnika. Na vest o odlasku Nijazova munjevito su reagovali i Moskva i Brisel, i Astana (glavni grad Kazahstana), i Budimpešta i Vašington. Razlog su ogromne zalihe gasa za koje su svi zainteresovani, kao i strah da će smrt Nijazova označiti kraj petnaestogodišnjeg perioda relativne stabilnosti u snabdevanju energentima.

Turkmenbaši, Otac svih Turkmena, kako je sebe nazivao Nijazov, nije ostavio za sobom zvaničnog naslednika koga bi priznavali svi klanovi ove azijske zemlje. Zato je danas veoma važno pitanje kako će se njegova smrt odraziti na stabilnost centralne Azije, ko će biti novi predsednik, kakvu energetsku politiku će voditi? Kuda ide Turkmenistan posle Turkmenbašija?

“Dragi moj čitaoče! Znaš li da su prve taljige na zemlji napravili Turkmeni? Turkmenski točak je toliko izmenio život armije i države, promenio tok istorije, ubrzao razvoj svetske nauke.” Tako piše u “Ruhnami”, glavnoj knjizi svih Turkmena. Napisao ju je Nijazov i po njegovom naređenju prevedena je na sve svetske jezike. Po njoj je trebalo suditi o Turkmenistanu i o njegovom narodu. Ali iz nje se ne može zaključiti šta će posle smrti Nijazova biti sa zemljom kojom je vladao 20 godina onako kako je hteo.

Određivao je kakve će se kuće graditi (“Mi gradimo samo od belog mermera, ljudi-škrtice to ne razumeju, pa moram da naređujem”), kako će se živeti, pa i od čega će se praviti veštački zubi – zlatni su bili zabranjeni. Bez njegovih naređenja u Turkmenistanu se nije dešavalo ništa. Ostaće zapamćen po tome što je izgradio raskošnu prestonicu načičkanu sopstvenim statuama od zlata – glavna, gigantska, u centru Ašhabada, okreće se oko svoje ose tako da mu lice bude uvek obasjano suncem. Poklonio je svojim podanicima besplatnu struju, vodu, gas i so i naučio ih da žive sa 20 dolara mesečno. U istoriji će ostati zapisano i da u Turkmenistanu, posle raspada SSSR-a, za razliku od Tayikistana, Uzbekistana i Kirgizije, nije bilo ni građanskih ratova, ni ustanaka, ni partizanskih pokreta, ni muslimanskog ekstremizma, pa ni “obojenih” revolucija. Turkmenbaši je sve kontrolisao. Takvu kontrolu nad društvom nisu imali ni Staljin, ni Mao Cedung. Pandan mu je jedino korejski vođa Kim Il Sung.

Turkmenistan Nijazova živi isključivo od izvoza energenata. Osim stalnog povećanja proizvodnje i izvoza, ništa joj ne treba. Ni penzije (deca su dužna da izdržavaju roditelje), ni medicine izvan glavnog grada – sve bolnice su zatvorene jer “nema smisla držati lekare po celoj zemlji”. Kad se neko razboli, neka ide u Ašhabad, a hitnu pomoć mogu da ukažu i vojnici. Nema ni fakulteta, pozorišta, cirkusa, filma, baleta (“Ja ne razumem balet, šta će nam onda?”, objasnio je svom narodu Turkmenbaši)...

Otac svih Turkmena se istakao i u medicini – pobedio je koleru i sidu i zabranio upotrebu te dve reči jer je jednom i zauvek odlučeno da tih bolesti tamo nema i ne može ih biti.

Političke neprijatelje kažnjavao je brzo i bez upozorenja. A bilo je lako postati njegov neprijatelj – dovoljno je bilo da poljubac u ruku okićenu prstenjem, obavezan pred svaki sastanak, bude nedovoljno iskren i čovek bi se našao u zatvoru. Prema nekim podacima, danas u turkmenskim zatvorima ima više od 18 000 političkih zatvorenika. Od toga – 4000 zato što se nisu svako jutro molili Turkmenbašiju. Koliko je od njih živo, saznaće se tek kad se (i ako se) otvore zatvori. Broj stanovnika Turkmenistana se za vladavine Nijazova smanjio sa šest na 3,76 miliona (zvanično se govori o pet miliona stanovnika).

Po oceni Human Rights Watch-a, Turkmenistan je “jedna od najdespotskijih i najzatvorenijih zemalja na planeti”. U njoj sve nosi ime Turkmenbašija – i aerodrom, i luka na Kaspijskom moru, nedavno otkriveni meteorit, i dani u nedelji, i nova sorta dinje...

Andrej Grozni, rukovodilac odeljenja za srednju Aziju i Kazahstan Instituta zemalja ZND pri Ruskoj akademiji nauka, objašnjava kako je izgledala vladavina Turkmenbašija:

“U okruženju predsednika Nijazova bio je veoma rasprostranjen princip favorizovanja. On je neke ljude isticao u prvi plan, davao im najbolje karakteristike, postavljao ih na najviše i najodgovornije dužnosti. Širile su se glasine da je on mogući naslednik predsednika, a kad bi se u to poverovalo, s tim čovekom bi se obično desilo nešto neprijatno. Ili bi bio uhapšen zbog korupcije ili nekih drugih krivičnih dela, ili bi nastradao u nesrećnom slučaju.”

Turkmenbaši je bio pronicljivi manipulator i odlično je razumeo jake i slabe strane svog naroda (ali i celog sveta). Zato je uspeo da zauzme na međunarodnoj sceni poziciju “stalnog neutraliteta” i sačuva zemlju od svakog uticaja sa strane – osim dobijanja nafte i gasa, sva ostala privreda je i danas na nivou točka “koji su izmislili Turkmeni” i kojim se predsednik tako ponosio.

Diktatura Nijazova, gušenje opozicije, gaženje ljudskih prava, pljačkanje sopstvenog naroda, stvaranje kulta ličnosti – izazivali su u svetu podsmeh, ali ništa više. Čak je i poznati lider demokratizacije postsovjetskih prostora, ukrajinski predsednik Viktor Juščenko, našao razlog da odlikuje oca turkmenskog predsednika ordenom Jaroslava Mudrog V stepena – samog Turkmenbašija nije mogao jer je to već uradio njegov prethodnik Leonid Kučma.

Gigantska nalazišta gasa i veština da se ni sa kim izvan svoje zemlje ne svađa, učinili su Nijazova nedodirljivim i moćnim. Zapad je zatvarao oči na “osobenosti” režima Nijazova jer se Turkmenistan smatrao jednim od glavnih učesnika neostvarenog projekta transporta gasa iz srednje Azije preko Avganistana do pakistanskih luka na obalama Arabijskog mora. Turkmenistan je doživljavan kao jedina zemlja koja bi, eventualno, mogla da ugrozi poziciju Rusije na tržištu nafte i gasa. Zato je Zapad tako rado zatvarao oči na diktatorske postupke Turkmenbašija i zato se pitanje šta će biti posle njegove smrti našlo u centru pažnje mnogih zemalja. Uz reči saučešća iz celog sveta obično se izražavala i nada sa će biti poštovani svi ranije postignuti dogovori.

“Neka se naši partneri ne brinu, sve je pod kontrolom vlade” – umirivao ih je vršilac dužnosti Gurbanguli Berdimuhamedov i obećao da će svi međunarodni ugovori biti poštovani.

Pa, ipak, jedna era je završena i sad je pitanje kojim će putem Turkmenistan krenuti. A to najviše zavisi od toga ko će naslediti Turkmenbašija. I to zanima ceo svet. Turkmenistan ima, kako se pretpostavlja, zalihe od 21-23 triliona kubnih metara gasa. Potvrđene rezerve su tri triliona kubnih metara. Sav svoj gas poslednjih godina prodaje Rusiji, a ona ga šalje dalje. Zato je za Rusiju veoma važno da bude sigurna da će se poštovati ugovor na 25 godina koji je potpisan s Nijazovom i da se nova vlast neće preorijentisati na druga tržišta – Amerikanci lobiraju za izgradnju transavganistanskog gasovoda do Pakistana i Indije, a sa Kinom je sam Turkmenbaši potpisao sporazum o namerama – 30 milijardi kubnih metara gasa izvozilo bi se preko Uzbekistana i Kazahstana.

Brisel je zabrinut što sav turkmenski gas ide preko Rusije i u više navrata je pokušavao da ubedi Nijazova da izvozi direktno zemljama-kupcima. Iako je stalno stavljao do znanja Rusiji da su te varijante moguće, Turkmenbaši nikad nije ni pokušao da ih realizuje, između ostalog i zato što je izgradnja novih gasovoda veoma skupa.

Da “pomognu” Turkmenistanu danas žele i Vašington, i Brisel, i Peking, i Teheran i Ankara... Svi imaju svoje scenarije i svi oni imaju zajednički imenilac – gas. Prednjače SAD, koje su na sahranu Nijazova poslale Ričarda Baučera da izjavi kako je Vašington spreman da “počne novu eru u odnosima” i da je Bušova administracija spremna da radi i sa privremenim rukovodstvom Turkmenistana.

Nekoliko dana posle smrti Nijazova pokazalo se da će posle Nijazova biti – Nijazov. Kalk maslahati (Narodni savet), u kome sede najuvaženiji Turkmeni, odlučio je da se izbori održe 11. februara i odredili one koji su najdostojniji da se okušaju u borbi za mesto vođe naroda. Među šest izabranih nema opozicionara, ali je opozicija odredila zajedničkog kandidata Hudajberdi Orazova i najavila da će spektakularno pretopiti sve zlatne statue bivšeg diktatora.

Najverovatniji pretendent na presto oca nacije je sadašnji vršilac dužnosti predsednika Gurbanguli Berdimuhamedov. Stavljanje na listu njegovog imena uprkos pravilima, a onda još i promena Ustava da bi on imao pravo da se kandiduje (neko se prisetio da je sam Turkmenbaši želeo da promeni Ustav, ali prosto nije stigao), kao i hapšenje predsednika parlamenta Ovezgeldi Atajeva na dan smrti Nijazova, govori da su karte podeljene.

Šekspirovska drama, koju su svi očekivali u zemlji gde neograničena vlast raspaljuje neumerene ambicije vlastoljubaca, završena je takoreći pre nego što je počela. Ali, uzbuđenja je ipak bilo – pred početak zasedanja Narodnog saveta pojavile su se glasine da je uhapšen i ministar odbrane Agageldi Mamedgeldov, kao i još 140 saradnika njegovog ministarstva. Ministar se pojavio na zasedanju, a šefa parlamenta, samo nekoliko dana ranije optuženog za korupciju, već su svi zaboravili. I sve je bilo u stilu Turkmenbašija – predsednik Centralne izborne komisije izjavio je da se može smatrati da su izbori za predsednika države “uspeli”, ali da je neophodno poštovati zakon i ipak izaći na glasanje 11. februara.

Berdimuhamedov, bivši lični lekar Nijazova, a po nekim glasinama i njegov vanbračni sin, pozvao je građane da aktivno učestvuju u izborima i obećao da će nastaviti kurs slavnog prethodnika.

Novi predsednik u svakom slučaju neće biti novi Turkmenbaši. Posle smrti diktatora, u dvadesetom veku ih je bilo nekoliko, najpre obično sledi šok i zaklinjanje da će sve ostati isto, a onda sledi “otopljavanje”. A to znači i kraj stabilnosti u centralnoj Aziji. Bitka za uticaj na novog vladara je počela i biće veoma žestoka jer je zainteresovanih mnogo, a u igri veliki novac. Pitanje kome će se carstvu privoleti novi Turkmenistan – susedima, bivšim bratskim republikama i Rusiji ili Zapadu, ostaje otvoreno.

Na diktaturu Nijazova ceo svet je zatvarao oči zato što je s njim sve bilo jasno i predvidivo. I nikome ne bi smetalo da nastavi tako da vlada večno. Zato i zaklinjanje mogućih naslednika da će nastaviti politiku Nijazova odgovara svima. To što opozicija i dalje neće imati šanse da prekorači granice svoje zemlje, nikoga od velikih svetskih boraca za demokratiju uopšte ne uzbuđuje. Samo neka sve ostane kao što je bilo. Praksa je ne jednom pokazala – gas vredi više od svake demokratije.