Na tragu groba Talesa iz Mileta

Južno od Izmira, u današnjoj Turskoj, na prostranim baruštinama iz kojih iskaču žabe, pejzažom dominira Apolonov hram. Zbog buke bušilica i generatora električne struje oko hrama, arheolozi i radnici nose štitnike na ušima. Oni se spremaju da iskopaju ostatke zatrpanih naselja koja se smatraju kolevkom evropskih znanja i nauke.

Profesor Folkmar fon Greve tvrdi da je na tom mestu bila kolonija Milet. Arheolozi uklanjaju arhaične slojeve zemlje i tako oslobađaju naselje iz vremenske faze u kojoj je živela prava “galerija mislećih umova” (Hegel).

Geometrija, geografija i filozofija otkrivene su u Miletu. Tvrdi se da su miletske zanatlije pravile najbolje krevete ondašnjeg vremena. U Miletu su živeli Leukip, osnivač nauke o atomima, Hipodamus, praotac urbanizma i Tales, astronom i matematičar, koji je pobedio u ondašnjem takmičenju sedam najumnijih ljudi Grčke.

Kako je izgledao grad genijalnih ljudi, niko ne može reći. Milet, Atlantida duha, potonuo je i na dnu je močvare, a iznad su debeli slojevi blata koji se mere desetinama metara.

Šezdesetočlana ekipa istraživača ispituje sloj po sloj koristeći magnetske talase. Plan grada je već rekonstruisan: kulturna metropola je imala 60 000 stanovnika i četiri luke. Danas je sve pod rečnim nanosima.

Iz centra grada, prema zapadu, vodila je ulica duga 15 km, a na jednom kamenitom uzvišenju stajao je moćni hram – gradsko proročište. Dužina od 118 metara govori da je bio najveće zidano zdanje helenskog sveta.

Profesor fon Greve zauzet je radom na uzvišenju obraslom vrstom mimoza, gde se uzdiže svetilište boginje ljubavi Afrodite. Povlačeći dim iz lule, arheolog priča kako je prošle godine iz blata izronilo mnogo kamenih figura penisa i glinenih sudova ukrašenih crtežima pravih seksualnih akrobacija.

Dubinskim bušenjem tla rukovodi berlinski arheolog Aleksandar Herda, koji traga za Talesovim grobom. Antički izvori govore da se grob nalazi na “lošem i nedostojnom” mestu. Za sada nema ni traga o najstarijem evropskom matematičaru, što je u saglasnosti sa slikom koja govori da je rana Grčka potpuno i zagonetno nestala. Heleni su bili ti koji su u 6. i 7. veku pre Hrista postavili temelje zapadne civilizacije i proživeli dotad neviđeni procvat. Ali, kako je sve to nestalo naprečac?

Dok su Egipćani balsamovali i umotavali mumije u platno, Grci su već imali profesionalni sport, nauku, dramu, znali su za melanholiju, a sudsko poravnanje susedskih nesporazuma bilo je, takođe, njihov izum. Grci su smislili demokratiju, ali su se pre nje nagonski branili od tiranije.

Vatra duha je svuda buktala; oko 600 godine pre Hrista, prirodnjaci iz Mileta penjali su se na okolna brda i izučavali fosilne ostatke morskih životinja. Drugi su pravili sunčane časovnike, sekstante i dizalice na principu poluge. Pesnikinja Satfo, kao prva, opisala je lezbijsku ljubav.

Na kraju brzog razvoja, grčki ljudi izgradili su svoj model tehničkog i religioznog bitisanja. Duhu Istoka suprotstavio se novi tip čoveka: ponosan, radoznao i promućuran. “Saznati šta je JA”, rezimira taj trend helenistkinja Marion Gibel.

Evropa je do danas pod uticajem grčkog sistema, tj. “rada na mitu”. Đaci idu u gimnaziju, političari (polis – grad) brinu o javnim potrebama, a kralj Edip je slika i prilika modernog velegradskog neurotičara. Drugi više vole Zevsa, pohotnog boga sa Olimpa.

Ali, zašto su baš Grci bili tako uspešni? Zašto se nisu uzdigle susedne svetske kraljevine nabrekle od zlata, sa ogromnim armijama i prekrivene gigantskim građevinama poput Vavilonske kule ili pak Keopsove piramide teške šest miliona tona?

Dejstvo znanja i umeća Zevsovih sinova u početku je bilo beznačajno, jer sav narod nije brojao više od jednog miliona i bio je rasut po goletima maloazijske obale i na 200 ostrva u Egejskom moru.

Ipak, postojala je bitna razlika. Na Istoku je svuda vladao slatki miris religije – opijuma za narod – živelo se u ekstazi kultova. To ga je kočilo iznutra i stapalo u veliku zajednicu. Asirci su se molili stotini bogova, a Egipat je u antičko vreme važio za najbogobojažljiviju zemlju.

Sa Grcima je bilo drugačije. Oni nisu žudeli za verom nego za znanjem. “Kad bi konji imali svoje bogove, ti bogovi bi izgledali kao konji”, podsmevao se još 520. godine pre Hrista mislilac Ksenofan, koji se često naziva pticom-burnicom grčkog prosvetiteljstva.

Tako su na svet došli sumnja i skepticizam, a nebo je ostalo prazno.

Na Orijentu se ništa nije menjalo. Buda, Isus i Muhamed su svi sa istoka. Čak i danas zaboravljeni kult Mitre, koji je u vreme Hrista u Rimu bio državna religija, korene ima na Istoku.

Grci su razgrnuli sakralnu maglu, za sve se interesovali i ostajali zapitani pred događajima oko sebe. Nisu se uzdržavali od prodiranja u okeane znanja. Za rakete koje se danas prave na Zapadu i za otkrivanje crnih rupa u vasioni, prve proračune dao je Tales iz Mileta.

Pre 2 500 godina, Istok i Zapad su se počeli razdvajati. Ondašnja pukotina danas je zjap. Zapadna žeđ za znanjem protiv istočnjačke snage vere! Ova dva fronta još su aktuelna.

Čak i prema erotici, dva kontinenta su se različito odnosila. Za Egipćane i Jevreje golotinja je bila pravi užas, a neporočnost je proterala seks iz islamskog javnog života i tako je ostalo do danas. Nasuprot tome Grci su bili zaljubljeni u ljudsku pojavu. Wihovi slikari su ukrašavali vaze pornografskim scenama, a vajari su u kamenu klesali anatomski tačne obrise mišića, grudi i penisa.

Uvažavanje i odobravanje seksualnih nagona bilo je po mišljenju mnogih eksperata glavna poluga helenističkog trijumfa. Zemlja je dostigla vrhunsku kulturu jer je produktivno koristila seksualnost u poslovima i trgovini, a individualna nastojanja i želja za srećnim životom bili su dopušteni i podržavani.

Veliki iskorak dogodio se 750. godine pre Hrista kad je narod krenuo ka novim obalama. Počelo je vreme “velike kolonizacije”. Dok su seljaci na Orijentu mirno sedeli na obalama Eufrata i Nila, Grci su izašli na more u potrazi za novim zemljama.

Vođeni trgovcima i avanturističkim aristokratima, novi brodovi su se sve češće otiskivali na daleka putovanja. Grci su u Gruziji izgradili Suhumi, Vizant na Bosforu, Split na Jadranu i Nicu na Azurnoj obalo.

Gde god da letuje na moru, moderni turista nailazi na kulise dorskih i jonskih stubova, koji su ostaci nekadašnjih svetilišta. Danas se uz pomoć glajdera koji lebde iznad turske obale – nekadašnje Jonije – vide blistavi ostaci amfiteatara, popločanih šetališta, kao i mnoštvo kulturnog nasleđa Efesa.

Bez sumnje, deca Olimpa bila su pobednički tipovi. Kako i zašto? Ranije je ova snaga Grka tumačena rasnim svojstvima, tj. indogermanskim poreklom, dok se danas recept vidi u moralnoj čvrstini i vrednoći. Poznavaoci antičke Grčke opisuju odlike stanovnika rečima “plemenita jednostavnost i mirna veličina”.

Kad god reše neku tajnu antičke Grčke, istraživači gledaju na Atinu. Motor grčkog napretka pokrenut je u podnožju Akropolja. Istina je da su tamo još 507. godine, određeni pravci grčke demokratije.

Grad je u klasičnoj epohi imao najbolje zidare, arhitekte i najmarljivije teatarske graditelje. Čuveni pisac komedija Aristofan bio je do te mere nekonvencionalan da je glumcima dozvoljavao piškenje na bini.

Svi atinski plodovi, ispostavilo se kasnije, imali su korene na drugim mestima. Atina je sve pokupila sa strane – i to, iz dalekih kolonija.

Procvat duha, koji je Bertran Rasel nazvao “najčudesnijim događajem u svetskoj istoriji”, odigravao se na rubnim zonama:

Diogen koji je branio osećanje minimalnih potreba, poticao je iz Zinope na obali Crnog mora

Pitagora (a2 + b2 = c2) predavao je u Krotonu (Italija)

Anakreon, liričar, bio je suosnivač kolonije u Trakiji

Eshil, koji je u predstavu uveo drugog glumca i tako stvorio tragediju, bavio se pisanjem na Siciliji i odatle je tražio novac od svog darodavca

Novostvoreni gradovi u rasejanju, prednjačili su i u tehničkom smislu, jer su unapredili sidra i način ukotvljavanja brodova kao i bove, poboljšali kovačke mehove i uveli u upotrebu tocilo.

O misliocima tog vremena kruže najneverovatnije priče kao što je ona o zlatnoj protezi kojom je u 570. godini pre n. e. zamenjen Pitagorin kuk, ili priča o Eshilovoj smrti koga je ubio veliki orao sletevši mu na potpuno ćelavo teme.

O prvim pionirima duha očuvani su samo ostaci zapisa, a o kolonijama antički izvori pružaju nepotpune podatke. Ipak, do danas nisu osporene “značajne činjenice” (shodno starom filologu Ernstu Hajču) da se rađanje zapadne civilizacije odigralo daleko izvan grčke matične teritorije.

“Značajne činjenice” su oživele zahvaljujući osmatranjima iz vazduha iznad Turske, iskopavanjima u Francuskoj, Bugarskoj kao i u Ukrajini.

Jedan od najlepših projekata sprovodi Diter Mertens iz Nemačkog arheološkog instituta, koji se trenutno bavi iskopavanjem u Selenuntu na Siciliji. On priča tipičnu dobitničku storiju iz 651. godine pre n. e: kad su se Grci sa kožnim sandalama i metalnim oklopima na grudima iskrcali na Siciliji, istovarili su plugove i stoku i odmah iskrčili šumu oko zaliva. Naselje je nazvano Selenunt po divljem celeru, koji je rastao po obližnjim padinama.

Nije prošlo ni 200 godina, a Selenunt se rascvetao u najlepši zajednički simbol antike. Dame su nosile dugačke haljine sa faltama, a u grudi su utrljavale, po ondašnjoj modi, kartaginske parfeme. Bilo je i gostionica sa zlatnim krevetima, zvanim “kline”, u kojima se na boku ležalo, jelo i pilo. Zevsov hram na zapadu grada bio je dugačak 113 metara – znatno duži od Partenona u Atini. Danas je u ruševinama.

Uz obalu, dalje na zapad, nije bilo ništa manje lepo. Grčki osvajači uspostavili su enormne privredne i prirodne resurse, koji su postali veličanstveni simbol njihove moći. Tamo gde je bila divljina, nastala je kultura.

Slobodni ljudi u Sibariusu, u južnoj Italiji, koristili su prve noćne sudove, nokšire. Nosili su toge obojene purpurom, kosu su vezivali zlatnim trakama, a za ručak su imali šestostepeni meni.

Profesor Martens je zapanjen egzaktnošću gradskih planova: “Ulice u Selenuntu imale su normirane širine – od 9, 6,5 i 3,5 metara, a svaki blok kuća bio je dugačak tačno 100 stopa. U jednom svetilištu nađeni su ostaci pokretnog stepeništa – najstarijeg na svetu.”

Na osnovu nađenih tragova, kulturna eksplozija starih Grka može se sad objasniti na sasvim prihvatljiv način. Postojale su tri tačke sa kojih su se ljudi iz 7. stoleća prehrišćanskog vremena, izdigli iznad mitova.

U kolonijama, zajednica nije bila plemenski zatvorena, a oni koji su u nju došli, želeli su da idu novim putevima. Osim toga, sveštenstvo je bilo slabo i bez uticaja, što je osiguravalo plodno tle za eksperimente.

U 630. godini pre n. e. Milet je uveo novac, što je vrlo brzo osvežilo i stimulisalo ceo privredni prostor.

Heleni su sa stranim narodima brzo nalazili zajedničke veze. Sopstvene vrednosti lako su relativizovali i otvarali nove duhovne horizonte.

Pre svega, paralela sa Orijentom unekoliko je probudila Grke. Oni su naučili veštinu čitanja zvezda, koja je došla iz Vavilona, a upoznali su i religiozne spise Zaratustre.

Pitagora, koji je kasnije u Italiji osnovao mistički red, bio je pristalica verovanja u seobu duša. Živeo je strogo vegetarijanski, jer se bojao da će možda pojesti nekog čoveka koji se ponovo rodio u obliku svinje ili koze. Na osnovu novih saznanja, učenje o seobi duša dospelo je na Zapad iz oblasti oko Crnog mora.

Saga o Argonautima govori kako Jason na brodu zvanom Argo, putuje u zemlju Kolhis (misli se da je bila u današnjoj Gruziji) i u njoj krade zlatno runo. To podseća na ranije priče koje govore o trgovini metalima.

U saradnji sa Ruskom akademijom nauka i drugim institutima, nemački istraživači su došli do sledećih zaključaka:

Konrad Cimerman iz Rostoka, koji iskopava u Istrosu na ušću Dunava utvrđuje da je grad osnovan 650. godine pr.n.e.

Na Dunavu, u Taganrogu, severoistočnom grčkom uporištu, ljudi su živeli u zemljanim kolibama.

Udo Šloshauer, istražuje blizu Krima, u jednoj do sada nepoznatoj naseobini za koju pretpostavlja da je služila kao mesto za pretovar robova.

Postalo je izvesno, takođe, da su grčki kolonisti preko Buga i Dnjepra prodirali duboko u Ukrajinu. Wihove keramičke posude pronađene su u okolini Kijeva.

Na osnovu tih detalja može se iscrtati tok prodiranja morskim putevima, što je započelo velikom seobom naroda još u 11. veku prehrišćanske ere. Više porodičnih zadruga jonskog plemena tad je prodrlo na teritoriju današnje Turske, pri čemu je glavno mesto kolonista bio Milet.

Glavni talas iseljenja iz Grčke odigrao se 750 godina pre n. e. Crnokosi avanturisti sa golim grudima i kratkim mačevima, veslajući dugačkim veslima održavali su kurs ka retko naseljenim južnim obalama Italije. Došljaci su postavili temelje Napulju, a kad su osnivali Tarent izazvali su pravo krvoproliće lokalnog stanovništva. Tokom 734. godine pre n. e. osnovani su Sirakuza, Gela i Katanija. U brodove koji su predvođeni oikistom (svešteno lice) pristizali na obale, nije moglo stati više od po dvesta osoba. Kad bi stupili na obalu, obično bi postavljali oltar za molitve bogovima-zaštitnicima. Jedan od zaštitnika, ovekovečen neobično lepim skulpturama, a pod čijim imenom je sprovedena američka misija iskrcavanja na Mesec bio je Apolon – bog svetlosti i umetnosti.

Novopridošli kolonisti odmah bi se dali na posao. Dugačkim konopcima i uglomerima premeravali bi zemljište, parcelisali ga i svakome dodeljivali po njivu u zaleđini, a u već formiranom naselju po građevinsku parcelu. Kuće u arhaično vreme bile su, sasvim izvesno, građene od drveta i naboja.

Ali, nedostajale su žene, jer su na barkama i brodovima bili isključivo muškarci. Zbog toga su bande odlazile u krađu devojaka od lokalnih starosedelaca. “Ubijali su roditelje, a njihove kćeri su odvodili i uzimali ih za žene”, drastičan je Herodotov opis događanja.

Invazija u početku nije išla dalje na zapad jer su tamo Feničani vodili glavnu reč. Ovaj narod koji je bogu Baalu davao ljudske žrtve bio je veoma marljiv i uspešan na moru. U 814. godini pre n. e. osnovali su Kartaginu i odatle brzim i opasnim brodovima kontrolisali zapadni deo Sredozemnog mora.

Feničani su imali strategiju izgradnje trgovačkih uporišta, dok su Grci osnivali u potpunosti autarhične zajednice. Nastupali su kao polis – spoj zanatlija, trgovaca i seljaka, koji su se svi zatvarali u gradove. Timski duh bio je, po mišljenju profesora Martensa, pokretač grčkih uspeha.

Uz to, pojavilo se i njihovo najdelotvornije oružje: um, blistav logos koji su Heleni slavili u liku boga Apolona. Oni su sebe smatrali herojima prosvetiteljstva koji će urediti zaostala društvena bića izvan njihove zemlje. Wihov najveći kapital bio je, kako kažu britanski arheolozi, “nevidljivi eksport”.

O superiornosti nad drugim, govori lutanje Odiseja, koje je opisao Homer, animiran talasima iseljavanja 710. godine pre n.e. Homerov heroj se na granici Haosa bori sa pretećim natprirodnim silama. Kad je pristigao na ostrvo Lotusa, šalje grupu izviđača koji su sa ostrvljanima počeli da jedu lotuse što ih je dovelo u stanje bunila i odsustva želje za povratkom. Odisej shvata da je lotus uspavljujuća droga i postiže izvlačenje svojih ljudi. Uz to, uspeva da oslepi dotad neviđeno i najgore čudovište – Kiklopa.

Odisej je čovek napretka, lukav i okretan – kad je potrebno spreman je i za podvale.

Slično hladnokrvnom čoveku iz epa, prethodnice kolonista otišle su u donju Italiju, u Lokroj (Kalabrija), gde su se urođenicima zakleli na miroljubivost za sva vremena, dokle god gaze njihovu zemlju. Za svaki slučaj, lukavi kolonisti su u svoje cipele pre zakletve ubacili zemlju sa neke druge obale, tako da su kasnije, pobivši urođenike, tvrdili da prevare nije bilo, jer ubijajući njih nisu stajali na njihovoj zemlji već na onoj koja je u cipelama.

Gde god bi nogom kročili, Apolonovi štićenici bi magiju zamenjivali tehnikom, verske obmane naukom. Wihov osnovni cilj bilo je zaposedanje zemlje.

Grčko najvažnije pomoćno sredstvo bilo je pismo. Oko 800. godine pre n. e. preuzeli su od Feničana alfabet i tako ga preuredili da je sadržavao i samoglasnike. Na taj način mogli su sastavljati ugovore tačnije od drugih, uspostavili su upravu i organizovali kompleksna kretanja i naseljavanje kolonista na susedne, tuđe površine.

Primer je izgradnja kuća: stari Orijent je živeo u aglomeracijama, a njihovi gradovi su se sastojali od krivudavih gomila zemljanih koliba.

Grci su radili drugačije. U Smirni (današnji Izmir) zidali su oko 700. godine pre n. e. gradske četvrti po obrascu šahovske table.

Rubne zone i gradovi napredovali su brže od matice. Kese s novcem bile su punije, masline krupnije, a devojke raskošnije. To je mamilo ostale. Brodovi su se usuđivali na plovidbu sve do močvarnih obala Rumunije i Ukrajine, dok su druga plovila s trapezastim jedrima stizala do Majorke.

Kolonizacija je, po svemu sudeći, ubrzavana zbog problema na matičnom tlu. Posle uvođenja zlata kao platežnog sredstva, uzavrela i uznapredovala ekonomija dovela je do nedostatka novca, što je povećalo kamate. Ali, pre svega, nije bilo dovoljno zemlje. Nasledno pravo je bilo takvo da se zemlja delila svim sinovima vlasnika, što je prouzrokovalo opasno usitnjavanje i parcelizaciju poseda. Zbog toga je 700. godine pre n. e. pesnik Hesiod zemljacima preporučivao porod od samo jednog sina. Ovo je u praksi bilo bez rezultata, jer je društvo sve činilo da dece bude što više i nalagalo je i ženama i muškarcima seksualnu aktivnost i u uznapredovaloj starosti.

Prosečan Grk ženio se u 30. godini, a mlada bi obično imala 18 godina. Broj novorođene dece u Staroj Grčkoj bio je neobično veliki. Zbog velikog broja mladih osećao se pritisak i potreba za traženjem novih prostora. Polis je često obezbeđivao alatke za zemljoradnju, sredstva za setvu i namirnice, ali i garanciju za povratak ukoliko se poduhvat kolonizacije izjalovi.

Oikist, tj. osnivač grada, obično svešteno lice, pre puta bi odlazio u Delfe i tražio od proročanstva savete.

Kad bi se naselili i osnovali grad, doseljenici nisu mogli računati na političke slobode jer je o tome odlučivalo plemstvo.

Tek od 6. veka pre n. e pojavljuju se u gradovima tirani koji u rukama drže svu vlast u gradu.

U klasično vreme demokratija se probija na širokom frontu. U Selenuntu je, na primer, od 65 000 stanovnika bilo 23 000 građana sa punim pravom. Samo onaj ko je posedovao zemlju mogao se priključiti demosu i steći pravo glasa. Pridošlima (“metohi”) kao i ženama i deci, pristupi javnim službama bili su zatvoreni. U svakom slučaju, Heleni su bili “robovlasničko društvo” ( Fridrih Engels).

Grci su rano razumeli da je gradsku moć potrebno raspodeliti u više ruku da bi se izbegao orijentalni despotizam. Na Orijentu je ukupna zemlja pripadala hramovima ili kralju. U Egiptu su faraoni kontrolisali trgovinu na sličan način kao što se radilo za vreme planske privrede u Sovjetskom Savezu.

Grci su mrzeli lance, te su, gde god je bilo moguće, jačali privatnu inicijativu i zahtevali konkurentske odnose. Porezi su bili skoro nepoznati, tako da se razvio duh preduzetništva.

Ubrzo je nastala trgovinska unija slična Komonveltu. Cimet iz Uzbekistana i vino iz Francuske obogatili su trgovce. Građani Kirene u severnoj Africi zarađivali su novac proizvodeći lekovitu mešavinu “silfion”, za koju se ne zna od kojih je biljaka bila sačinjena.

Oko 600. godine pre n. e. uspeo je prodor u Egipat. Faraon je dozvolio uspostavljanje trgovinske zone u Naukratisu. Trgovci sa severa su prvi put videli lepotu kamenih hramova, piramide i obeliske, što im je pogodilo častoljublje.

Odmah je nastupila industrijska špijunaža koja je Grcima omogućila oponašanje egipatske građevinske tehnike. Vrlo brzo, grčke dizalice su bile bolje od egipatskih, sprave za poliranje su bile oštrije, a arhitektura elegantnija. U Selenuntu i danas u šutu leži zabat neke zgrade koji je težak oko 70 tona; nikome nije jasno kako su Grci uspevali da tako veliki teret, koji se ljulja, podignu na hram visok 20 metara.

Multikulturalnost i brojni kontakti sa strancima poljuljali su ubeđenja lokalnih zajednica i izmenila način mišljenja. Ko je živeo u Miletu 600. godine pre n. e. znao je za egipatski običaj obrezivanja i feničanski običaj bacanja u vatru prvorođenog deteta. Odigravali su se procesi prvobitne globalizacije koja je predstavljala osnovu za duhovni uzlet.

U Maloj Aziji gde su kolonije bile direktno suočene sa orijentalnom kulturom Medera, Lidjana i Persijanaca, došlo je do kraha starih gledanja na svet. Počelo je duhovno provetravanje.

O Talesu se pričalo da je kao trgovac posetio Egipat i upoznao se sa osnovama geometrije. Nedugo potom, otputovao je na dvor lidijskog kralja u Sardsu, koji je od Mileta udaljen samo dva dana putovanja. Tamo su ga uputili u nauku o zvezdama. Brzo je počeo da pravi merače senki, sunčane časovnike, a premerio je i Mesečevu putanju. Wegovo glavno delo odigralo se 585. godine pre n. e, kad je predskazao pomračenje Sunca. Ovo delo zabeleženo je i slavljeno u mnogim istorijskim knjigama i školskim uybenicima. Tek su moderna istraživanja pokazala da se Tales oslanjao na zapise vavilonskih sveštenika koji su još 721. godine pre n. e. utvrdili parcijalne i totalne eklipse.

Ali, mudri Grk koga statue prikazuju sa poni-frizurom i dubokim borama na čelu, nije samo ponavljao ono što je naučio. On je razmišljao i primenjivao svoje misli. Svet je posmatrao kao kroz rendgenske naočare. Wegova suštinska rečenica koja ga je učinila poznatim glasi: sve je nastalo iz vode.

To je bilo, doduše, pogrešno, ali strašno važno. Tales je prirodu racionalno sveo na jednu jedinu osnovnu materiju i tako otkrio filozofiju i hemiju. Mitski pokušaji objašnjavanja sveta fantastičnim načinima oplođavanja i stvaranja čoveka, kao i idejom “na početku beše haos” bili su isluženi.

Na scenu je stupio logos, rujna zora čeonog režnja. Filozof Anaksimander (585-546 pre n. e.) takođe iz Mileta, proučavao je dugu za koju je smatrao da je ništa drugo do zgusnut ili razređen vazduh.

Milet je služio kao zamajac za kolonizaciju Istoka. Odatle je osnovano 80 gradova duž obale Crnog mora. Tamo su bili teretni brodovi, rampe za pretovar robe i iseljeničke lađe spremne za put prema Gruziji i do Volge.

Kad su odlazili prvi iseljenici, Atina je bila centar iz koga se odlazilo raznim pravcima. Polenske analize pokazuju da je grad pretrpeo teška uništenja okoline jer su hrastove šume pale kao žrtva izgradnje novih brodova.

U središtu svih događanja stajali su ljudi koji su otvarali puteve ljudskom umu. Tales je radio kao inženjer i skupo je iznajmljivao mlinove za masline, a Anaksimander je predvodio ekspedicije prema Dardanelima i Crnom moru. Ove ljude nije pokretala samo žeđ za saznanjem već i praktični problemi. Tales se posvetio astronomiji da bi brodare naučio orijentaciji i navigaciji, na osnovu konstelacije poznate kao Mali medved. Wegova teorema kongruencije trougla lako se koristi za određivanje međusobnog rastojanja brodova na otvorenom moru. Prva svetska mapa oca geografije Hekataiosa, trebalo je da trgovcima iz Mileta olakša dugačka putovanja brodovima po dalekim morima.

Paralelno sa širenjem duhovnih horizonata pojavila se i čitava klavijatura senzualnih i seksualnih osećanja, ljubavi i čežnje što je dotad bilo u sklopu religije i, naravno, sputano.

“Srce, moje srce, zbog bezizlaznog jada/ zbunjeno je i opustošeno”, pevao je praotac lirike Arhilohos (rođen 680. godine pre n.e.) kad mu nesuđeni tast nije prepustio zaprošenu kćer. Zbog velike patnje pra-bard se zadovoljio ratovanjem protiv bugarskih plemena i kurvama za koje je držao da im je cena previsoka, a noge predebele. Privlačnost beomskog života i kriminalnih radnji počela se širiti i po kolonijama.

Pesnikinja Sapfo (rođena oko 630. godine pre n.e.) napustila je rodno ostrvo Lezbos, inače, značajan kulturni centar antičkog vremena, a potom je boravila u Sirakuzi pišući poeziju koja je izvođena uz liru – otud lirika. Platon je bio zadivljen njome i proglasio je muzom, dok Solon, vladar Atine, i sam pesnik, čuvši njenu pesmu nije se ustezao da kaže “hoću da je naučim i potom umrem”. Kao 50-godišnjakinja, Sapfo se bacila sa visoke stene, ostavivši iza sebe lezbijsku ljubav ili safizam kao nazive za homoerotiku.

Nešto bliže našem vremenu, pojavljuju se ljudi modernih shvatanja, pre svih Heraklit (480 pre n.e.). On je mislio dijalektički i svet je shvatao kao posledicu dejstva suprotnosti: “Ne može se dva puta ući u istu reku.”

Fridrih Niče je svet Helena doživljavao kao razdvojen dvema različitim silama. Na jednoj strani “dionizijski”, slepa i nagonska potreba čoveka, dok je na drugoj, “apolonski” svet duha, umetnosti i lepog.

Grci su sve pristigle kultove sa Orijenta doterivali i polirali dovodeći ih u vezu sa realnim svetom.

Prostituciju su izbacili iz hramova na privatni teren. Bogati Grci su često prijateljima omogućavali tete-a-tete susrete sa kurtizanama, a na orgijama je sve dozvoljeno, uključujući i penis napravljen od kože (olisbos). Međutim, sve se odigravalo iza zavese.

Recept Helena sastojao se u poštovanju demonske snage bogova, ali i u življenju na građanski i privatni način. U principu, radili su isto što i Odisej, koji je ploveći vodama poznatim po sirenama, naredio da ga vežu za jarbol da ne bi podlegao erotičnom ali i smrtonosnom mamljenju sirena i da ne bi krenuo za njima. Doživeo je najdublju pohotu, ali nije poklekao. Wegovo Ja je ostalo čvrsto, a ponašanje racionalno.

Ovakav metod razmišljanja učinio je Grke nesalomivim; na tom se zasniva njihov uspon. Dok je Orijent stajao u mestu, Grci su se razvijali.

Sirakuza je u 5. veku pre n. e. imala milion stanovnika i bila najveći i najlepši grad klasičnog doba. “Živeti sicilijanski”, kako je pisao Platon, značilo je voditi duhovni život uz pun sto i uz svečane obede.

Najveličanstvenije građevine klasične Grčke bile su u kolonijama, daleko od matice. Od njih su ostale samo ruševine, a od Mileta čak ni one. Razlog je bilo persijsko porobljavanje i potpuno uništenje grada u 495. godini pre n. e. To je bila poslednje pobeda Orijenta nad Evropljanima. “Da Persijanci nisu tako brutalno uništili Milet, danas o Atini niko ne bi govorio”, tvrdi profesor Folkmar fon Greve.

Ali, nekadašnji Milet danas izranja iz blata i mulja. Oslobođeno je jedan odsto nekadašnjeg grada i na tom mestu smešteno je 56 kreveta za arheologe, naučnike i geofizičare iz Nemačke, ali i eksperte za keramiku iz Rusije.

Svaki pokret “špahtlom” oslobađa delić mesta u kome su se rodile evropska kultura i nauka. Možda će biti pronađen i grob čoveka od koga je sve počelo. Talesa od Mileta.