Novi svetski haos

Pošalji snimak prijatelju! Neodoljivo jednostavna poruka sa vašeg kompjutera za okrutnu predstavu. I tako praktična – olakšava svakom korisniku Interneta da tri minuta vešanja Sadama Huseina bez problema prosledi bližnjem na globalnoj mreži. Serveri beleže: pogubljenje je daleko najposećenija stranica. Kako i ne bi, uz svaku vest, naravno čestu, o svežim leševima u Iraku, tu je i link – „Smrt diktatora! Kliknite na video...!” Moderna tehnologija trijumfuje: možete da pritisnete miša koliko puta vam drago i da pratite, dok ne naučite svaki trzaj, gotovo u direktnom prenosu, kako Sadamovo telo, držano omčom širom od tri hvata, propada u rupu. Onda malo mraka (snimatelj se kreće, oborio objektiv), pa eto u kadru iskrivljenog lica žrtve...

Čim se elektronska javnost zasitila ovog snimka pojavio se novi – trideset sekundi Sadamovog beživotnog tela u prostoriji sa dnevnim svetlom, modrice po licu, krvava rana na vratu, gotovo rupa.

Dodatna pikanterija: troje dece (10-ogodišnje u Americi, baš u Bušovom Teksasu, 9-ogodišnje u Pakistanu i 12-ogodišnje u Saudijskoj Arabiji, da ne računamo devojčicu u Indiji koja se u očaju, nakon gledanja snimka pogubljenja, ubila) igralo se, inspirisano vešanjem, Sadama i yelata i podelilo sudbinu nekadašnjeg moćnika. Da li su, pita se prosvećena javnost, oni žrtve Interneta ili samo nusproizvod egzekucije?

Takozvani civilizovani svet, više-manje, a bez dobrog dela Amerike, protivi se smrtnoj kazni, osuđuje je s gnušanjem, ali je u celini fasciniran njome kada je gleda na monitoru. Moralizovati o ovom voajerstvu može se satima, ali se neće odmaći od objašnjenja koje je dao Gete: čovečanstvo neprekidno napreduje, čovek stalno ostaje isti. Krvožedan u dozvoljenim okvirima, osvetoljubiv i preko njih, neprekidno željan jezivih uzbuđenja, posebno ako je objekat drugi...

Nekada se spaljivalo ili vešalo na gradskim trgovima, za lokalnu publiku, danas je auditorijum globalni; strasti, nagon isti. U vreme inkvizicije, istina stidljivo, bez tuđih pogleda, u četiri zida, mučenjem su traženi veštice, đavoli i ostali nečastivi, danas smo, naravno, i tu napredovali: iživljavanja u Abu Graibu svi smo, demokratski, mogli da pogledamo. Nekada, sredinom XIII veka, unuci Yingis-kana poharali su raskošni Bagdad i za nedelju dana pobili, tvrdi se, 800 000 ljudi; strani osvajači danas su neuporedivo blaži – za tri godine u Iraku nisu, govore neke računice, uništili ni

600 000 života!

Tu, otprilike, prestaje deo priče o ćudi čovekovoj, a počinje o politici koja ćud koristi protiv većine za dobrobit manjine. Dok se umni zapadni analitičari, ne braneći (čak naprotiv) Huseina, licemerno gnušaju glasne, bezočne osvetoljubivosti dvadesetak njegovih egzekutora i presude izvršene „u nezgodnom trenutku” (što se verskog kalendara tiče), uglavnom se zaboravlja da su ga iz baze na bagdadskom aerodromu na gubilište, u sedište bivše vojne obaveštajne službe, sat pre vešanja, helikopterom, dovezli Amerikanci. Da on, sunit, bude pogubljen od ruke šiita, nakon suđenja pod pokroviteljstvom prve svetske vojne sile, koja bi da unifikuje svet po sopstvenom kroju, ali dopušta lokalne specifičnosti, naročito one sa elementima surovosti (ako su, naravno, produkt onih koje je izabrala za saveznike – bliži primer: Kosovo posle 1999; dalji: Sadamovo bacanje hemijskih otrova na Kurde i Irance). Ovakvim Sadamovim smaknućem zacementiran je građanski rat u Iraku, odnosno podela zemlje po liniji snage oružja, a učvršćeni raskoli u islamskom svetu. Sa namerom da se sutra muslimani ubijaju sami, bez mešanja hrišćana. Naivna je to, ipak, računica onih koji su pet dana pre Sadamovog pogubljenja proslavili praznik praštanja, milosrđa i ljubavi zvani Božić – nikada se muslimani, ovi ili oni, neće zamrzeti toliko da zaborave na arhineprijatelje koji slave i hvale Isusa Hrista.

A daleko je i Uskrs, pa sa pilatovskim pranjem ruku neće ići tako lako. Dan posle pogubljenja (po mnogim obeležjima linča) u najnovijem iračkom ratu poginuo je trihiljaditi američki vojnik. Predsednik ove zemlje, kome smrtne kazne nisu strane (dok je bio guverner Teksasa tamo ih je, injekcijom, izvršeno 152, uključujući i pogubljenje, nakon jednog veka, prve žene), ne posustaje, postojan je bez obzira što na Bliskom istoku ubrzano ginu njegovi zemljaci, istina ne i rođaci. U zemlju beznađa šalje dodatne vojnike. Ne sprečava ga ni već ozbiljno poljuljano poverenje naroda koji ga je izabrao u smisao ratne avanture u Iraku, ni to što u Americi kopni osećaj da je ova zemlja „bogata, samouverena i moćna, već se oseća siromašnom, preopterećenom i nevoljenom” (Filip Gordon, iz Brukings instituta).

Povodeći se za interesima čiji smisao izgleda ni sam više ne shvata, Buš je razgoreo – a sada ga predano održava na postojanoj vatri, sve se uzdajući u svoje nedokazano umeće „globalnog inženjeringa” – rat čiji je epilog u nedogledu. I dok on traje, u susedstvu sve nervoznijih Irana, Izraela ili Sirije, niko, nijedna zemlja sveta, nije dovoljno daleko da bi mogla da bude sigurna da i ona neće biti oprljena.

Za vojno preangažovanu Ameriku problem je već sada lako uočljiv: u svetu, polako ali neumitno, jačaju sveži veliki igrači – Kina, Rusija, multinacionalne kompanije, Indija... Umesto novog svetskog poretka, po svemu sudeći, hrlimo u novi svetski haos. Pogubljenje Sadama Huseina samo je kockica u njegovom uobličavanju, a rat u Iraku uvertira za šire sukobe u kojima će možda već današnja deca igrati glavnu ulogu. Naizgled lukavi pokrovitelji Sadamovog vešanja (kao primera svima koji bi da budu lokalni moćnici) i, nesumnjivo, režiseri dokumentarnih filmova sa pogubljenja koji zabavljaju Internet javnost, uskoro se mogu pokazati samo kao avanturisti nesvesni posledica svojih postupaka. I njegove prave, konačne žrtve.