Kako naplatiti žrtve

Tačan datum kada bi Međunarodni sud pravde u Hagu mogao da donese svoj konačan stav u slučaju Bosna i Hercegovina protiv Srbije ostao je na nivou spekulacija. Sarajevski mediji najavljivali su da se to može dogoditi početkom februara ove godine, pa zatim krajem februara, ali zvanično ništa nije potvrđeno. U svakom slučaju, sudbina tužbe, koja je podneta pre četrnaest godina i kojom se tadašnja SRJ tereti za genocid u Bosni, biće razrešena uskoro. U Beogradu se na to gotovo zaboravilo, ali činjenica da se trudimo da ne spominjemo neprijatne teme neće umanjiti eventualne posledice koje ovaj proces može da ima po Srbiju.

Iako se naša javnost uglavnom brinula zbog ratne odštete, oko koje su se spominjale devetocifrene dolarske sume, teret koji bi mogao da padne na Srbiju neće se meriti samo novcem. Ukoliko bi optužba za genocid bila potvrđena, to više neće biti individualna odgovornost kojom se bavi drugi sud u Hagu, pred kojim se već našao vojni i politički vrh Srbije, to će biti nešto blisko kolektivnoj krivici za koju su Srbi tako dugo bili uveravani da ne postoji. Politički nekorektna kolektivna krivica formulisaće se kao krivica države, ali će zato kazna svakako biti sasvim kolektivna.

Mada se Sud zvanično ne oglašava do donošenja konačne odluke, nezvanično se može saznati da trenutni odnos snaga ide u korist Bosne. Glasanje tek predstoji, ali po svemu sudeći teško da ćemo većinu sudija imati na svojoj strani. Ukoliko to bude potvrđeno i na glasanju, uz Nemačku zbog koje je pojam genocid i stvoren, postaćemo još jedna evropska zemlja koja je osuđena po tom osnovu i prva kojoj je za to delo krivicu potvrdio Međunarodni sud pravde.

U preko šezdeset godina dugoj istoriji Suda ovo je prvi slučaj tužbe za genocid. Podneta je na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koja je ratifikovana 1948. godine, a na istom osnovu i Hrvatska je jula 1999. godine podnela tužbu protiv Srbije (optužujući je čak i za etničko čišćenje srpskih civila iz Hrvatske jer ih je 1995. godine “ohrabrivala da napuste zemlju”). Zato je ishod procesa važan za sve tri nekada zaraćene strane u Bosni.

Iako se još prošle godine očekivalo da bude doneta odluka o nadležnosti, Sud je rešio da prvo sasluša obe strane a zatim iznese svoj stav. Srpska strana još računa na mogućnost da sudije ipak zaključe da je ovaj spor van njihove nadležnosti. Reč je o tome da nismo bili član UN u trenutku podnošenja tužbe i da je taj argument upravo iskoristio Sud da se 2004. godine proglasi nenadležnim u predmetu “Legalnost upotrebe sile” po tužbama SRJ protiv osam zemalja NATO-a.

Od trenutka kada nas je BiH tužila tri puta smo promenili ime i više puta uložili prigovor na nadležnost suda: kao SRJ juna 1995. godine, kao Srbija i Crna Gora aprila 2001, a pod istim imenom naš tim je nastupao i prošle godine kada je takođe izneo svoje argumente o nenadležnosti. Trenutno se, kao Srbija, nadamo da bi prigovor još mogao biti usvojen.

Međutim, odluka Suda u jednom predmetu nije apsolutno obavezujuća u nekom drugom sporu. Dakle, Sud ne mora da uzme u obzir odluku o nenadležnosti kojom je odbacio tužbe protiv NATO zemalja. Osim toga on, po posebnim odredbama, može biti nadležan i za zemlje koje nisu članice UN.

I jedna i druga mogućnost pravno se mogu potkrepiti, i dok se Srbiji čini da bi bilo logično držati se već izrečenog stava da nismo bili član UN te da zato ne potpadamo pod nadležnost, bosanska strana smatra da su naši prigovori već dovoljno puta odbijeni i da je Sud tim odbijanjima već rekao svoje.

Srbija je više puta pokušavala da, pozivajući se na proces pomirenja, izdejstvuje neko vansudsko rešenje, što je Bosna, pozivajući se takođe na pomirenje, odbila, napominjući da bi do eventualnog razgovora na tu temu moglo da dođe samo u slučaju zvaničnog izvinjenja. Beograd je to protumačio kao zahtev za priznavanje krivice i eto nas, uz obostranu želju za pomirenjem, u iščekivanju sudskog rešenja.

Sudije su sebi dale vremena da donesu odluku u ovom, nimalo jednostavnom sporu. Petnaest sudija koliko ih čini Međunarodni sud pravde i koji, prema članu 9, treba da predstavljaju “najviše pravne sisteme sveta”, daće konačnu reč o tome da li je bilo genocida i da li je Srbija za to odgovorna. Ukoliko ovo telo presudi o našoj krivici, to će nam obezbediti direktni ulazak u istoriju kao genocidne države.

U Srbiji je pojam međunarodnog prava odavno poprimio sasvim drugačija značenja. Svoj doprinos tome dao je i nemački sudija Bruno Zima, kada je pre nekoliko godina, pošto je izabran za člana Suda, izjavio da je bombardovanje Srbije bilo protivno međunarodnom pravu, ali moralno opravdano. To svakako nije jedini slučaj ovakvog posmatranja stvari, Srbija je, nažalost, u prilici da često čuje da za nju ne važe međunarodne pravne norme, pošto je ona ionako izgubila moralni kredibilitet da se na njih poziva.

Radoslav Stojanović, šef tima za odbranu Srbije po tužbi BiH Optužba je ratna propaganda Radoslav Stojanović, šef srpskog tima koji pred Međunarodnim sudom pravde pokušava da obori tužbu kojom Bosna i Hercegovina tereti Srbiju za genocid ne želi da komentariše medijske spekulacije o tačnom datumu kada će sudije objaviti svoju odluku “ni same sudije ne znaju kada će da završe proces tako da je besmisleno nagađati. Ne očekujem da odluka bude doneta pre kraja februara, a sasvim je moguće da se to dogodi i kasnije”. Verujete li u mogućnost da Sud prihvati primedbu našeg tima o nenadležnosti? - Sud može prihvatiti našu primedbu o nenadležnosti, s obzirom na to da nismo bili član UN u vreme kada je tužba podneta, ali može da napravi i pravno obrazloženje kojim odbija naš prigovor. Lično bih više voleo da donese odluku da naša zemlja nije učestvovala u genocidu. Voleo bih da stvari budu jasne i da se zna da to nije naše delo, a ne da se smatra da smo se izvukli zbog nenadležnosti suda. Na čemu se zasnivala naša odbrana? - Postavka naše odbrane je pošla od toga da nije izvršen genocid, tako da ne može biti ni da je Srbija odgovorna za genocid. Takođe smo dokazali da se ne može pripisati Srbiji da joj je Republika Srpska bila produžena ruka. Držali smo se isključivo pravnih odredaba i pošli od toga da ćemo oboriti tužbu u kojoj je veliki broj netačnih činjenica i koja u stvari više liči na ratnu propagandu nego na pravni tekst.. U slučaju da Sud donese odluku u korist BiH spominju se stotine milijardi dolara odštete. - Bosni je važnije da Srbija bude osuđena nego da se isplati odšteta. Iz istorije ratnih reparacija znam da je to stvar koja se raspravlja na drugačiji način. To nije isto što i prosuđivanje o aktu koji se zove genocid. Sud može da odredi arbitražu kojom će se proceniti tačna šteta. Realno nastala šteta pogađa sve učesnike u ratu i nemoguće je smatrati oštećenom samo jednu stranu. U Srbiji je bilo najviše izbeglica iz Bosne i još uvek ih ima, šta je sa njihovom imovinom i kako će se ona nadoknaditi. U Mostaru je recimo bilo 20 odsto Srba, a danas ih nema uopšte, ko će njima nadoknaditi materijalnu štetu. Pozvao sam bosansku stranu na odustajanje od tužbe i proces pomirenja. Ukoliko dođe do presude suda kojom nije zadovoljna jedna strana, ili obe strane, pomirenje će biti mnogo teže, posle eventualno takve odluke javno mnjenje u tim zemljama će teško zamisliti pomirenje. Može li Sud da donese presudu koja će zadovoljiti obe strane? - Pravno je moguće obrazložiti presudu tako da nijedna strana ne bude ni ponižena ni ignorisana.