Recept iz La Korunje

Kao što je na izuzetan način završio igračku karijeru (u 35. godini igrao finale Lige šampiona), Miroslav Đukić je tako počeo i trenersku karijeru. Nezabeleženim preokretom, posle 0:3 u Novom Sadu do 5:0 u Švedskoj, selektor Đukić je odveo mladu reprezentaciju Srbije na Evropsko prvenstvo. Promene u “Partizanu”, koje još nisu zahvatile alfu i omegu kluba Žarka Zečevića i Nenada Bjekovića, počele su dolaskom ovog perspektivnog trenera u klub.

Već nekoliko nedelja se licitira ko će biti trener “Partizana”. Đukić, Vukićević, Bekvalac, Katanec... S kim ste vi pregovarali i koji su ciljevi postavljeni pred vas?

- Mirno sam čekao odluku. Znao sam da se trener “Partizana” ne postaje tek tako, da će klub sve da izvaga i da donese odluku. Ja sam razgovarao sa Bjekovićem, izneo mu svoju viziju, svoje planove. Rekao sam šta je, po mom mišljenju, nedostajalo, kako bih ja postavio igru, kako ekipa treba da igra. I oni su se, očigledno, s tim složili. Znam da ne možete doći u “Partizan” i postavljati uslove. Ciljevi su uvek titule. Ali, ako klub zaostaje 14 bodova, nema smisla obećavati titulu. Ako je klub na 4. mestu, neozbiljno je govoriti da ćemo biti prvi i niko od mene to i ne traži. Nastojaću da napravim dobru ekipu koja će da igra kvalitetan, organizovan fudbal i verujem da ćemo imati rezultate.

Ima li “Partizan” trenutno igračkog potencijala da se od njega napravi ozbiljan tim koji bi nešto značio, ne samo u našim okvirima?

- Mi imamo talentovane igrače. Treba uložiti dosta rada i treba promeniti naše shvatanje fudbala. Jer, sada se igra takmičarski fudbal, svaki igrač mora da zna šta radi u svakoj zoni, a ne da se zabavlja kako kod nas još uvek mnogi shvataju fudbal. Individualni kvalitet može da bude samo plus, nadogradnja, a ne da se oslanjamo samo na to. On mora da bude stavljen u funkciju ekipe.

Postoje li kod nas treneri koji mogu da te mlade igrače nauče tome i koji mogu da predstavljaju autoritet tim momcima?

- Mi smo dugo bili van evropskih tokova i to je mnogo uticalo na fudbal. Nema mnogo trenera koji imaju tu vrstu znanja. Jer, da biste neke mlade igrače naučili, morate da imate znanje a morate i da znate da prenesete znanje. Treba biti otvoren prema igračima, svakom treba prvo pričom a onda i na terenu pokazati šta od njega očekujete i onda nema problema. Morate da ubedite da veruju u vašu ideju o fudbalu i ako to uradite, dobićete njihovo poverenje.

Dolazite u “Partizan” u vrlo delikatnom trenutku. Rezultati su najlošiji u poslednjih 20 godina, navijači su u ratu protiv dva čelna čoveka koje optužuju za malverzacije oko transfera, čak i nameštanje utakmica. Jeste li i u jednom momentu pomislili da jednom čoveku vaše karijere tako nešto nije potrebno?

- “Partizan” je veliki klub i to je izazov za svakog trenera. Kao sportista, ja ne mogu da verujem u priče o nekakvim nameštanjima. Za mene to ne postoji. Ja nikad ne bih mogao da izađem pred momka od 20 godina i da mu kažem da danas treba da pusti nekoga ili tako nešto. Sa mnom je moguće razgovarati isključivo sportski, ni na kakve šeme ne pristajem. Za sada i sa Bjekovićem i Zečevićem imam odličnu saradnju a nadam se da će se “Partizanovi” navijači vratili na “jug”. Nisam upoznat sa celokupnim problemom tako da ne mogu da sudim ko je tu u pravu ali ću dati sve od sebe da navijačima vratim veru u ekipu “Partizana”.

Još jedna stvar. Godinama postoji priča da trener “Partizana” samostalno ne sastavlja tim.

- To su stare priče. Ja sam komunikativan čovek i saslušaću i Bjekovića i Zečevića i ekonoma, to je normalno, ovo je timski rad. Ako mi bilo ko kaže: “Đuka, ovaj igrač je dobar, treba da dobije šansu”, obratiću pažnju, reći svoje mišljenje ali na kraju ja odlučujem. Sutra, kad budem odlazio – bitno je da mogu da kažem da sam radio onako kako sam mislio da je najbolje pa i ako ne uspem, ne mogu da budem nezadovoljan. Jer, onda ću i iz toga izvući pouke. A ako radite po nalozima drugih, vi ne možete da napredujete.

Fudbalsko ime stekli ste u klubu “Deportivo la Korunja”. Kada ste došli u taj klub, on je bio drugoligaš da bi posle stigao u vrh španskog i evropskog fudbala. Može li i “Partizan” sa Đukićem da pređe taj put od dna do vrha?

- Velika je razlika između “Deportiva” i “Partizana”. “Partizan” je veliki klub, mnogo veći od “Deportiva” sa infrastrukturom neuporedivo boljom nego što je imao “Deportivo”. Dakle, ja sam čak u mnogo boljoj poziciji nego Lendoiro kada je pravio veliki “Deportivo”. Šalu na stranu, recept je svuda isti: mnogo rada, volje, želje, htenja...

U “La Korunji” ste igrali sa takvim asovima kao što su, na primer, Bebeto i Mauro Silva. Kako velike igrače podrediti kolektivu, to je, čini se večiti problem srpskog fudbala.

- To su veliki igrači koje morate da tretirate drugačije. Bebeto je tehnički savršen igrač, koji daje golove sa neviđenom lakoćom ali i čovek koji nikada neće staviti sebe ispred nas ostalih. Zato smo ga voleli i štitili pred trenerom kad, recimo, kao što je imao običaj, ostane duže u Riju na karnevalu. Da biste od takvih igrača izvukli maksimum, morate ih napraviti važnim, morate im pokazati da ste svesni njihovih kvaliteta. Nadam se da će se pojaviti takav neko i u “Partizanu”.

Babovića su, kažu mnogi, pravili važnim. Sa Saveljićem, recimo, nije govorio da bi ga, na kraju, Ješić oterao u OFK “Beograd”. Pošto je ekspresno, bez obeštećenja otišao, možete li ga sad vi, koji imate odličan odnos s njim, vratiti?

- O tom potom. Mogu samo da kažem da bih voleo takvog igrača u ekipi. Inače, sve te priče o njegovoj uobraženosti i nadmenosti, bar prema onome kako se ponašao u reprezentaciji, nisu tačne. To je jedno izuzetno dobro dete kome nije bilo teško ni da sa ekonomom nosi torbe. A to ko s kim govori ili ne, to su privatne stvari koje ne moraju da imaju ikakve veze sa ekipom. Pa, u “Valensiji” ja i Kanjizares nismo govorili gotovo dve godine a odlično smo sarađivali na terenu.

Bolje rezultate postizali ste sa klubovima nego sa reprezentacijom. Sada, sa ove distance – šta je falilo onoj generaciji velikih igrača: Stojkovića, Savićevića, Mijatovića, Mihajlovića... da napravi više, na primer, na Mondijalu u Francuskoj?

- U Francuskoj, mi smo kao reprezentacija pucali na taktičkom delu, kao i sada u Nemačkoj, kao i toliko puta do sad. Naši igrači su uvek imali visoke individualne kvalitete ali, ili nisu sposobni ili nema trenera da ih natera da prihvate onaj obavezni deo. Po igračkim kvalitetima ta reprezentacija je bolja ekipa nego tim “Valensije” koji je igrao finale Lige šampiona ali taktički nije ni blizu “Valensije”. Jer, mnogo je kad imate tri, četiri igrača koja ne igraju defanzivu pošto tada kad naiđete na pravu, dobro organizovanu ekipu, imate šanse samo ako ste posebno inspirisani. A ne možete svakog dana biti ekstra inspirisani.

Igrali ste sa mnogo igrača koji su mnogo znali o fudbalu. Sa Bebetom i Đalminjom u “La Korunji”, sa Mendijetom i Vinsenteom u “Valensiji”, sa Riznićem u “Mačvi” i “Radu”. Ko je najviše znao?

– Prema mom Šapčaninu Rizni sam ipak pristrasan. To je veliki talenat, koji nije uspeo da sam sebe nadogradi. Nije uspeo da sam sebe ubedi da pored talenta postoji i taj drugi, taktički deo. Ja to pričam svojim igračima. Kada imaš nešto što ti je Bog dao, taj talenat, onda je lakše i naučiti ovaj radni, obavezni deo jer tada sve zavisi od tebe i vredi se boriti. Rizna to nije uspeo.

Ima li fudbalska Srbija šanse da uspe? Da, ako ne klupski, onda bar reprezentativno bude značajan evropski tim?

- Ima. Mi smo sportska nacija. Ali, treba strpljenja, rada i više skromnosti. Mi na sva evropska i svetska prvenstva idemo kao da smo šampioni. Sami sebi nabijamo pritisak. Potrebno nam je više skromnosti.