Petoro veličanstvenih

Izdavački, (najamno)novinarski i razni drugi interesni serklovi počeli su ove godine da dižu prašinu oko NIN-ove nagrade još pre nego što je ustanovljena i šira lista kandidata za ovo priznanje i lansiraju “krunske argumente” koji bi, ni manje ni više nego “opet” verovatno otvorili priču o regularnosti ovogodišnjeg žiriranja. Ni inspiratorima ove ujdurme ni njenim izvođačima, naravno, ne pada na pamet, kad su se već dohvatili insinuiranja, da tačno kažu kada je to bilo i kakvih neregularnosti žiriranja koja prete da se “opet” ponove. Ne doseća se takođe ni cenjeni pisac kojeg su uvukli u ovu mrežu manipulacija da o odlukama žirija treba da se obaveštava iz regularnih izvora – što bi značilo (jedino) sa stranica NIN-a koji redovno i precizno prenosi sve relevantne informacije sa sednica žirija. Da je strpljivo sačekao ovaj broj NIN-a, shvatio bi da nije bilo nijednog razloga da javnim prozivkama i pritiscima traži od članova žirija da se njegovoj knjizi daje poseban tretman. Baš kao što nije bilo ni razloga da se njegova i još neke knjige pokušaju predati redakciji NIN-a takoreći u novogodišnjoj noći, u pet do dvanaest, kao što se ovih dana predaju stranačke liste za izbore. Samo bez pucanja i muzike. Elementarna pristojnost bi isto tako nalagala da pisac (i pisci) o kojem je reč te kurirsko-transportne probleme rešava prvenstveno i isključivo sa izdavačem kod kojeg se tek udomio a da članove žirija ostavi na miru, da svoj posao rade onako kako im to nalaže pravilnik o dodeljivanju nagrade.

I kada već, zbog pokušaja da se pošto-poto isfabrikuje neka aferica, ovaj tekst nismo započeli onako kao je bio red – informacijom o romanima koji su ušli u uži izbor, onda ćemo ovde navesti i 4. član već spomenutog pravilnika kojim se reguliše način ustanovljavanja liste romana koji ulaze u nominaciju za NIN-ovu nagradu. Taj član glasi:

“Dela koja konkurišu za NIN-ovu nagradu mogu prijavljivati i predlagati: autori, izdavači, organizacije i institucije, pojedinci, uz obavezu da žiriju dostave primerke dela koja predlažu, i članovi žirija NIN-ove nagrade. Rok za prijavu je 31. decembar protekle godine.”

U stvarnosti, to znači da redakcija NIN-a i članovi žirija uvek stvore uslove da se, praktično, iščita i vrednuje, manje-više, celokupna romansijerska produkcija tekuće godine. Potpunosti takvog uvida u ono što se objavljuje u oblasti romana posebno doprinose aktivni književni kritičari, kakvih je ove godine u žiriju dvojica.

Tako je i na prekjučerašnjoj sednici žirija, prvo, razmatrano i vrednovano tačno dvadeset (20) romana koji su pristigli posle sačinjavanja šireg izbora ili su stavljeni na listu na predlog nekih članova žirija. Od njih je samo jedan dobio vizu za širi izbor – to je roman Vladimira Pištala Tesla, mladost (Narodna knjiga). Tako, sa ovim dodatkom, ovogodišnji širi izbor obuhvata tačno 23 romana a spisak romana koji su iščitali članovi NIN-ovog žirija zaustavio se na broju 110.

Posle ovoga, došli smo, konačno, i do najuzbudljivijeg i najiščekivanijeg dela pomenute sednice žirija, do pravljenja poslednjeg kruga romana koji ostaju u konkurenciji za nagradu. Do njega se stiglo kroz raspravu koja je imala i tri kruga (javnog) glasanja. Posle prvog svođenja rezultata stiglo se do 11 romana. Pošto je postignut dogovor da se izbegne preglasavanje, nastavljano je sa njihovim kritičkim razmatranjem i novim glasanjem koje je izbor svelo na broj 7. I, u konačnom vaganju i odmeravanju stiglo se do broja 5.

To su romani (navedeni po azbučnom redu) Uspon i pad Parkinsonove bolesti Svetislava Basare (izdavač Dereta), Komo Srđana Valjarevića (Samizdat B92), Most Zorana Živkovića (Laguna), Četiri zida i grad Zvonka Karanovića (Laguna) i Emilija Leta Mirjane Mitrović (Plato). Svi oni u finalno odlučivanje ulaze ravnopravno pošto nijedan nije izdvojen kao izraziti favorit. O pobedniku će se odlučivati 18. januara na sednici žirija koja će biti održana u svečanoj sali sponzora nagrade a to je, kao što se zna, Alpha bank Srbija a.d. Beograd. Na istom mestu u 12 časova biće održana i konferencija za štampu na kojoj će predsednik žirija Milan Vlajčić proglasiti laureata NIN-ove nagrade za 2006. godinu. Tu će novinari imati priliku da preslišavaju i ostale članove NIN-og žirija (Aleksandra Jovanovića, Tihomira Brajovića, Stevana Tontića, Slobodana Vladušića) o tome kako su radili i odlučivali. Kruna tog skupa je uvek susret sa dobitnikom nagrade, ukoliko ga neki objektivni razlozi ne spreče da se pojavi na licu mesta.

Pošto će sudovi članova NIN-ovog žirija o romanima iz užeg izbora moći da se iznose u javnost tek posle poslednje sednice, za radoznale čitaoce danas možemo navesti o njima i njihovim autorima samo neke napomene koje potiču od strane izdavača ili urednika. Tako se, recimo, za knjigu najpoznatijeg pisca iz ovog izbora, Svetislava Basare (1953) u uredničkoj preporuci kaže, između ostalog, da je “roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman”. I još: “Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta...”

Roman Srđana Valjarevića (1967) odaslat je čitaocima bez ikakve uredničke ili recenzentske napomene. Wegov pripovedač ispisaće, inače, stranice ovog romana u mestu Belađo, na jezeru Komo, gde stiže, preko Rokfeler fondacije, kao “još uvek nekakav mlad pisac iz Srbije koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti”.

“Kratak roman Zorana Živkovića (1948) sazdan je od tri pripovedna toka koja se odigravaju istovremeno u neimenovanom gradu. U prvom, sredovečni građanin vraća se kući posle popodnevne šetnje da bi na vratima zgrade susreo – samoga sebe. Starija gospođa zatiče pred izlogom radnje susetku – koja je nedavno umrla. Konačno, četrnaestogodišnja devojčica prepoznaje u nešto starijem mladiću na koga nailazi na ulici – sina koga će tek roditi kroz mnogo godina...”

Glavni junak romana Zvonka Karanovića (1959) je Vladan Mitić Tatula, ratni vojni invalid, strip-crtač i diler lakih droga: “Posle godine provedene u Amsterdamu i studija na prestižnoj akademiji, on se zbog odluke za koju je mislio da je jedino ispravna, 1991. godine vraća u Srbiju i postaje žrtva najnovijih balkanskih ratova.”

I, najzad, roman jedine dame koja je osvojila poverenje članova NIN-ovog žirija, Mirjane Mitrović (1961) nosi ime po junakinji koja živi u doba Rimskog carstva na našim prostorima. U takvom istorijskom ambijentu, na pozadini carstva kojim vladaju političke intrige, Mitrovićeva oblikuje svoju junakinju i njenu uzbudljivu životnu priču koja govori o ljubavi i izdajstvu, političkim spletkama i krhkoj razlici između moći, društvenog uspona i propasti, razlici javnog i privatnog, te napokon, bogatstvu običaja i mentaliteta jedne epohe i jednog načina vladanja.

Da ponovimo, kojem će od ovih romana pripasti diploma Redakcije NIN-a i privlačni novčani iznos nagrade (7000 evra u dinarskoj protivvrednosti) koju dodeljuje Alpha bank Srbija a.d. Beograd, znaće se 18. januara. A dotle, i sigurno dugo posle toga, ovaj reprezentativni izbor srpskog romana biće svakako na vrhu lista literarnih bestselera.