Braća bez emocija

Čitave prošle godine ruski predsednik Putin je morao da objašnjava svetu da je Rusija sigurni izvoznik gasa i da energetsku bezbednost Evrope ništa ne ugrožava. Tome je bio posvećen i samit G-8 u Peterburgu. Izgledalo je da će gasna panika prvih dana 2006. zbog spora sa Ukrajinom biti zaboravljena. A onda je došao decembar i vreme za obnavljanje ugovora sa Belorusijom...

Iako je mnogo ranije obavešten da dolazi kraj mogućnostima da u svojoj zemlji stvara raj zahvaljujući beneficiranim cenama ruskih energenata, beloruski predsednik Lukašenko je sve do poslednjeg dana verovao da su to prazne priče i da će još jednom uspeti da ubedi rusku stranu da je stvaranje savezne države blizu, samo da se još nešto malo dogovore. A u zajedničkoj zemlji cene su jednake. Kad je shvatio da blefiranje ovog puta neće proći, dojučerašnju “braću” je optužio za ucenjivanje, zapretio da će odgovoriti adekvatnim merama i da ugovor neće potpisati. “Suverenitet se ne prodaje za gas i naftu”, grmeo je preko beloruske televizije.

Naravno, ni Rusija nije ostala dužna – predstavnici “Gazproma” su, za razliku od Lukašenka, sasvim bez emocija, ustvrdili da će, ako do ponoći 31. decembra ne bude postignut sporazum o novim cenama, slavine jednostavno biti zavrnute. Cena koju je “Gazprom” predložio (105 dolara za barel), iako je više nego duplo veća od dosadašnje (oko 46), i dalje je daleko od tržišne. Ponuđena je i varijanta da se jedan deo plaća novcem, a drugi akcijama “Beltransgasa” – beloruskog transportera koji je nezavisna međunarodna komisija procenila na oko 3,5 milijarde dolara.

Belorusiji to objektivno ne odgovara jer čitava njena ekonomija počiva na jeftinom ruskom gasu. A Lukašenko ima čime da se ponosi – malena zemlja, koja osim hrane ne proizvodi gotovo ništa, poslednjih godina beleži neverovatan porast ekonomije – plate i penzije su veće nego u Rusiji, sva sela su gasifikovana, siromaštva u pravom smislu te reči nema. Na tome se, uostalom, zasniva i predsednikova popularnost i na tome dobija po više od 90 posto glasova na svim izborima. I zato nije želeo da prihvati nove uslove.

Pregovori su trajali danima i noćima da bi, konačno, dva minuta pre ponoći 31. januara, novi ugovor bio potpisan – popustile su i jedna i druga strana. Lukašenko je pristao na cenu od 100 dolara, a Rusija na njegovu cenu gasovoda od pet milijardi dolara. Predviđeno je i da se do 2010. godine postepeno pređe na tržišnu cenu i razrađena je dinamika rasta u tom periodu. Tako će 2008. cene gasa iznositi 67 procenata cena na evropskom tržištu (umanjene za cenu transporta), 2009. – 80 odsto, da bi 2011. i Belorusija plaćala, kao i svi ostali, punu cenu gasa. Rusija će 2010. imati 50 odsto akcija “Beltransgasa”, što će je koštati 2,5 milijarde dolara.

Činilo se da je problem rešen i Evropa može mirno da uđe u novu godinu. Ali, mir je trajao samo tri dana. Lukašenko, očigledno, nije uspeo da u novim uslovima sklopi državni budžet, pa je odlučio da od 1. januara uvede carinu po 45 dolara na svaku tonu nafte koja prolazi kroz Belorusiju naftovodom “Družba”. Direktor ruskog izvoznika “Transnafte” Semjon Vajnštok dobio je poziv za sud u Minsku jer švercuje naftu kroz Belorusiju (odluka je doneta 3. januara, a važi od 1. – čak i da je hteo, ne bi mogao na vreme da plati).

Lukašenkov izum je sasvim nov u ekonomiji – ako se ne računaju feudalna vremena kad je feudalac uzimao “desetak” od svega što je prolazilo preko njegove teritorije, toga se još niko nije dosetio. Tranzit se, naravno, naplaćuje i to je deo ugovora o korišćenju naftovoda, a carina se plaća ili za izvoz ili uvoz na teritoriju zemlje, ali ne i za tranzit. Rusija je odbila da prihvati nove Lukašenkove uslove i za nekoliko dana došlo je do pravog ekonomskog rata. Belorusija je počela da neovlašćeno uzima naftu iz naftovoda i skladišti je (za dva dana izvučeno je 79 000 tona), a Rusija je kao odgovor na to zavrnula slavine. Bez nafte su ostale Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Nemačka.

Šta se, zapravo, dogodilo?

Lukašenko je poslednjih godina deo nafte koju je od Rusije dobijao po cenama po kojima je plaćaju Rusi, reeksportovao na Zapad po svetskim cenama, a deo prerađivao i, takođe, izvozio. S obzirom na to da su u Belorusiji porezi manji, neke ruske kompanije su svoju naftu prerađivale u Belorusiji, pa je tako stvorena prava of šor zona. Istina, Lukašenko to nije radio neovlašćeno, ugovor sa Rusijom dozvoljavao mu je i reeksport i prodaju naftnih prerađevina, ali uz uslov da se dobit deli. Ipak, od 1998. godine umesto novca u Rusiju su stizala obećanja o izgradnji savezne države. U maju prošle godine Putin je zatražio da se preispitaju principi trgovinskih odnosa sa Belorusijom, a krajem 2006. ruska vlada donela je odluku da od 1. januara uvede izvoznu carinu. Tako su 19,2 miliona tona koje beloruski naftnoprerađivački zavodi prerađuju i izvoze poskupeli na 180 dolara za tonu. “Carina” na naftu koja ide naftovodom “Družba” preko Belorusije u Evropu je zapravo Lukašenkov odgovor na taj postupak. Kroz naftovod “Družba” izvozi se više od 70-80 miliona tona nafte godišnje. S novom carinom troškovi izvoza iznosili bi između 3,1 i 3,6 milijarde dolara – tačno onoliko koliko Lukašenku nedostaje za kupovinu socijalnog mira ako plati gas po novoj ceni.

Rusija je zatražila od Lukašenka da ukine odluku o carinama, a on je odgovorio novim pretnjama – ocariniće i puteve i svaki pedalj beloruske zemlje koju na ovaj ili onaj način koristi Rusija. Ali, spreman je na pregovore i takoreći iz sata u sat šalje u Moskvu sve nove i više po rangu pregovarače. Rusija, međutim, ne želi da započne nikakve razgovore sve dok carine ne budu ukinute, pa pregovarači čekaju u beloruskoj ambasadi u Moskvi. I, kao u svakom lošem razvodu, dojučerašnji saveznici optužuju jedan drugog za najcrnju zloupotrebu. Belorusija se prisetila da Rusija ne plaća zakup za zemlju kroz koju prolazi gasovod, Rusija da joj Lukašenko preprodaje kubanski šećer kao svoj... i tako u beskraj.

O zajedničkoj državi posle svega što su jedni drugima rekli i uradili, teško da uopšte može biti reči. Da je đavo odneo šalu govori i činjenica da se u priču uključio i ruski predsednik, koji je pred TV kamerama objasnio da je Rusija godinama sa po 3-4 milijarde dolara dotirala belorusku ekonomiju, da je to njena pomoć bratskom narodu da se osposobi za funkcionisanje po tržišnim principima i da je i sa novim cenama Belorusija privilegovani partner Rusije – cena koju ona plaća niža je od bilo koje druge. I tu je tačka. Od vlade je zatražio da pronađe način da evropski partneri ne budu oštećeni zbog spora sa Belorusijom i da, ako treba, smanji proizvodnju nafte.

Ako Rusija zaista odluči da ide do kraja, a sudeći po Putinovim rečima, hoće, Lukašenkov avanturizam može ga veoma skupo koštati. U nasledstvo od SSSR-a Belorusija je dobila za to vreme najnapredniju tehnologiju. Ali, svet je išao napred a beloruski televizori, traktori, kamioni ostali su na istom nivou. Jedino tržište za njih je i dan-danas Rusija. Proizvodnja hrane, iako spada u razvijenije sektore, obezbeđuje samo potrebe za šećerom, mlekom i krompirom. Sve ostalo se uvozi. Ako izgubi podršku Moskve, Lukašenko će vrlo brzo izgubiti i vlast. Ipak, on situaciju vidi malo drugačije. Obećava da će ispostaviti Rusiji račune za svaku stopu beloruske zemlje koju ona koristi iako je Rusija svojevremeno oprostila Belorusiji milijardu i po dolara duga na ime plaćanja zakupa za zemlju na kojoj se nalaze vojni objekti i tranzitne cevi.

Ekonomski rat preti da se prenese i na mnogo ozbiljnije sfere. Na teritoriji Belorusije nalaze se dva ruska vojna objekta: jedan je Radiolokaciona stanica sistema za upozorenje o raketnom napadu – “čvor Baranovič”, a drugi – punkt upravljanja atomskim podmornicama u gradu Vilejka. Iako oba objekta imaju veoma veliki značaj za Rusiju, vojni stručnjaci tvrde da se može i bez njih, jer je nedavno u selu Lehtusi u Lenjingradskoj oblasti postavljena radiolokaciona stanica “Voronjež-DM”, a u oblastima Novgoroda i Krasnodara stanice slične onoj u Vilejki. I Belorusija je u velikoj meri obezbeđena jer su na njenoj teritoriji postavljena četiri diviziona raketnih kompleksa S-300 PS. Na toj osnovi je stvorena 115. raketna brigada koja zatvara vazdušno prostranstvo prema Zapadu.

Iako je šteta koju će Belorusija pretrpeti ako se ne nađe kompromisno rešenje nemerljiva, ne može se reći ni da je pozicija Rusije jednostavna. Već sada se može smatrati da je čitav godišnji Putinov rad na stvaranju imidža Rusije kao sigurnog izvoznika energenata obezvređen. Ako je i uspeo da ubedi Evropu da je slučaj sa Ukrajinom incident koji se neće ponoviti, događaji sa Belorusijom ga potpuno demantuju. Rusija je još jednom u očima sveta ispala nepouzdan partner i mada situacija sa naftom, zahvaljujući povoljnoj klimi i velikim rezervama nafte koje sve evropske zemlje imaju, nije ni izbliza dramatična kao prošlogodišnja sa gasom, i Rusija i Evropa su u neprilikama.

Dok Putinovi ministri grozničavo traže druge puteve za prevoz nafte do krajnjeg kupca, Evropa isto tako grozničavo traži naftu na drugoj strani. Makar i skuplju, ali koliko-toliko sigurnu. A to je upravo ono što je Putin želeo da izbegne. I lukavi Lukašenko je, znajući to, zaigrao upravo na tu kartu. To što se on preračunao i što će snositi posledice, ne olakšava mnogo situaciju Rusiji. Naprotiv. Iako je svima jasno šta se zapravo događa, rusofobi u svetu dobili su još jedan adut protiv Putina. Iako je 8. januara za prekid snabdevanja naftom optuživan Lukašenko, već sledećeg dana je predstavnik Evropske komisije Feran Taradeljas izjavio:

“Prekid snabdevanja naftom ne deluje pozitivno na imidž Rusije kao izvoznika energenata.”

Dok pišemo ovaj tekst, u Briselu se održava vanredno zasedanje eksperata za naftu iz 27 zemalja. Nije teško pretpostaviti kakvi će biti zaključci. Evropa će vršiti pritisak na Rusiju iz dva razloga: jedan je da se nesmetano nastavi snabdevanje naftom, a drugi – da konačno bude uništen Lukašenko koji ih već godinama nervira.

Rusija mora pažljivo da izmeri dokle može da ide u pritiscima na Lukašenka. Da može da ga uništi – niko nije ni sumnjao. Ali, nije baš sasvim sigurno da joj to odgovara. Jer u tom slučaju postoje dva rešenja – ili će on izgubiti pozicije i na vlast će doći neko od sadašnjih, prozapadno orijentisanih opozicionara, ili će se sam Lukašenko predomisliti i okrenuti Zapadu. U tom slučaju bi preko noći bila zaboravljena njegova despotska vladavina i diktatura, a Belorusija bi brže od bilo koje evropske države dobila vizu i za NATO i za EU.

Istina, onoliko beneficija koliko je dobijala od Rusije, od Evrope nikad ne bi dobila, ali bi se NATO za tren našao kod Smoljenska. A to Rusiji sasvim sigurno ne odgovara. Lukašenko nema kud nazad zato što više nema šta da izgubi – s cenama gasa koje je potpisao on je već u nevolji. A protivnik koji mora da ide na sve ili ništa je vrlo nezgodan, pa je najlogičnije da će i u ovoj borbi Davida i Golijata, ma kako se ona završila, gubitnik biti, kao i u legendi – Golijat.

Prema izveštajima agencija koji stižu dok završavamo ovaj tekst, Lukašenko je, izgleda, odlučio da prekine agoniju. Zatražio je od vlade da “razmotri odluku o carini na tranzitnu naftu” i – carina je ukinuta. Tome je prethodio telefonski razgovor s Putinom. Da li to znači da je Lukašenko odlučio da, ipak, proda suverenitet za naftu, i da li je to iko od njega tražio, ostaje da se vidi. Nafta je ponovo krenula kroz “Družbu”, a pregovori o uslovima tranzita mogu da počnu.

Ma šta da je dogovoreno, šteta je učinjena, a zaključak o Davidu i Golijatu ostaje. Dokaz je i izjava predstavnika Stejt departmenta da je ono što se događa “lekcija koja ukazuje na važnost stvaranja mnoštva izvora energije, kao i mnoštva načina za njen transport”, kao i prvi izveštaji sa sastanka u Briselu o novoj energetskoj strategiji EU koja insistira na diversifikaciji izvora energenata. To što je ta mogućnost (diversifikacije) praktično minimalna – ne čini situaciju nimalo prijatnijom.