Parkinsonova bolest

Najzad je Svetislav Basara dobio NIN-ovu nagradu za roman godine! Odavno je tu nagradu zaslužio. Srećom da mu nagrada nije došla u ruke za neki slabiji roman, kako to biva i sa većinom prestižnih nagrada u svetu i kod nas kad se propusti prva prilika da je neki romanopisac dobije. Roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” je jedan od Basarinih najboljih romana, srećni dokaz da je ovaj naš originalni prozaik u punoj formi.

Viđao sam ga na ceremoniji dodele NIN-ove nagrade i kad ga je mimoilazila. Gotovo redovno je u viteškom stilu dolazio u Aeroklub da čestita onom koji je tog puta bio bolje sreće. To govori da Basara, kao svaki pametan čovek, a pored toga još i neka vrsta postmoderniste (nadam se da ga ta banalna sistematizacija ne vređa) shvata relativnost nagrada. Basara je jedan od ređih pisaca koji se u životu ponaša onako kakvog ga znamo iz njegovog dela – samoironičnog i ironičnog prema svemu što ga okružuje.

Svetislav Basara je i u ovom svom romanu majstor mistifikacije. On ima hrabrosti i dara da dobro znanoj enciklopedijskoj jedinici o bolesti, koja nosi ime britanskog neurologa DŽemsa Parkinsona (James Parkinson, 1755-1824) suprotstavi svoju romanesknu novu stvarnost, izmišljajući novog Parkinsona, Rusa Damjana Lavrijentijeviča, koji umire pod lažnim imenom u kolimskom logoru kao Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. A sve to ne kao neku caku, već kao duboko doživljeni protest protiv licemerne glorifikacije zdravlja koju je čovečanstvo tragično iskusilo kao nacizam, staljinizam i ostale oblike diktatura. Taj životni stav Basara je svojim darom pretvorio u briljantnu literaturu. Srećna je okolnost da su svih pet romana u užem izboru, pa i nekoliko onih iz šireg izbora, dostojni nagrada, što govori da je 2006. bila godina dobrih romana u Srbiji.

A sad malo etimologije: DŽems Parkinson je prvi 1817. godine opisao bolest, koja je kasnije nazvana po njemu. On je bolest staraca, prepoznatljivu po drhtanju ruku i po ukočenosti lica, nazvao shaking palsy, paraliza sa drhtanjem. Prezime Parkinson je dvostruki deminutiv od dobro poznatog novozavetnog imena apostola Petra (grčki petros, kamen) – Perkins, te Parkins, i još na to Parkinsonov sin, što bi bilo najbliže našem prezimenu Petričić.

Postoji vrsta narodnog kola basara, zabeležena još sredinom 19. veka, kao i glagol basarati se, biti neozbiljan, mlatiti se, što bi odgovaralo Basarinom finom šaljekanju u literaturi i u životu.