Podela karata

Zahvaljujući izborima Srbija je još jednom dospela među udarne vesti svetskih medija. Čak je i “Al Yezira” poslala u Beograd svoju ekipu. Za promenu, ovog puta je Srbija pominjana u pozitivnom kontekstu: međunarodna zajednica sa Solanom na čelu zadovoljna je što su izbori prošli bez nereda i u znaku tzv. demokratskog bloka.

Da li slično osećanje ushićenog optimizma vlada i u zemlji, među nama? Nema sumnje da je izborna nedelja protekla u znaku još jedne nade za bolje sutra. O tome svedoči neočekivano veliki odziv biračkog tela, po svemu rekordan nakon demokratskih promena iz oktobra 2000. godine. Ali, pitanje je šta će se dogoditi posle izbora. Nedoumice su brojne. Još se zapravo ne zna ko je pobedio. Evo mogućeg odgovora: svi su pobedili. Osim onih koji su izgubili, što se takođe može smatrati svojevrsnim uspehom. Možda je nevolja samo u tome što se ni posle ovih izbora ništa neće promeniti. Prosto: opet pata karte. Otuda sumnja u neophodnost dotičnih prevremenih izbora. Oni nam sigurno i nisu bili potrebni. Ili su bili nužni jedino kao preduslov za još jedne izbore već tokom ove kalendarske godine. Takva opcija je loša za živce i po državnu kasu, ali je u tome suština demokratije.

Pozabavimo se činjenicama. Istini na volju, jedini pravi dobitnik minule izborne runde jeste koalicija okupljena oko LDP-a Čede Jovanovića, kojoj pre nedelju-dve niko nije davao šansu za ulazak u parlament. Osvojivši neverovatnih 15 mandata ova grupacija, odnosno LDP u mnoštvu ispušenih lula, dokazuje da talibanska ideologija, čak i kada se zaodene u reformističko-demokratsko-liberalno ruho, još lako pronalazi svoje poklonike u delu biračkog tela koje umišlja da od njega zavisi radikalna promena zatečenog/nasleđenog političkog stanja. Bilo kako bilo, LDP i kompanija svih bivših biće nepomirljiva opozicija svim preostalim parlamentarnim grupacijama.

S tim da liderska pozicija u tom korpusu i dalje pripada radikalima. Jer, SRS je, i posle ovih izbora, ostala pojedinačno najjača partija na ovdašnjoj političkoj sceni. Zanimljivo: broj onih koji su dali svoj glas šešeljevcima vidno se povećao u odnosu na prethodno izborno izjašnjavanje, ali je, valjda zbog velike izlaznosti, SRS izgubila jedan mandat. Tako da, mada opet pobednici, radikali opet neće preuzeti vlast: 81 poslanik je tek oko trećine parlamentarnog saziva, što ideju o samostalnoj vladi smešta u prostor utopije, dok je, s druge strane, SRS stranka od nikakvog koalicionog kapaciteta, delom otud što sama takvu mogućnost principijelno odbija, no više otud što u tzv. demokratskom bloku nema partije koja bi sa njom rado sarađivala. A to što su, premda opet pobednici, još jednom viđeni kao gubitnici, mnogo ne zabrinjava radikale. Oni su, još tokom (post)izborne noći, objavili kako ne očekuju da im predsednik Tadić poveri mandat za formiranje vlade. Možda im se sviđa da ostanu u opoziciji do sledećih izbora, kada će, kažu, sigurno pobediti sa najzad dostignutom nadmoćnom većinom. To se može dogoditi. Ili je nemoguće? U svakom slučaju, radikalska enigma biće na tim izborima konačno rešena. Neki analitičari se nadaju da će, nakon uzastopno izneverenih nada, rejting SRS-a početi da opada, odnosno, kako to tvrdi Zoran Lučić, da je on i ovako limitiran zbirom onih koji, po tradiciji, laviraju između nje i SPS-a.

Pre će ipak biti da budućnost SRS-a zavisi od toga kako će se stvari odvijati unutar tzv. demokratskog bloka. Tu smo tek na terenu svih nedoumica. Koalicija DSS-NS beleži izvestan pad poverenja, što nije ugrozilo njeno zagarantovano treće mesto na izbornoj rang-listi, dok DS pokazuje vidan napredak, zabeleživši na ovim izborima najbolji rezultat u čitavoj istoriji svog parlamentarnog nadmetanja. Nažalost, to je uslovilo da tadićevcima uđe voda u uši. Oni se smatraju neprikosnovenim pobednicima ovih izbora. Ali, 24 odsto podrške biračkog tela je taman dovoljno za iluziju pobede ili je, u najmanju ruku, garancija Pirove pobede, a ova je takođe funkcija iluzije. Svejedno, makar i samo stranka koja je isprednjačila u tzv. demokratskom bloku, DS drži svojim pravom da joj pripada premijerski mandat unutar očekivane koalicije sa DSS-om i G17 plus.

Samo formiranje te koalicije je riplijevska zagonetka, mož’ da bidne, al’ ne mora da znači, no 24 odsto podrške je ipak suviše malo za aspiraciju ka apsolutnoj vlasti. Ne samo zbog toga, već i iz drugih razloga, malo je verovatno da će DSS prihvatiti Đelića kao potencijalnog predsednika vlade, jer bi se time, uz sve ostalo, trajno marginalizovala pozicija njenog gurua Koštunice, čija je ambicija jasna – ili premijer ili ništa. Čak i ukoliko bi i pristali na pretpostavku da će DSS udovoljiti aspiraciji svog potencijalnog koalicionog partnera, to bi bilo jedino u svrhu dvoseklog mača za DS, kojoj bi sa kamatom naplatila račun na predstojećim predsedničkim i lokalnim izborima. A da li DS, osim Bože Derikože, među svojim članovima i simpatizerima ima nekog drugog ozbiljnog kandidata? Mrka kapa. Osim, možda, da predloži Šredera!?

Ova kalkulacija čini da se ključna odgovornost za formiranje buduće vlade sa DSS-om pomera do DS. Od partije iz Krunske ulice zavisi hoće li uopšte biti vlade ili će biti novih izbora. Ako do takvih izbora dođe još ove godine, sva je prilika da će na njima konačno pobediti radikali, ali ne zato što će rejting SRS-a dodatno porasti, već više iz razloga osipanja građanskog poverenja u stranke iz tzv. demokratskog bloka. Na stranu još i to da će se, unutar tog tzv. demokratskog bloka, o budućoj vladi pitati i G17 plus. Dinkićevci obećavaju da će u konsultacijama oko vlade biti konstruktivni i kooperativni, ali pod uslovom da im ostane kasa. Da li će to biti prihvatljivo za Đelića? Neće. A za Koštunicu? Malo verovatno. Lideru stranke iz Simine ulice stoji, doduše, na raspolaganju i rezervna opcija da, ukoliko otpadne mogućnost saradnje sa DS, koja i ovako visi o koncu, formira vladu samo sa G17 plus, budući da ove dve partije imaju zajedno jednog poslanika više od demokrata. Ali, mada je sve moguće, takva manjinska vlada bi zavisila od podrške DS u parlamentu, a takva će sigurno izostati, a osim toga ne treba zaboraviti ni činjenicu da su, kao iskusni u tom poslu, Dinkić i drugovi posredno oborili vladu na čijem se čelu nalazio Koštunica, o kome neki misle sve najgore, dok ga drugi smatraju najuspešnijim premijerom u novijoj srpskoj istoriji. Jedno je sigurno: taj se bez preke potrebe neće igrati vatrom na koju se jednom opekao. Nije u skladu sa njegovim temperamentom. Što se tiče temperamenta ostalih igrača koji se zagrevaju kraj aut-linije vlasti, o tome će bliska budućnost pružiti nedvosmislen odgovor. Nadajmo se najboljem. Ali budimo spremni na najgore.