Koliko nas ima?

Mnogi narodi (i države) i u našoj okolini i na istoku i na zapadu prošli su kroz strahote surovih vlasti i građanskih ratova. Sve su to pretrpeli, a oni što su preživeli ostali su svoji na svome. I Poljaci su ostali Poljaci i Mađari – Mađari i Bugari – Bugari, da ne spominjem Hrvate, Rumune, Grke. Ali da dodam i Špance, Portugalce, Čileance.

Teško je da je iko od njih, spomenutih i nespomenutih, toliko stradao i to i od „saveznika” i od okupatora i od „bratskih” naroda i od „oslobodilaca”, kao mi Srbi.

Pretilo je potpuno uništenje. I naroda i države. Nekako smo se izvukli. Da li?

Pa dobro, da pitam ima li Srba danas? Na papiru (dakle „papirnato”) ima nas preko sedam miliona, ne računajući one u rasejanju. A koliko nas stvarno ima? E, u tom odgovoru leži naša propast. Po mojoj i to sasvim realnoj proceni, ime nas nešto ispod tri miliona. Ostali su potpuno rasrbljeni, raspravoslavljeni i rašćiriličeni. Surova i sirova vlast je, koje odmah (1944), koje kasnije decenijama, uništavala sve što je srpsko, patriotsko, pravoslavno, Vukovo. Mislim na Vuka Karadžića – da ne bi bilo zabune.

Pa kakva je situacija danas? Naš znameniti dramski pisac je na jednom skupu rekao da je komunistička vlast za nekoliko decenija stvorila više janičara nego ona turska za pet vekova.

Ne samo da je bio u pravu, nego je na kraju i sam postao janičar kao član jedne političke stranke!

Dakle, ti janičari su u većini potomci onih koji su se priključili vlasti, koji su školovani tako da su zaboravili i šta su i ko su i odakle su.

Milutin Živković,

dipl. inž. u penziji, Beograd