Šta donosi Ahtisari

Srbija je na dobar način započela 2007. godinu. Dve trećine građana učestvovalo je na izborima i time obavezalo političare da se dogovore o novoj vladi Srbije. Dogovor o vladi osenčen je i izazovima za koje svi u zemlji znaju da ih ova godina donosi. Potraga za beguncima od Suda u Hagu i njihovo hapšenje i očekujuća odluka o bosanskoj tužbi za genocid, možda nisu bili visoko na listi očekivanja od nove vlade kod građana, ali svi učesnici u izbornoj trci dobro znaju da su ovo važni zadaci i izazovi koji su pred novom vladom. Pred vladom je i nastavak privatizacije, pre svega u energetskom sektoru, pokušaj da se dalje uravnoteži spoljnotrgovinski bilans, važnije od ostalih ekonomskih izazova svakako je smanjenje i dalje visoke stope nezaposlenosti. Rekao bih da je to prvenstveno očekivanje tog veoma velikog broja građana Srbije koji su glasali.

Ipak, kada budu vodili razgovore o novoj vladi, predsednik Tadić i premijer Koštunica misliće najviše na nastavak statusnih razgovora o Kosovu. To je senka, to je izazov koji će možda i odlučujuće uticati na mogućnost formiranja nove vlade posle ovih izbora, kao i na njen sastav. Razgovori o vladi mogu potrajati. Ni Ahtisari, ni Kontakt grupa, a ni Albanci na Kosovu, nisu spremni da čekaju neograničeno dugo. Ahtisarijev prvobitni plan je usporen i zaustavljen, jer su polovinom prošle godine najodgovorniji srpski političari zatražili da se napravi predah da bi Srbija donela novi ustav i da bi bila izabrana nova vlada, a institucije bile usklađene sa novim ustavnim rešenjima. Sada je došao trenutak da se taj proces nastavi.

Ranija odluka da naš pregovarački tim čine najbliži saradnici predsednika i premijera, bez obzira na to što nisu bili u koaliciji, sada se pokazuje kao veoma opravdana. Ahtisari može već narednih dana da uputi svoj preliminarni predlog projekta Beogradu i Prištini. Ima ko da na njega odgovori. Bez obzira na to što nema nove vlade, isti pregovarački tim nastaviće svoj posao i pripremiti reakciju na taj predlog. Ako vlada bude uskoro formirana, moje je očekivanje da će ona uključiti i DS i DSS, što znači da pregovarački tim neće biti bitno drugačiji. Čak i ako bismo imali manjinsku demokratsku vladu, ovaj tim će nastaviti svoj posao. To bi bila mera zrelosti naših političara. Do izbora nove, sadašnja srpska vlada ima puni kapacitet u pregovorima.

U teškim pregovorima koji traju evo već godinu dana, nije samo konačan ishod važan. Veoma je važno i kako se ovi razgovori vode i koliko su i srpska i kosovska javnost u stanju da se na nove okolnosti prilagode a da pri tome ova dva društva zadrže i političku i ekonomsku stabilnost. Zbog toga valja očekivati da se komentarima koji budu došli na preliminarni predlog Ahtisarija posveti ozbiljna pažnja u timu specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, kao i u Kontakt grupi. Ako se o tome postigne saglasnost u četvorouglu Beograd – Priština – UNOSEK – Kontakt grupa, možda ćemo imati i neku vrstu dopunskih pregovora. U svakom slučaju, verujem da se posle dodatnih intervencija, konačni predlog Ahtisarija može naći pred Savetom bezbednosti UN najranije u martu mesecu, možda u drugoj polovini. Bilo bi dobro da početak razgovora u Savetu bezbednosti Srbija dočeka s novom vladom. To je i vremenski okvir koji bi predsednici DS i DSS-a trebalo da imaju u vidu na početku razgovora o novoj vladi koji će uslediti ovih dana.

Prema onome što se u ovom trenutku može saznati, preliminarni predlog Ahtisarija je u velikoj meri izašao u susret očekivanjima Beograda u vezi sa konkretnim predlozima koji se odnose na decentralizaciju, način povezivanja srpskih opština, nadležnost opština, kao i u vezi sa drugim konkretnim pitanjima, koja se najčešće nazivaju nestatusnim, ali koja suštinski jesu važni elementi slagalice koja se zove budući status Kosova. Takođe, saznaje se i da u ovom dokumentu neće biti reči nezavisnost, koja pobuđuje strasti na obe strane. Međutim, može se očekivati da ovaj dokument sadrži predlog da Kosovo ima mogućnost zaključivanja međunarodnih ugovora i da može zatražiti članstvo u pojedinim međunarodnim organizacijama. Ovo su ključni statusni elementi predloga o kojima će se najviše razgovarati i u ovom trenutku je teško pogoditi da li će biti dogovora u Kontakt grupi i kasnije u Savetu bezbednosti. I ti razgovori u Savetu bezbednosti UN mogu potrajati, ali ni oni, takođe, ne mogu trajati neograničeno dugo. Iako nema formalnih okvira za usaglašavanje, postoje indirektne naznake o mogućem trajanju.

Pitanje koje se najčešće postavlja je ko će preuzeti odgovornost ako nema dogovora. Rusi, Amerikanci, Evropljani? Ako ne Evropska unija, ko drugi, ako ne Nemačka, onda ko? Tako meni izgleda ova situacija u kojoj se najviše bavimo stavom SAD i suprotstavljenim stavom Rusije, a u stvari sve vreme govorimo o Srbiji i o Kosovu, o evropskom dvorištu. Predsedavanje Evropskom unijom preuzela je Nemačka. Ona predsedava i G8. U ovom trenutku i šef UNMIK-a i komandant KFOR-a i šef misije OEBS-a na Kosovu, kao i visoki izaslanik u Bosni, svi su Nemci. Nemačka ima verovatno najbolje poznavaoce prilika na ovim prostorima među svojim diplomatama. Osim toga, među najvećim evropskim zemljama, Nemačka ima najstabilniju situaciju. Iako se radi o velikoj koaliciji, ipak je to znatno stabilnija politička scena nego u Britaniji u kojoj se već neko vreme svi bave tranzicijom između Blera i njegovog naslednika ili u Francuskoj u kojoj se svi bave izborom novog predsednika. I konačno, nijedna druga evropska država u ovom trenutku nema takav nivo odnosa i sa SAD i sa Rusijom, kao što to ima nova nemačka kancelarka.

Vremenski okvir za nastavak i okončanje pregovora o Kosovu moguće je povezati sa nemačkim EU predsedništvom. Predsedavanje Nemačke Unijom ističe polovinom godine. Do tada bi trebalo da bude ili doneta odluka Saveta bezbednosti o novoj rezoluciji kojom se usvaja Ahtisarijev plan, ili bi bar ta odluka trebalo da bude u najvećoj meri pripremljena. Uspeh Ahtisarijeve misije i dogovor o budućem statusu Kosova na izvestan način postalo je i pitanje formiranja zajedničke evropske bezbednosne i spoljne politike, pa i pitanje digniteta predsedavajućeg Evropske unije.

Ono što mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj svih učesnika u razgovorima nije konačni status Kosova. Realističnim smatram da se ove godine donese nova rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja će doći umesto sadašnje Rezolucije 1244 i koja će omogućiti da se okonča misija UNMIK-a, koja je već neko vreme bez stvarnih rezultata i ugleda na Kosovu. Umesto nje bi trebalo da bude uspostavljeno novo međunarodno prisustvo koje će biti pod značajno većim uticajem EU. Ukratko, EU umesto UN. Pri tome, deo nadležnosti koje sada ima UNMIK trebalo bi da pripadne kosovskoj vladi i to je taj korak napred koji bi trebalo da ovu rezoluciju učini održivom u očima kosovskih Albanaca. Taj obim nadležnosti koji će preći na kosovsku vladu neće biti skroman.

Onog trenutka kada uđe na Kosovo na osnovu nove rezolucije, EU bi morala da ima ideju kuda taj proces dalje vodi. Ta ideja trebalo bi da bude sadržana u paketu koji će Ahtisari predstaviti Savetu bezbednosti, kao i u njegovom izveštaju. O ovim dokumentima trebalo bi da se raspravlja i na Kontakt grupi i u Savetu bezbednosti. Kompromis o njihovoj sadržini trebalo bi da omogući donošenje te nove rezolucije i da uvede EU na Kosovo. Misija bi tamo morala da ostane onoliko dugo koliko je neophodno da se ispune svi elementi paketa, odnosno da se postignu standardi o kojima se govorilo još pre nekoliko godina kao o preduslovu za status.

Pažljivo vođenje ovog procesa od strane EU moglo bi da dovede u ravnotežu očekivanja Prištine i strahovanja Beograda. Ili, kako to kaže kancelarka, da vodi Kosovo ka budućem statusu na način koji neće poniziti Srbe i Srbiju. Pažljivo vođenje ovog procesa istovremeno bi garantovalo održanje stabilnosti i u Srbiji i na Kosovu, a to bi se opet odrazilo na dodatnu stabilizaciju jugoistočne Evrope.

Ovo nisu jednostavni procesi ni za one koji bi trebalo da u njima učestvuju i na koje se oni odnose, a ni za one koji ove procese vode. Zbog toga mislim da je važan element koji bi ih mogao učiniti održivim stalno jačanje nivoa povezanosti između ključnih aktera, između Kosova i EU i između Srbije i EU. To znači i odlučnije vođenje procesa pridruživanja Evropskoj uniji od strane Evropske komisije i punu podršku naporima Komisije od strane Saveta ministara EU. Elementi tog procesa jesu okončanje pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, sticanje svojstva kandidata, početak pregovora o članstvu, učešće u zajedničkoj zoni slobodne trgovine, olakšavanje i konačno liberalizaciju viznog režima.

Nijedan od ovih zadataka ne može da bude postignut za nekoliko meseci ili godinu dana. Međutim, ove godine taj put može započeti prvim korakom, a to je nova rezolucija SB i ulazak Evrope na Kosovo, kao i čvršće institucionalno vezivanje i Kosova i Srbije za EU.

Goran Svilanović