Razaranje istine o holokaustu

Efraim Zurof (1948), istoričar, Jevrejin rođen u Wujorku, živi u Jerusalimu gde je direktor centra “Simon Vizental” i organizator akcija širom sveta koje imaju cilj da lociraju i izvedu pred sud nekažnjene krivce za holokaust, koji su činili zločine nad civilnim stanovništvom u Drugom svetskom ratu. Zbog toga ga nazivaju i lovcem na naciste.

Na našim prostorima, upamćen je po operaciji pronalaženja, hapšenja i izručenja Hrvatskoj bivšeg komandanta logora Jasenovac (“Aušvic Balkana”) Dinka Šakića.

Otkrio je posleratna utočišta stotine nacističkih zločinaca u Južnoj Americi, Australiji, Kanadi, Velikoj Britaniji i drugim državama i da bi sa centrom “Vizental” koordinirao međunarodne napore da privede pravdi krivce za holokaust nad Jevrejima.

Sa Fondacijom “Targum Šliši” iz Majamija na Floridi, 2002. pokrenuo je projekat Operacija poslednja šansa da bi se povela istraga nad nacističkim zločincima, posebno u postkomunističkim državama.

Na obeležavanju 65-godišnjice racije u Novom Sadu rekao je da ono što ne smemo zaboraviti, jeste da holokaust i masovna ubistva poput ovoga “nisu ni cunami, ni zemljotres, ni vulkanska erupcija koje su prirodne katastrofe”.

Svake godine centar “Simon Vizental” objavljuje listu “Top 10” sa imenima najtraženijih ratnih zločinaca. Na njoj su: Alojz Bruner, dr Aribert Hajm, Ivan Demjanjuk, Erna Vališ, Milivoj Ašner, Lajoš Polgar, Mihail Gorškov, Karolj Zentai, Algimantas Dailide i Hari Manil.

“Sreo sam se sa predsednikom Tadićem u avgustu prošle godine, kao i sa bačkim vladikom Irinejom koji želi da pomogne. Crkva potpuno podržava Operaciju, ali nama treba akcija, da se reči sprovedu u delo. Pitanje je, može li Srbija krenuti u akciju, jer je to dobro i za nju. Zločinci su ubijali i Srbe, a kad i nisu, činjenica da su ubijali jugoslovenske Jevreje i građane, što je dovoljan razlog za ekstradiciju”, izjavio je za NIN dr Zurof u Novom Sadu, gde je boravio na obeležavanju 65-godišnjice racije u kojoj su mađarski fašisti 1942. za tri dana ubili 1 250 civila.

Zbog čega je Operacija poslednja šansa prvenstveno koncentrisana na dovođenje pred sud nacističkih zločinaca u postkomunističkoj Evropi?

- Smatram da je važnost suđenja u tim državama veća od podizanja optužnica u drugim zemljama. Prvi put od kad su postale nezavisne, mogle su, ili su bolje reći naterane, da se suoče sa svojom prošlošću u holokaustu. Za 45 godina to nisu bile u stanju časno da urade zbog diktata iz Moskve i komunizma. Qudi su često osećali da su procesi zločincima kojima je suđeno – propagandni. Sada, od kada su nezavisne i demokratske države, mogu da se suoče sa činjenicama da su neki lokalni ljudi učestvovali u ubistvima.

Drugim rečima, postoji velika razlika između zapadne i istočne Evrope. Nacisti su nalazili pomoćnike svuda, nije bilo nijedne države u kojima bar neko nije sarađivao sa njima, uključujući Dansku, ili neka druga mesta. Čak je i Bugarska koja je spasila svoje Jevreje, Jevreje iz Makedonije deportovala u Treblinku. To je evropski fenomen sa jedne strane, ali glavna razlika između zapada i istoka je što su u zapadnoj Evropi nacisti našli pomoćnike i one koji su asistirali da se Jevreji stavljaju u voz i šalju u istočnu Evropu, ali ti lokalni pomoćnici nisu učinili masovna ubistva. U istočnoj Evropi, takoreći u svakoj zemlji, pomoćnici su bili akteri masovnih ubistava. Ta činjenica navodi na potrebu da se one suoče sa realnostima holokausta i to je mnogo važnije nego na drugim mestima.

Sa kojim preprekama se srećete? Kakva je saradnja sa vladama, političarima, ponekad i sa crkvenim velikodostojnicima?

- Svaka država je odvojena priča, svaka ima unutrašnja pitanja koja snažno utiču na odgovore političkih lidera, crkvenih velikodostojnika, čak i jevrejskih zajednica. Imao sam slučajeve, kao u Litvaniji i Rumuniji, gde je lokalna jevrejska zajednica bila neverovatno kooperativna, za razliku od Letonije gde me je napala jevrejska zajednice, a jevrejska zajednica u Nemačkoj je odbila da nam pomogne, Estonija se bojala. Svaka država suočava se sa različitim izazovima. Najveća teškoća koja je pred nama je nedostatak političke volje i to je veoma važna dimenzija problema.

Kako sarađujete sa Hrvatskom?

- Na početku smo se obratili jevrejskoj zajednici i tražili da nam budu lokalni partneri, ali oni nisu želeli. Imamo odličnu saradnju sa aktivistima za ljudska prava kao, na primer, sa Zoranom Pusićem iz Građanskog komiteta za ljudska prava, sa ljudima oko predsednika Mesića, pa i on sam nam veoma pomaže. Svaka država ima svoje probleme.

Kako sve to objašnjavate?

- Uopšte nije teško objasniti. Počeli smo Operaciju poslednja šansa pre četiri godine. Posetili smo svaku državu u kojoj počinjemo projekat, imali smo ekstenzivne kontakte sa mnogim političkim i drugim liderima. Najbolje šanse da postignemo uspeh su tamo gde su se bar neki građani borili protiv nacista.

Uporediću Hrvatsku sa baltičkim državama. U Hrvatskoj se značajan broj Hrvata borio sa partizanima protiv ustaša i nacista – iako su mnogi podržavali ustaše i bili su ustaše – i zato ih je mnogo ubijeno od strane Hrvata. Postoji i segment stanovništva koji podržava ono što radimo. Za prosečnog Hrvata i mlade koji stasavaju to je izbor nasleđa – saradnje i zločina ustaša, ili borba protiv ustaša i nacista. Ako ste Hrvat, ne treba da se osećate potpuno zbunjeni, kažite da postoje dobri i loši pripadnici vašeg naroda. U Letoniji, Litvaniji ili Estoniji ne postoje dobri lokalni ljudi, nema otpora, građanskog “undergrounda”, nema snaga protiv nacista, već samo njihovi saradnici i masovne ubice.

Zatim, tu je identitet kriminalaca! Što je takav čovek prominentniji, veće su šanse da se postigne uspeh. Ako nađete nekoga kao što je Milivoj Ašner koji je u Slavonskoj Požegi jedan od najvažnijih kriminalaca, ako ne i najvažniji, to nam daje bolje šanse da ubedimo vladu da mora početi da deluje.

Treći elemenat je stepen na kome su lokalni mediji i njihov stav prema ovom pitanju. Daću dobar primer. Smatram da sam vrlo srećan u Hrvatskoj, jer sam sreo novinare koji žele da kažu istinu, da pišu o ustašama. Nikad nismo našli nijednog novinara u Baltiku koji želi da kaže istinu, osim jednog iz Estonije. Novinari treba da budu prvi ljudi koji podržavaju Vizentalov centar, aktivnosti i borbu koju vodimo, ali i novinari su kao i ostali, pokušavaju uporno da brane svoje lokalno stanovništvo u Litvaniji, Letoniji, Estoniji. Mislim da su najnepopularniji ljudi u istočnoj Evropi sigurno iz baltičkih država i mislim da su oni neprijatelji svog naroda.

Pokušavaju da me proglase personom non grata, demonstriraju protiv mene i Centra, prete mi ubistvom preko Interneta, ali i to je deo mog posla. Oni ne shvataju da to nije moj problem, već njihov. Propuštaju zlatnu priliku da se suoče sa svojom prošlošću, jer sve povezano sa holokaustom znači da morate da se suočite, pošto je vreme ograničeno za podizanje optužnice. Sve možete raditi godinama, obrazovanje, restituciju imovine, čuvanje uspomena, objavljivanje krivice, dokumentaciju, sve to može decenijama da se završava, samo jedno nećete moći, a to je da kroz deset godina od sada izvedete krivce na sud. Izvođenje pred sud i kažnjavanje je prema našem mišljenju najbolji način, jer pokazuje da su za vašu vladu i društvo ti zločini važni i posle šezdeset godina.

Postoje mišljenja da je “Operacija poslednja šansa” počela suviše kasno, jer su nacisti koji su ostali nekažnjeni, suviše stari da bi im se sudilo.

- Slažem se da je suviše kasno, ali zato se operacija zove – Poslednja šansa, i mi se trudimo da iz nje izvučemo najviše. U mnogim državama smo uspeli i prihvaćeno je da prolaznost vremena ne može da izbriše krivicu. Neko ko je učinio zločin 1942. kriminalac je i 2007. iako nije kažnjen. Pa, ako treba da bude kažnjen, biće! Istina je da gubimo slučajeve, gubimo osumnjičene, suđenja se prekidaju na polovini, ali i to je deo mog života, ta neprekidna frustracija. Ipak, ne gledam one slučajeve koje smo izgubili i ljude koje nismo uspeli da privedemo pravdi. Svaki slučaj koji smo priveli pravdi za mene je malo čudo. Ne mogu da posmatram drugačije. Ako to radim, onda sam otišao i do viđenja.

Ko u Srbiji i kako može da doprinese “Operaciji poslednja šansa”, jer su neki nacistički ratni zločinci odgovorni za ubijanje civila 1942. u raciji u Bačkoj, posebno u Novom Sadu, na primer, Šandor Kepiro. Na vašoj listi su i Milivoj Ašner koji je delovao u Slavonskoj Požegi i Ivo Rojnica u Dubrovniku, u ranijoj Jugoslaviji.

- Rojnica nije slučaj koji smo otkrili u Operaciji poslednja šansa. Neki ljudi u Srbiji imaju još informacija. Uvek nam treba više i boljih dokaza protiv njega.

Što se tiče Ašnera, za nas je to završen slučaj. Hrvatska je već od Austrije tražila ekstradiciju, jer ima čvrste dokaze. Istraživač koji je radio na slučaju Ašner pronašao je njegov potpis za sve strašne stvari koje je radio protiv Srba, Jevreja i Roma u Slavonskoj Požegi, to nije problem. Ali postoje drugi kriminalci za koje možda ne znamo. Do januara ove godine dobili smo imena 458 osumnjičenih u Operaciji poslednja šansa, 92 je predato tužiocu.

Sa Crkvom, tj. sa vladikom Irinejom, govorim istim jezikom. Uvažavamo se iako sam ja Jevrejin, on pravoslavni sveštenik. Naišao sam na razumevanje i čak divljenje naporima za hapšenje i za privođenje pravdi zločinaca. Pitao sam ga šta će praktično učiniti sada. Očekujem da će Crkva izdati formalnu deklaraciju pozivajući Srbiju da se traži ekstradicija (Kepira) i da će razgovarati sa premijerom Koštunicom lično. Želimo da se to dogodi javno, ne iza scene. Moj orman je pun lepih reči, ali želimo akciju.

Jednom prilikom ste rekli: “'Operacija poslednja šansa' nije samo borba za pravdu, već takođe deo borbe za istorijsku istinu.”

- Najveći strah Simona Vizentala bio je da nacisti neće biti privedeni pravdi i da će holokaust biti zaboravljen. Radio je 50-ih, 60-ih, 70-ih godina, kada niko nije govorio o holokaustu. Danas je totalno drugačija situacija iz raznih razloga. Moj strah zato nije da će holokaust biti zaboravljen. Neće nikada biti zaboravljen, ali se bojim šta će biti rečeno o njemu. Bojim se da će istina biti razorena iz političkih potreba. Qudi u Litvaniji žele da prikriju svoje učestvovanje i tvrde da su holokaust izveli zli Austrijanci i Nemci koji su došli u njihovu državu i ubili njihove Jevreje. U Hrvatskoj kažu, ili pokušavaju, da su sve kompletno uradili Nemci, ne ustaše, što je njima mnogo teže da izgovore. To je naš strah. Imam snažno osećanje, naš Centar oseća veoma snažno da je najbolji put da se borimo protiv toga to što će se suditi u ovim zemljama i zato smo fokusirani na istočnu, postkomunističku Evropu.

Bojana Karavidić