NIN može, SANU nikada

Ulica Blagoja Parovića, na Banovom brdu. Treći sprat, potkrovlje, bez lifta. Tu živi ovogodišnji NIN-ov laureat, sa Vidom Crnčević i njihovo dvoje blizanaca. Isključujemo sve telefone, Vida nam donosi kafe. Pitaj, Rado!

Kada ste prvi put pomislili na NIN-ovu nagradu?

- One godine kada je moja knjiga Napuklo ogledalo 1986. godine bila u širem izboru za ovu nagradu. Zbog mlađih naraštaja, treba reći da NIN-ova nagrada tada nije bila tako veliki događaj kao što je to u poslednjih petnaestak godina...

Kako nije, uvek je bila?

- Jeste, ali ne tako veliki. Tada je to još uvek bila SFRJ, bilo je mnogo drugih priznanja,

pa je NIN-ova nagrada bila jedna od velikih nagrada u velikoj zemlji. Bila AVNOJ-eva nagrada i druge koje su se kotirale kao značajnije društveno priznanje, a donosile su čak i penziju.

Kada ste priželjkivali ovo priznanje?

- Kada sam imao prvi ozbiljan roman u konkurenciji. Bila je to Fama o biciklistima, jer sam smatrao da je taj roman dorastao za NIN-ovu nagradu. Ali, tada je nisam dobio.

Budite iskreni, jeste li sada očekivali NIN-ovu nagradu za Uspon i pad Parkinsonove bolesti?

- Iskreno, nisam. To moje nedobijanje NIN-ove nagrade postalo je neka vrsta tradicije i nije bilo razloga da mislim da ću je dobiti posle dvadeset godina kada je već nisam dobio za neke knjige koje su možda i bolje od ove za koju sam nagrađen.

Šta ste radili kada vam je predsednik žirija Milan Vlajčić javio srećnu vest?

- Gledao sam na televiziji Fore i fazone. Odmah sam se navrat-nanos spremio i otišao u Alfa banku.

I svi su videli da ste bilo veoma srećni zbog nagrade?

- Normalno da sam bio srećan. Ne krijem zadovoljstvo jer sam sačuvao još malo neposrednosti. Kada sam raspoložen, to se vidi, kada sam neraspoložen – i to se vidi.

Dramaturg Vida Crnčević i vi ste roditelji blizanaca Tare i Relje koji imaju deset godina. Šta ste radili u njihovim godinama, kako je izgledalo vaše detinjstvo šezdesetih godina prošlog veka?

- Živeo sam u Bajinoj Bašti, koja je tada ličila – bar su takva moja sećanja – na Makondo iz Sto godina samoće. U izvesnoj meri ona je to i ostala do današnjeg dana. Sve je nekako bilo usporeno i vreme je prolazilo na jedan prirodan način. Nije bilo praznih sati. Učio sam školu, igrao se i čitao knjige. Drugo nije imalo šta da se radi jer tih godina još nije bilo televizora, bar ne u unutrašnjosti.

Počeli ste da pišete, postali ste urednik u Književnoj reči, reklo bi se da ste već odredili svoju budućnost?

- Nije bilo tako. Bilo je to drugačije vreme od današnjeg, sve je bilo nekako lepršavije i spontanije. Zapravo, u to vreme nisam ni mislio da ću se pisanjem baviti celog života. Računao sam: napisaću dve-tri knjižice da imam uspomenu na mladost, pa ću posle da se bavim nekim ozbiljnim poslom. Jer, zaboga, na pisanje se i danas gleda kao na neki hobi, na luksuz, kao na hleb bez motike, dok se kasnije nisam uverio da je to jedan rudarski posao koji ovde, nažalost, tradicionalno nije na ceni. Međutim, skoro mi je došla do ruku knjiga LJubavi srpskih pisaca, i kad sam se podsetio kakav je bio odnos prema piscima s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, mi danas uopšte ne bi trebalo da se žalimo. Retko ko od tih pisaca je doživeo pedesetu godinu, često su bivali na robiji, jedva sastavljali kraj s krajem, bivali gladni... Pa, tako mislim da je neki mali pomak ipak učinjen. Mali.

Ovde je teško živeti od pisanja?

- Ova sredina tradicionalno ima nekakav otpor prema literaturi, pogotovu prema literaturi koja nadilazi nekakvu nacionalnu mitologiju i tematiku. Prema univerzalnim temama ovde se gaji jedan animozitet. To je zla kob našeg naroda. Ta neprestana težnja da se sve uproseči, da se svede na nekakvu nisko postavljenu meru, da bi se tavorilo u prividnom miru bez mnogo uzbuđenja, ali i bez mnogo odgovornosti.

Vi ste, ipak, odlučili da živite od pisanja, a uz to niste baš išli niz dlaku tamo gde se to očekuje od slobodnog umetnika. Naprotiv. Koliko vas je koštalo to što ste se gotovo trudili da provocirate čaršiju? Ili ste time podizali tiraž svojih knjiga?

- Ne mislim da me je to išta koštalo. Ne mogu da se požalim da sam bio osujećen, progonjen, da sam imao neke konkretne probleme zbog svog stava prema onome što se događa u sredini u kojoj živim. Mislim da je takav moj stav bio veoma značajan za izgradnju mog identiteta i integriteta. Govorio sam svašta, pisao sam svašta, mnogo od toga danas ne stoji. Međutim, bitno je da čovek ima svoj stav, da se ne povodi za opštom matricom mišljenja, ako se to uopšte može nazvati mišljenjem. Da ne ide za bujicom manje-više lažnih mitova i društveno prihvatljivih priča. Tako gledano, drago mi je što sam postupao kako sam hteo i to mi ništa nije odmoglo.

S druge strane, pogrešno je misliti da ta otvorenost, taj pogani jezik, što bi se reklo u zapadnoj Srbiji, da mi je sve to podiglo tiraž. Ovde ne postoji nijedna stvar koja može da utiče na prodaju knjiga jer postoji određen, manje-više ograničen krug čitalaca i ko će šta pročitati, zavisi od naklonosti tog malog kruga publike, a nikako od marketinga. Ipak je to stvar koja više pomaže u folk muzici nego u literaturi.

Da li vam je danas žao zbog neke vaše prejake javne reči, ili biste opet isto?

- Ne bih, naravno, opet isto. Čovek koji kaže da bi ponovo napisao isto ono što je napisao, da bi ponovo proživeo isti život... iz njega govore paklena gordost i samoljublje. Kad bih bio u prilici, živeo bih drugačije, menjao bih neke stvari, mnoge stranice bih drugačije napisao, neke knjige ne bih nikada napisao...

Koju svoju knjigu ne biste napisali, odnosno objavili?

- Ne bih napisao roman Sveta mast. Mislim da je to daleko ispod mog nivoa, ali prokletstvo naše literature je uvek novčana oskudica. Morao sam da napišem knjigu godišnje, dobru ili lošu. Da sam imao novca u tom momentu, tu knjigu ne bih napisao, sačekao bih da prođe vreme pa bih onda rekao nešto drugo, konkretnije, suvislije.

Zbog čega ste poslednjih godina posegli za velikanima Planete iz raznih oblasti stvaralaštva, i učinili ih junacima svoje literature – Niče, Staljin, Dostojevski, Tolstoj...?

- To je rezultat promene u poetici. Čovek se menja, pa se menjaju i poetike. Neke stvari koje su me interesovale do pre pet godina promenile su se, zainteresovao sam se za neke svetsko-istorijske pojave i u tom kontekstu razumljivo je da koristim neke velikane iz polovine 19. i s početka 20. veka kao nekakve poetičke ikone. To su ljudi koji zastupaju određena mišljenja karakteristična za to doba, kao što su Niče ili Dostojevski, ali i Kemal Ataturk, na primer, jer nije reč samo o piscima. Pomoću tih poetičkih ikona pravim romaneskni ikonostas baveći se stvarima koje me zanimaju – nastanak velikih priča 19. i 20. veka kao što su komunizam, nacizam, fašizam...

Zbog čega ste odabrali Parkinsonovu, a ne neku drugu bolest u naslovu svoje nagrađene knjige i kao metaforu zla?

- Ime lepo zvuči, a i ja volim da se poigravam sa dvosmislicama, sa zaverama, mistifikacijama. Uzeo sam jednu bolest koja se zove Parkinsonova i napravio sam zaplet u romanu da je to bolest koja je ugrozila doktrine zdravlja, ali su ona i njen pronalazač odgurnuti u istorijsku pomrčinu. To je jedna igrarija kojom sam se poslužio da bih napravio zanimljiv zaplet u kome posle iznosim svoje viđenje stvari.

Koliko ste se stvarno upoznali sa ovom bolešću kao medicinskim pojmom?

- Vrlo malo. Pronašao sam na Internetu njene simptome, a kako se vrlo malo razumem u medicinu, to mi nije bilo od preterane koristi pa sam se oslonio na mistifikacije. Poslednjih godina meni je kao piscu potrebno da me nešto zainteresuje kako bih to pretočio u svoju temu. U slučaju Fame o biciklistima inspirisala me je opšta pomama za tajnim društvima, masonima, templarima...i tako je proizašao roman kao istorija jednog tajnog društva. Tako je nastalo još nekoliko knjiga u kojima sam se bavio raznim fenomenima smeštajući ih u romaneskni okvir. Jedan od njih je Na gralovom tragu koji je nezasluženo pao u senku pošto je izašao neposredno posle Fame o biciklistima, a tada su me zanimali falsifikati, stvarni i lažni dokumenti, nepouzdanost istorije...

Ta nepouzdanost istorije provlači se kroz većinu vaših knjiga. Međutim, taj interes za neke društvene fenomene koji ste pretočili u literaturu, nekako koincidira sa vašim pojačanim interesovanjem za politiku?

- Ne znam da li je to imalo kakve veze. Mene je od početka svesnog života, od prvih naznaka zrelosti, jako mučio problem neslobode. I to ovde, u neposrednom okruženju, ne mogu se ja baviti svetskim problemom neslobode. Ne samo ja, već čitave generacije ovde, nismo raščistili sa raznim stvarima. Gušila nas je javnost koja je pod neprestanom kontrolom, nekakva tajanstvenost, nesklonost da se pogleda činjenicama u oči, da se suočimo sa njima. Rekao bih da i svoj politički angažman dugujem tom osećanju skučenosti života u neslobodi.

Pa, ipak, kolika je politička moć u odnosu na moć pisca?

- U literaturi se može sve i može se veoma brzo. Lako se može napisati roman u kome ćemo rešiti sve probleme. U politici sve to ide mnogo teže. Moj politički angažman je bio posledica potrebe da se stvori jedno podnošljivo društvo, društvo u kome će pre svega postojati realnost. Naš problem je pre svega u tome što realnost ne odlikuje baš neki kvalitet. Odrastali smo pod uticajem marksističkih doktrina uvereni da ako postoje doline, brda i reke, mi živimo u realnosti. A to je zapravo samo pozornica na kojoj se mi krećemo, dok u stvari živimo u psihološkoj realnosti. Ono što određuje sudbinu samog čoveka i svakog naroda, jeste samorefleksija, spoznaja psihološke realnosti bilo na individualnom, bilo na nacionalnom planu. Mi tu imamo prilične teškoće. Jer, totalitarizam nije ništa drugo do ukidanje individualnih psihologija i njihova zamena jednom unapred pripremljenom i prefabrikovanom ideologijom koja zahteva gubljenje individualnosti. Nema bolje definicije neslobode od te da čovek umesto subjekta postaje objekat.

I u nagrađenoj knjizi tema vam je pre svega ideologija totalitarizma, komunizma, nacizma, odnosno fašizma, naročito njihove posledice u Rusiji, a potom refleksije ovde. Kakvo je vaše objašnjenje te srpske podatnosti ruskom uplivu ideologije loše vrste?

- To je čudno samo na prvi pogled. Nalazim mnoge veze između komunističke doktrine i pravoslavlja koje je izgubilo smisao, oslabilo. Sve vrednosti komunizma su pozajmljene iz hrišćanstva – nedopustivo je da jedni žive na račun drugih, da jedni trunu u bogatstvu a drugi umiru u bedi, da se radi petnaest sati dnevno...To je jedna u biti pozitivna doktrina. Problem je u tome što su sredstva kojima su komunisti hteli da ostvare tu svoju doktrinu, nasilje, odnosno odsustvo bilo kakvih obzira u ostvarenju te doktrine, doveli do toga da se komunizam izrodi u carstvo neslobode umesto da bude carstvo slobode. Tako je nastao pokušaj da se istoriji nametne tok koji ona u svojoj dubokoj logici nema niti može imati. Komunizam, nacizam, pa ako hoćete i globalizacija, sve su to doktrine koje su htele da preusmere istoriju sveta, da promene božiju promisao, da navedu istorijsku vodu na svoju vodenicu, što, naravno, nikada nikome nije pošlo za rukom. I neće poći. Istorija ima svoju logiku i ona ide svojim tokovima, kako to lepo kaže sveti Augustin – razumnoga sudbina vodi za ruku, a budalu vuče po zemlji.

Da završim odgovor na vaše pitanje navođenjem jednog podatka. Naša zastava koja se ovde smatra tradicionalnom, zapravo je ruska trobojka okrenuta naopako. Istorijat je vrlo jednostavan. Posle Drugog srpskog ustanka, jedna delegacija je odavde otišla kod ruskog cara da nešto moli za našu stvar, a kako u to vreme pored mnoštva drugih stari nismo imali ni zastavu, neko se dosetio i okrenuo rusku zastavu naopako i tako smo dobili našu trobojku koja sa srpskom tradicijom nema nikakve veze. Srpska tradicionalna zastava je crveno polje sa žutim ravnostranim krstom, takozvani krstaš barjak. I tako se u temelju srpskog znamenja našao jedan falsifikat.

Kako doživljavate srpsko pravoslavlje danas, kako vidite njegovu snagu i njegovu nemoć?

- Srbija je pravoslavna zemlja utoliko što je nastanjena većinskim pravoslavnim življem. Ali pravoslavlje često, zahvaljujući nekim političarima i nekim ljudima iz Crkve, umesto religije postaje doktrina i to nacionalna doktrina, što se u pravoslavnoj tradiciji označava ne samo kao greh, već kao jeres etnofiletizma. To znači da se pomešalo carstvo zemaljsko i carstvo nebesko i ta konfuzija je jedan od temeljnih uzroka svih naših posrtanja u poslednjih pola veka i više. Ne treba sve svaljivati samo na leđa Slobodanu Miloševiću. Ovde nesreća počinje 1941. godine, možda i mnogo ranije, i ne vidim da je još završena, upravo zbog tog nerazlikovanja, tog mešanja svetog i profanog. Obični komadi zemlje se ovde proglašavaju svetinjama, a prave svetinje koje nisu ništa materijalno, već su duhovne, ovde se nemilosrdno gaze. Dok se ta konfuzija ne reši, mi nećemo izaći iz ovog začaranog kruga.

Je li problem tog zbrkanog pravoslavlja u odsustvu onoga što se zove sistem vrednosti, jer smo mi tih pedeset godina živeli u socijalističkom, iliti Titovom sistemu vrednosti? A danas?

- U Brozovo vreme je postojao sistem vrednosti koji je bio mnogo funkcionalniji nego danas, jer mi danas zapravo i nemamo sistem vrednosti. Nakon sloma komunizma, dotadašnji sistem vrednosti, očigledno neutemeljen, srušio se u prah i pepeo; nije, međutim, izgrađen novi, demokratski, građanski sistem vrednosti, i tako se poseglo za nekakvim mitovima iz prošlosti koji ne mogu da posluže kao sistem vrednosti. Tek tu ne može da pomogne hrišćanstvo, pošto se ono ne bavi ni sistemima vrednosti niti moralom. Hrišćanstvo je pitanje energije – je li energija usmerena prema dole, ili je usmerena prema gore. Ukoliko je usmerena prema gore, onda imamo stvorenje koje iz te proste usmerenosti, usmerenosti duše prema dobru, proizvodi jedan samim sobom sistem vrednosti. Jer, sistem vrednosti nije nešto što ćemo napraviti pa se u okviru njega ponašati, već moramo živeti taj sistem vrednosti. Nije to skup pravila koja ćemo manje ili više poštovati, već moramo podsticati ono što je u ljudima dobro, najbolje.

Kako biste danas opisali pisca disidenta i postoji li on uopšte poslednjih godina?

- Nema kod nas pisca disidenta niti ga je bilo u Brozovo vreme. Postojao je samo jedan, Mihajlo Mihajlov, jedini čovek koji se može podvesti pod pojam disidenta onako kako se on tretirao u Sovjetskom Savezu. Čovek je nešto pisao, zbog toga je proveo godine u zatvoru i godine u izgnanstvu. Bilo je ovde pisaca koji su proglašavani, ili su se samoproglašavali disidentima, ali osim sporadičnih smetnji, disidenata ovde u pravom smislu nije bilo. Tek danas ne vidim razloga da bilo ko bude disident. Bilo je spaljivanja i zabrane knjiga, ali retko ko je bio zaista izbačen iz sistema kao što se to događalo u SSSR-u. To je razumljivo pošto ni naš komunizam nije bio tako tvrdog kova kao što je bio u Rusiji, Češkoj ili u nekim drugim zemljama istočnog bloka.

Šta vas zanima iz savremene svetske literature?

- Volim da čitam i veoma cenim dva živa pisca – Žoze Saramago i Augusto Roa Bartos. Možda danas nema velikana koji bi mogao da se poredi sa Tolstojem, Dostojevskim ili Prustom iz njihovih vremena, ali ja Beketa i Joneska doživljavam kao žive savremenike koji su obeležili 20. vek.

Postoje li pisci za koje vam je žao što ih niste upoznali, poznavali?

- Nikada nisam upoznao Danila Kiša i Borislava Pekića. Kiš je u vreme kada sam ušao u literaturu živeo u Francuskoj, a Pekića sam video samo jednom u redakciji Književnosti, dve-tri godine pre njegove smrti. Očekivao sam da će nas neko od prisutnih upoznati, ali bila je neka gužva i to se nije dogodilo. I tako sam ostao i bez tog dragocenog poznanstva.

Zbog čega mu niste prišli i kazali ko ste?

- Ne. Niti ja volim da mi ljudi prilaze, niti bih ja nekome prišao. Prići nepoznatom čoveku i zapodenuti razgovor, bez nekog normalnog i pravog povoda, smatram izrazom krajnje nekulture. Čini mi se da se to događa samo na Balkanu i nigde više.

Kako biste reagovali kada biste bili predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?

- Vrlo jednostavno. Istina je da se poslednjih godina ta ustanova popunjava i dobrim ljudima, među njima su i neki moji dobri prijatelji. Ali, iz jednostavnog razloga što sam ja puno pisao protiv SANU, i to u veoma mladim danima kada nisu mogli da mi prebace da sam gnevan što me nisu primili u nju, ja bih se uljudno zahvalio. SANU će verovatno biti veoma pristojno mesto za desetak godina, ali moralno osećanje mi ne bi nikada dozvolilo da postanem njen član. Inače, mislim da je koncept SANU jedan krajnje zastareo koncept i ne vidim nikakvog dubljeg smisla u postojanju takvih ustanova. Svi ti besmrtnici, od Francuske naovamo, sve mi to liči na nekakav idolopoklonički hram i celog života ću biti daleko od toga.

Je li Brana Crnčević vaš politički neistomišljenik, čovek sa kojim se svađate, koga poštujete ili jednostavno vaš rođak?

- Brana Crnčević je deda moje dece, moj politički neistomišljenik, ali čovek koga cenim, sa kojim se često raspravljam i uživam u tim raspravama jer je on retko duhovit čovek.

A šta je Dobrica Ćosić danas za vas u odnosu na čoveka koga ste pre sedam-osam godina onoliko optuživali u javnosti?

- Mislim da sam tada iz preteške artiljerije pucao na Dobricu Ćosića. U svakom slučaju, on zaslužuje ozbiljnu kritiku zbog toga što je stvorio atmosferu prožimanja tajnih službi, politike, književnosti i raznih drugih stvari. Međutim, ako se pogleda koliko je na njega već ispaljeno salvi i neprijateljstava, to svedoči da je on ipak značajna ličnost. Na beznačajne ličnosti niko ne obraća pažnju.

Zar nisu njegove zasluge za srpsku kulturu veće od njegovih greha?

- Za srpsku kulturu da, ali za srpsku politiku ne. Imao je nekoliko kardinalno loših odluka, ali da mi to ostavimo budućim naraštajima pa neka oni prosuđuju gde, kada, kako i zašto.

Neki će i vaš stranački angažman, najpre u DSS-u, potom u DHSS-u pa danas u DS, kvalifikovati nekom vrstom karijerizma u kome ste, eto, ulovili jedan ambasadorski mandat na Kipru?

- Mislim da se mom političkom angažmanu lagano bliži kraj. Tim pre što verujem da će se u bliskom periodu i ovde politikom baviti samo profesionalci, što je sasvim u redu. Ja sam tokom poslednjih deceniju i po uglavnom bio u strankama demokratske orijentacije i to ne bih nazvao menjanjem partija, jer su sve te stranke nastale iz one jedne, osnovne Demokratske stranke, koja je zaista bila skup sjajnih ljudi, ali ljudi teško spojivih političkih uverenja.

Zbog čega je premijer Vojislav Koštunica najčešća meta vaših političkih napada u poslednje vreme?

- Prema njemu nisam imao negativan stav sve do pretposlednjih izbora. Imao sam čak dobro mišljenje o njemu, i deo tog mišljenja ostaje i danas. On nije đavo, već je jednostavno čovek koji je ideale i desetogodišnju borbu za demokratizaciju Srbije na neki način unazadio i jako usporio procese neizbežnih reformi. Ne iz rđave namere, ali znamo šta je Sartr napisao o dobrim namerama... Mislim da je Koštunica poslednji korifej nacionalne ideologije projektovane još u devetnaestom veku. Temelj te ideologije je fiksacija na teritorije i teritorijalnu ekspanziju. Kao i svaka ideologija, ona nije percepcija nego projekcija realnosti. On je veliki tehnolog politike, znalac kako ostati na vlasti, ali je i političar koji nema jasnu viziju, jer da je ima, ne bi svoju politiku vodio u skladu sa parolom – ko ne razume Guču, ne razume Srbiju i slično. Ipak, mislim da čak ni on nije zaslužio političku sudbinu koju će sigurno doživeti. Bio je jedan od stubova opozicije, a doživeli smo da ga vidimo kako cupka pred Cecom Ražnatović na nekakvom vašaru pred Skupštinom. Očigledno je i njemu bilo neprijatno, ali, to je tako.

Rekao bih nekoliko reči i o mnogopominjanoj “prvoj” i “drugoj” Srbiji. Pojavljuje se i nekakva treća. Postoji samo jedna Srbija. Ali zato postoje dve srpske političke i kulturne elite. Jedna bi da Srbiju zadrži u samodovoljnosti, izolacionizmu, druga bi da Srbiju integriše sa ostatkom sveta. U zavisnosti od toga koja elita bude preovladala, zavisiće i budućnost Srbije.

Na završnoj konvenciji Demokratske stranke vaša koleginica Vida Ognjenović je u prvoj rečenici svog obraćanja publici saopštila kako je “naš član Svetislav Basara upravo dobio NIN-ovu nagradu”. Ispalo je da je to i veliki uspeh Demokratske stranke?

- Ako im je to veliki uspeh, neka im bude. Nemam ništa protiv. Ali, mislim da je to isuviše mala stvar da bi se upisivala na raboš neke stranke, naročito na završnoj konvenciji Demokratske stranke. Moja NIN-ova nagrada je značajna stvar za mene, za čaršiju, za moje prijatelje i neprijatelje, a za politiku je apsolutno irelevantna.