Operacija zlato

Ukoliko Ksioksiao Huang, kinesku nadu za dve ili tri trke s preponama, pitate kolika će biti premija za osvojenu medalju na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, reći će da ne zna, a i da zna, ne bi vam rekla, jer su priče o tome zabranjene. Po odluci Kineskog atletskog saveza Ksioksiao je odabrana za specijalne treninge jer njene fizičke osobine i sposobnosti govore da može postići svetski vredne rezultate, naročito u trkama sa preponama.

U velikoj hali Kineskog atletskog centra u Pekingu, na stazama prekrivenim plavim tartanom Ksioksiao trenira osam sati dnevno pod budnim okom trenera Zanga, koji napamet zna sve video-zapise najboljih svetskih preponaša. Snimke je dobio od tehničke službe Generalne uprave za sport, koja je smeštena u petospratnoj građevini u blizini Centra. Broj atletičara i trenera, opremu i resurse koji se mogu koristiti, određuje ova Uprava. Za letnje Olimpijske igre u Pekingu 2008, trenira 3 600 atletičara, što je tri puta više nego za igre u Atini, a za pripreme je izdvojeno više pod 20 milijardi dolara. Sve se odvija u okviru “Strateškog plana za osvajanje najvećeg broja olimpijskih medalja na igrama 2008. godine”, koji je u skraćenoj verziji poznat kao “operacija zlato”.

Kineska vlada je naredila opštu mobilizaciju, a glavni grad je postao ogromno gradilište na kome će u rekordnom roku biti sagrađen gigantski stadion, ciklodrom, ulice sa četiri saobraćajne trake i, naravno, novi krak podzemne železnice. Organizacioni odbor je angažovao desetak reklamnih kompanija koje već sad pokazuju čega sve u Kini ima, ali se staraju i o tome kako zaboraviti Maove uniforme i pobijene demonstrante na Trgu nebeskog mira.

O famoznoj “operaciji zlato” niko ne govori, ali u kineskoj javnosti se zna da je glavni zadatak igara pobeda nad Amerikancima, što je i stara himna partijskog lista “Narodne novine”. Posle igara u Atini, i kineskog drugog mesta po broju osvojenih medalja, odmah iza Amerikanaca, ovaj list je pisao: “Odličan uspeh kineskih atletičara na Olimpijskim igrama, neosporan je dokaz uspeha u privredi i modernizaciji. Naši atletičari dali su ogroman doprinos ponovnom rođenju naše nacije”.

Ko želi da razume kako je Kina za kratko vreme, pored privrednih, postigla i atletičarske međunarodne uspehe i ko želi da dešifruje “operaciju zlato”, mora se upustiti u pravo istraživanje i mnogo putovati kroz ogromnu zemlju. Na primer, na severoistoku, na granici sa Sibirom, nalazi se San Dao Zen, centar za sportove na vodi. Jezero blista na suncu, a u kanuu sede veslačice gledajući sa strahopoštovanjem u trenera Jozefa Kapučeka koji im govori da će danas veslati sa frekvencijom od 90 udara vesala u minutu.

Kapuček, Čeh po rođenju, već dve godine je pod ugovorom sa Kineskim veslačkim savezom. Glavni kriterijum za prijem na posao bio je broj medalja koje bi garantovao proslavljeni učitelj. Kapušek je bio trener i životni saputnik veslačice Brigite Fišer, koja je osvojila osam zlatnih i četiri srebrne medalje, čime je postala najuspešnija nemačka olimpijka svih vremena. Od Kapušeka se očekuje da svaku od deset kineskih veslačica nekako preobrati u Brigitu Fišer. Za to, kao i za pretvaranje, ovde potpuno nepoznate sportske discipline u mašinu za medalje, ostalo mu je malo vremena.

Kanu je važan deo “plana 119” koji je podprojekt “operacije zlato”. Najveći broj medalja na Olimpijadi donose laka atletika, plivanje i sportovi na vodi: ukupno po 119 zlatnih, srebrnih i bronzanih. U ovim sportovima, učinci kineskih sportista do sada nisu bili vredni ni pomena. Govorilo se, čak, da Kinezi nisu telesno dorasli Amerikancima, Rusima i Evropljanima. Zbog toga su se kineski sportski funkcioneri ranije koncentrisali pretežno na klasične domene, kao što su gimnastičke discipline, stoni tenis i badminton.

Novousvojeni princip je potpuno isti kao i u privredi. “Knonj honj” je u Kinu došao preko zajedničkih investicionih poduhvata. Privredno čudo je bila sasvim logična posledica tog principa. Kinezi su svesni da znanje stvara čudo i u sportu, a da bi se privukli vrhunski treneri daju im se uslovi kakve ne bi mogli dobiti nigde u svetu.

Centar u Dao Ženu nalazi se u četvorospratnoj građevini od crvene holandske cigle u kojoj stanuje 200 atleta, treneri, fizioterapeuti i kuvari. U susednoj zgradi nalazi se teretana od 600 kvadratnih metara. Kapušek kaže da je prilikom obilaska jezera napomenuo kako bi to bilo lepo mesto za treninge, da bi Kinezi, na njegovo ogromno iznenađenje, u roku od samo četiri meseca na tom mestu podigli ogromnu zgradu. Kad je došao u Kinu, veslači nisu koristili ni merač frekvencije pulsa. Kapušek je naručio nekoliko merača, a za uzvrat je dobio pravo brdo instrumenata i sprava, uključujući i napravu za satelitsko praćenje brzine kretanja i pozicije kanua. Kanui sa smanjenim uglom kljuna i smanjenim otporom vode, za Kineze su bili potpuno nepoznata stvar, sve dok Kapušek nije poručio najbolje i najskuplje modele iz Evrope.

Kinezima nije ništa dovoljno brzo, što nije uvek dobro, kaže Kapušek. Kao prvo, po dolasku u Kinu on je uveo ukidanje jutarnjeg skupa pod zastavom i nakon toga trčanje, najmanje 12 kilometara. Takva svakodnevna vežbanja izdržljivosti ojačavaju samo nekoliko grupa mišića, ali sprečavaju kontinuiranu nadgradnju muskulature do najvišeg nivoa.

Po završetku radnog dana, tačno u deset uveče, kako nalaže kućni red, vrata se zatvaraju i počinje vreme spavanja. Nikakvi razgovori, muzika, TV, nisu dozvoljeni. Izlasci su mogući samo nedeljom. Putovanja kući i poseta porodici samo jedanput godišnje – za prolećne svečanosti. Seks nije izričito zabranjen, ali ni preporučen. Problema, međutim, nikad nije bilo, jer umor čini svoje.

Trening se ne doživljava kao zabava i zadovoljstvo već kao posao. Svaki sportista je izabranik države, a kad je počinjao, često nije ni znao kojom će se disciplinom baviti.

Lovci na talente putuju zemljom, mere devojčicama i dečacima kapacitet pluća, širinu ramena, dužine ruku i nogu, veličine šaka i stopala, a potom, one za koje se odluče regrutuju i šalju u provincijske sportske škole.

Što se tiče devojaka, kineske vlasti smatraju da je njihova telesna građa za razliku od građe Kineza sa mnogo manje nedostataka u poređenju sa građom Evropljana i Amerikanaca, te im se, shodno tome, poklanja nešto veća pažnja, a daju im se i veći izgledi za osvajanja medalja.

Kad postanu nacionalni izabranici i budući takmičari i tako steknu status državnih službenika, dobijaju platu od 80 evra mesečno, a ukoliko osvoje medalju, sledi specijalna nagrada o kojoj niko ne sme da govori, ali javnost misli da partijski sekretari znaju šta rade: ponekad daju nalog za asfaltiranje puta do kuće takmičarevih roditelja, ukoliko su sa sela.

Državni tragači za talentima pronalaze na stotine hiljada darovite dece, a posle najrazličitijih merenja svaki potencijalni kandidat dobija ocene na osnovu tabela iz knjige “Standardi za izbor sportista”. Kad je kandidat u kategoriji, odlazi u Sportsku akademiju u Šangaj, u internat na obodu grada u kome se deca tešu za profesionalni sport. Kategorije II i III treniraju u regionalnim školama i čekaju sledeću kategorizaciju i izbor. Država poseduje monopol na sport, tako da retko gde ima javnih košarkaških igrališta ili drugih sportskih terena. Nešto više od 3 000 sportskih internata sa 400 000 budućih atletičarki i atletičara, garantuju obnavljanje i siguran su rezervoar za izbor olimpijaca.

U sportskoj školi u provinciji Hunan u vazduhu su pravi oblaci magnezijumskog praška, a oko gimnastičkih sprava stoji, čekajući red na vežbanje, u skoro pobožnoj tišini, po oko 60 devojčica i dečaka. Najmlađi su šestogodišnje devojčice i dečaci, a najstariji imaju po 20 godina. U monotonom ponavljanju elemenata vežbe leži uspeh sportske škole Čangša u gradu Hunanu. Iz nje izlaze najbolji kineski, a samim tim i najbolji svetski vežbači. Oni ozbiljno vežbaju od šeste godine, šest dana u nedelji, po osam sati dnevno, što je zadatak koji bi bilo nemoguće postaviti bilo kom detetu u Evropi. Školska nastava izvodi se samo u tri popodneva u nedelji. Smisao njihovog života ispisan je na tabli postavljenoj pored ulaznih vrata gimnastičke dvorane: na njoj su svi uspesi nekadašnjih i sadašnjih učenika škole, imena svih nosilaca olimpijskih medalja i pobednika svetskih prvenstava.

Ruke ove dece i pored zavoja i kožnih zaštita za dlanove, u žuljevima su i u otocima. Osam časova treninga, šest puta nedeljno, ostavljaju tragove.

Oficijelno gledište Opšte uprave za sport u Pekingu glasi: Olimpijske igre 2008. u Pekingu moraju biti besprekorno čiste i bez droge, ali i najveća kampanja svih vremena protiv droga u sportu. Oni se nadaju da će svet 2008. godine i po pitanju droga u sportu videti Kinu u potpuno novom svetlu i da će zaboraviti onaj skandal koji je 1990. koštao karijere 30 plivača, a među njima i jednog olimpijskog i svetskog pobednika.

Olimpijske igre su prilika koja se ne propušta, a medalje donose slavu i novac. Niko o novcu ne priča, ali svi znaju sa će svaki Kinez koji osvoji zlatnu medalju osvojiti i uzgrednih 100 000 evra, što nije tako malo.