Komunistički pirat sa Kariba

Fidelovi aparatčici prate noviju holivudsku produkciju. Ispred sedmospratne američke Interesne sekcije u Havani, de facto ambasade “Jenki imperijalista”, vijore se desetine ogromnih crnih zastava sa belom kubanskom zvezdom. Duhovita poruka kapitalističkoj supersili je sasvim jasna. Komunizam je možda zauvek sahranjen u ostatku sveta, ali crveni karipski pirati su i dalje samo stotinak kilometara od obala Floride.

DŽoni Dep, zgodni karipski gusar, opasan je samo na filmskom platnu. Umirući Fidel, koliko god na poslednjim snimcima izgledao nemoćno u „adidas” trenerci, ponovo predstavlja pretnju. Zahvaljujući umnogome Ugu Čavesu i Evu Moralesu, demokratski izabranim Kastrovim političkim sinovima u predsedničkim palatama u Karakasu i La Pasu, osamdesetogodišnji kubanski vođa – koji je pre samo par godina nazivan komunističkim dinosaurusom – polako prerasta u neuništivu ikonu otpora. Iako blizu samrtne postelje, on i dalje drži mesto najopasnijeg američkog neprijatelja na zapadnoj, neislamskoj hemisferi koju vlastodršci u Vašingtonu smatraju svojim “dvorištem”.

Čak i ako uskoro sasvim nestane na Kubi, kastrizam – mešavina liderske harizme, inata, socijalizma i nacionalizma (Sovjeti Fidelu nikada nisu sasvim oprostili što na zastavu nije stavio revolucionarne simbole) – u ostatku sve levičarskije Latinske Amerike će nadživeti braću Kastro. Mnogi Latinosi izgleda veruju Kastrovim proročkim rečima da će “socijalizam na kraju ostati jedina prava nada za mir i opstanak naše vrste”. Čaves često govori o “dvadesetprvovekovnom socijalizmu”, ali na samoj Kubi, gde se životari sa malo hleba i još manje igara, teško je naći uporište za veru u socijalizam i mit o Fidelu koji poslednjih godina čak preti da ugrozi Čeov kult.

Poseta Kubi predstavlja i najbolji recept da vam se zgadi Če Gevarin lik. Sa skoro svakog zida, sa bezbroj bilborda, postera i bizarnih betonskih skulptura, gleda vas bradati i okrutni Argentinac. Lik pokojnog, i time po Kastrovu vladarsku poziciju sasvim bezopasnog Čea, predstavljao je idealan imidž, najbolji način da se stvori privid da Fidel ne gradi kult ličnosti sličan Maovom, Staljinovom ili Titovom. Kastro je jednom rekao, napadajući svetske vođe koji su za života svoje ime dali ulicama i trgovima, “da su lideri (Kube) ljudi, a ne bogovi”.

Beskompromisni i hrabri Če je braći Kastro koristan i zbog nečega mnogo važnijeg. NJegova besmislena smrt u bolivijskoj zabiti pretvorena je u simbol neophodnosti žrtvovanja radosti življenja za daleku, utopijsku budućnost. Za Fidela, Raula i Čea nikada nije bilo mesta za sadašnjost. “Revolucija nije med i mleko. Revolucija je borba budućnosti i prošlosti”, jedna je od Fidelovih omiljenih sentenci. Zato danas na Kubi Čeov lik otelotvoruje najnehumaniji aspekt Kastrove diktature. On treba da opravda svakodnevnu patnju i poniženje kojima su izloženi stanovnici ostrva – od redova za hranu na “tačkice” do beskonačno dugog čekanja na prevoz. Neverovatna učestalost Čeovih slika je direktno proporcionalna iracionalnostima revolucije sa nezasitim apetitom za žrtvovanje.

Tuga i melanholija su, mnogo više nego muzika ili radost koju već skoro instinktivno (i uglavnom pogrešno) vezujemo za zelene trope, osećanja sa kojima ćete se na ostrvu najčešće susretati. Izgubljeni pogledi, apatija i nemi bes ljudi obuzetih osećajem inferiornosti su emocije koje ćete najčešće osetiti ako se udaljite iz luksuznih all inclusive turističkih logora.

Konjske zaprege, koje se turistima u Varederu nude kao egzotični doživljaj, u stotinak kilometara udaljenoj Santa Klari su glavno sredstvo gradskog prevoza. Avetinjski prazni putevi, česte nestašice struje i vode i redovi za hranu su stvari koje turisti, koji uglavnom stižu u paket-aranžmanima (iako kubanske vlasti ne obeshrabruju individualne dolaske i putovanje po ostrvu u sopstvenom aranžmanu), ni ne primećuju. Na Kubi postoji ogroman broj međunarodnih aerodroma, često u blizini letovališta sa samo nekoliko hotela (na većinu aerodroma ne sleće nijedan domaći let) i kontakt turista sa životom na ostrvu je minimalan.

Arčibal Riter, kanadski profesor ekonomije i jedan od vodećih poznavalaca kubanske privrede, piše da “sveprisutne ekonomske nelegalnosti raznih vrsta karakterišu svakodnevicu na Kubi”. Sve veća ograničenja i drakonski porezi na 157 delatnosti u kojima je devedesetih dozvoljeno “samozapošljavanje”, doveli su do zamaha crne “mikroekonomije” i “masovne sitne krađe državne imovine” kao mnogima jedinog načina za preživljavanje. Riter piše o “preovlađujućoj kulturi nelegalnosti” koja cveta pod sloganom: “Sve je zabranjeno, ali sve se radi.”

Zakida se na svemu na čemu se može zakinuti i u državnim firmama (druge ne postoje) krade se sve što se može ukrasti. Na ostrvu nema PDV-a, ali ako u zemlji sa državnim radnjama ne dobijete račun, to je siguran znak da se krade i da vaš novac neće otići u državnu kasu. Svaka pica ili sendvič koji naručite će imati manje šunke ili sira nego što je propisano u zemlji u kojoj je sve detaljno regulisano. Daikiri ili mohito, koliko god da vam se piju, ne smete svuda naručiti. Čak i u nekim naizgled pristojnim i skupim mestima razblažiće ga vodom iz česme koju obično naseljavaju – za vaš stomak i ugodnost vašeg boravka na ostrvu – fatalni mikroorganizmi. Ako dođete bez zubne paste, u svakoj tubi koju kupite na Kubi najmanje četvrtina sadržaja će biti vazduh. Ako ste stranac, taksista će pre vožnje otvoriti haubu i isključiti brojač pređenih kilometara.

Skoro svi hoteli za doručak stranim turistima služe praseće pečenje i pohovanu piletinu – hranu koju na prepunim švedskim stolovima niko ni ne dodirne – kako bi osoblje moglo da je odnese gladnjikavoj porodici ili, ako preostane, proda komšijama. Čak i u najjeftinijim hotelima naići ćete na nekoliko grupa sastavljenih od vrhunski obrazovanih muzičara koji očekujući bakšiš zabavljaju sve brojnije, ali škrte ruske i francuske turiste.

Kubanci se turistima, koliko god delovali ozbiljno i dostojanstveno, nikada neće obratiti da bi proćaskali. Pre ili kasnije svi će vam, često vrlo pristojno, nešto ponuditi ispod cene: ručak u njihovom stanu, smeštaj kod prijatelja, cigare... Recepcioneri u unutrašnjosti će vam prvo ponuditi mnogo jeftiniji smeštaj u komšiluku (gde od stanodavca mogu da uzmu proviziju) nego sobu u praznom hotelu u kome su zaposleni.

Sve je više i ilegalnih video-klubova i lutrija. Svako ko ima svoja (ili, mnogo češće, vozi službena) kola, povešće vas za par konvertibilnih pezosa do bilo koje lokacije u Havani. Ali malo je onih koji će se, koliko god da im platite, usuditi da vas ostave ispred hotela. Policija je svuda – čak ni većina taksista nema dozvolu da prima “konvertibilne pezose” – i poslednjih par stotina metara ćete morati da pređete peške.

Stepen tolerancije za ovakvu sivu mikroekonomiju varira iz godine u godinu u zemlji u kojoj se apsolutno ništa ne može sakriti – skoro svaka ulica ima lokalni Komitet za odbranu revolucije (CDR), glavni stub Kastrove sveprisutne, orvelovske kontrole svih aspekata života 12 miliona Kubanaca. Mada, režim ima razloga da bude tolerantniji kada se radi o kršenju nebrojenih zabrana. Pokazalo se da čak i Kubanci koji imaju sve brojnije (ilegalne, i obično skrivene) satelitske antene, gledaju uglavnom muzičke kanale i sapunice na meksičkim televizijama, a ne kontrarevolucionarnu Marti televiziju, Kubancima namenjenu verziju “Slobodne Evrope”, ili CNN na španskom.

Kastro je bio izuzetno uspešan u ratu protiv kapitalizma i kontrolisanja rasta legalne tržišne ekonomije na ostrvu. Ograničenja na ono malo privatne inicijative i “samozapošljavanja” koje je nevoljno dozvolio početkom devedesetih, posle pada Berlinskog zida, poslednjih su godina sve veća. Privatni restorani mogu imati najviše 12 stolica. Ali, nije ograničen samo broj mesta, već i ukupna snaga sijalica i sastojci jela koja se mogu naći na jelovniku. Teletina i jastozi, važni izvozni proizvodi, od početka su bili zabranjeni. Odnedavno nije dozvoljeno služiti ni jela od krompira. Građani mogu da stranim turistima izdaju dve sobe ako dobiju skupu dozvolu i plate ogromne poreze.

Stotine hiljada beskućnika je useljeno u prazne prodavnice. U malim gradovima Kubanci imaju običaj da nikada ne zatvaraju visoka vrata i velike prozore svojih kuća. Tako ćete videti majstore za sve i svašta koji dopunjavaju svoje mizerne prihode. Oni su svoje dnevne sobe i kuhinje pretvorili u (legalne i drakonski oporezovane) frizerske salone, pedikire, radionice za izradu kopči za kaiše ili neke od bezbroj sitnih proizvoda koji hronično nedostaju u avetinjski praznim “pezo radnjama”.

Kuba ima dve valute: prilično bezvredni pezos koji, bar teorijski, možete iskoristiti za kupovinu hronično nedostajućih kubanskih proizvoda, i konvertibilni pezos, donedavno po vrednosti jednak američkom dolaru koji je na ostrvu do 2004. godine bio legalno platežno sredstvo, praktično treća valuta. (Fidel je tada sasvim proterao zelenu valutu uvevši proviziju od 10 odsto na zamenu dolara u bankama i zabranivši sve druge dolarske transakcije.) Svake godine sve je više restorana i radnji sa punim rafovima u kojima Kubanci za konvertibilne pezose mogu kupiti uvoznu robu ili kvalitetni, izvozu namenjeni, rum i cigarete.

Filip Piters, stručnjak za kubanska pitanja na Institutu Leksington, procenjuje da danas oko 60 odsto Kubanaca ima pristup konvertibilnim pezosima, uglavnom zahvaljujući doznakama rođaka iz inostranstva (oko milijardu dolara godišnje), bakšišu, izdavanju stanova ili sitnim prevarama i krađi robe na radnom mestu koja se kasnije može prodati na crnom tržištu. Mnogi od njih žele promene, piše Piters, “ali se istovremeno plaše da će možda izgubiti ono što sada imaju”. Teglica majoneza u “dolarskoj radnji” (naziv se zadržao i posle proterivanja američke valute) košta više od trećine prosečne mesečne zarade. Šećer na tačkice je 260 puta jeftiniji od onog koji se prodaje u prodavnicama koje primaju samo konvertibilne pezose.

“Dolarizacija ekonomije”, koju je Kastro nevoljno dozvolio tokom “specijalnog perioda u doba mira”, gladne decenije koja je počela posle raspada Sovjetskog Saveza koji je u kubansku ekonomiju decenijama upumpavao četiri milijarde dolara godišnje, donela je nejednakost. Dvovalutna ekonomija je stvorila dvoslojno društvo. “Viša klasa” je sastavljena od onih koji žive pristojno (ali ne i bogato). Drugu, nižu, čine svi oni koji preživljavaju malo iznad granice siromaštva i niti primaju doznake niti su u prilici da imaju korist od sive ekonomije.

U “nižu” klasu spadaju uglavnom Kubanci čija koža nije bela. Prvi partijski kongres posle početka velike ekonomske krize devedesetih održan je u crnačkom Santjagu, drugom najvećeg gradu na ostrvu na kome samo trećina stanovnika priznaje da u venama ima crnačke krvi. (U stvarnosti broj “nebelih” Kubanaca je danas skoro dvostruko veći. Većina onih koji su posle revolucije pobegli na Floridu, naročito početkom šezdesetih, bili su boljestojeći belci.) Oslanjanje na podršku crnaca, koji su na Kubu uglavnom stigli kao robovi sa obližnjeg Haitija i koji su osetili najveću korist od Kastrove egalitarističke revolucije, dovelo je do ponovnog rasta rasizma poslednjih godina. Kuba je pre Kastra bila (uz Brazil) najrasističkija zemlja u Latinskoj Americi i do revolucionarne 1959. godine rasizam i antikomunizam su praktično bili sinonimi.

Vlast sada pokušava da istakne i očuva dugo vremena zanemareno afro-kubansko kulturno i muzičko nasleđe. “Sveštenicima” santerije i drugih afro-kubanskih religija sličnih vuduu lakše je da slobodno deluju nego njihovim katoličkim “kolegama”. Ali “nebelci” i danas uglavnom žive u najsiromašnijim i najzapuštenijim četvrtima. Iako su im standard, nivo obrazovanja i mogućnosti za napredovanje znatno porasli u poslednjih 48 godina, oni i dalje žive mnogo gore od svojih belih i “beličastih” sunarodnika i imaju najmanju korist od turizma.

Turizam je jedna od tačaka neslaganja između braće Kastro. Nasuprot Fidelu koji turizam vidi kao veliku “društvenu opasnost”, izvor zala kao što su prostitucija ili nejednakost, Raul zapadnjake koji stižu u potragu za suncem i grehom prvenstveno smatra korisnim izvorom zarade, izdašnim finansijerima skoro bankrotirane revolucije. Kubanska vojska kojom već decenijama komanduje Raul, najuspešnija je firma na ostrvu: vlasnik je najvećih hotelskih lanaca, fabrika cigara, benzinskih pumpi i rent-a-kar agencija. Firme u vlasništvu vojske, “Revolucionarnih oružanih snaga”, ostvaruju 60 odsto prihoda od turizma.

Ali, i Fidel je donekle u pravu. Postoji samo jedan izuzetak, delatnost koju od masovnog dolaska turista na ostrvo vodi kapitalistički zakon ponude i potražnje snažniji od svake komunističke represije: prostitucija, tržište muških, koliko i ženskih tela. Među putnicima koji su se oko novogodišnjih praznika borili za mesta u prebukiranim avionima najmanje je bilo nas koji smo želeli da možda postanemo svedoci izdisanja karipskog komunizma. Većina je išla u potrazi za rumom, rumbom, suncem, toplim morem i dobrim seksom.

Režim je pokušao da ove božićne sezone “očisti” ulice gradova. Na Malekonu, dugačkoj i širokoj havanskoj rivi, prostitutki je bilo mnogo manje nego pre desetak godina i više su ličile na zgodne devojke iz susedstva nego na iskusne “profesionalke”. Policija u Staroj Havani, glavnom arhitektonskom dragulju na ostrvu lepih gradova, nije dozvoljavala strancima čak ni da popiju piće ili prošetaju sa nekom od dugonogih mulatkinja. Ali, u klubovima, barovima i terasama Havane i na ulicama malih gradova koji su blizu skupih i izolovanih all inclusive hotelskih naselja (u kojima kubanskim državljanima po pravilu nije dozvoljen ulaz), zgodne mulate i nabildovani “galebovi” (mnogo zgodniji od onih dubrovačkih ili porečkih iz titoističke ere) nudili su trenutke zadovoljstva iscrpljenim gostima i gošćama iz Kanade ili Evrope.

Prostitutke ipak nisu najtraženije. Saznanje da su kubanski muškarci zgodniji od kubanskih izuzetno lepih žena izgleda nije nepoznato vrednim radnicama na stresom i sve dužim radnim vremenom inficiranom Zapadu. Na svakom koraku viđao sam bledunjave holandske kasirke, kanadske arhitektice i španske studentkinje kako zagrljene šetaju sa markantnim Kubancem, najzgodnijim muškarcem njihovog života.

Čak i socijalistička država ostvaruje prihod od kubanskih zgodnih i za ples neverovatno talentovanih tela. Klub Tropikana, karipski Mulen Ruž, i danas je hram raskošnih kostima i ženskih zadnjica, posmrtni ostatak dekadentnih pedesetih na crvenom ostrvu. (Politička korektnost i borba protiv seksizma na Kubi nikada, kao ni Marksova ideologija, neće poraziti kult dupeta, najukorenjeniju “religiju” na ostrvu zgodnih ljudi.) Posetu Tropikani malo ko propusti – iako su zgodne igračice prilično neuvežbane, a zapušteni konobari više liče na poslugu u nekoj fabričkoj menzi nego na osoblje kakvo biste očekivali u najskupljem klubu na ostrvu (najjeftinije mesto za 90-minutni šou košta 70 dolara) i sve na momente deluje više jadno nego glamurozno.

Tropikana je i ilustracija činjenice da svi članovi porodice Kastro imaju ogromnu moć i da je koriste za najrazličitije stvari. Raulova najstarija ćerka Marijela je seksološkinja zaslužna za promenu neverovatno homofobičnog karaktera kubanske revolucije. (Osamdesetih su na Kubi postojali “sidatorijumi” za HIV pozitivne muškarce, a sedamdesetih je bilo i logora za “prevaspitavanje” homoseksualca koji su se zvanično zvali “Vojne jedinice za pomoć u produkciji” i koji su bili pod direktnom kontrolom njenog oca.) Marijela je izdejstvovala da se ne primenjuju strogi zakoni koji ograničavaju seksualne slobode i tako, između ostalog, oživela staru kubansku tradiciju transformista, transvestita koji pevaju evergrin hitove na plejbek i ponovo predstavljaju najzanimljiviji deo zabave u brojnim kabareima i terasama sa živom muzikom.

Kuba se menja – više pod uticajem američke rep muzike, nego subverzivnih operacija CIA i skupe vašingtonske propagande. Fidel je uvek insistirao da neprijatelj Kube nije američki narod već imperijalistička “klika” u Beloj kući – američkih zastava nikad nije manjkalo na ostrvu koje je tokom decenija komunizma zadržalo aromu američkih optimističkih pedesetih. Navala turista je tokom prethodnih godina omogućila mladim Kubancima da se bolje upoznaju sa američkom pop kulturom.

Jedna od žrtava kulturnog otvaranja je kubanska muzika. Dok njena popularnost raste na Zapadu, son i rumba su na ostrvu danas sasvim pase, znak lošeg ukusa, zvuci turističkih geta i hotelskih terasa na kojima su prostitutke, makroi i žigoli jedini kubanski “gosti”. Brojne Casa de la Trova, do pre samo nekoliko godina vreli i živi hramovi kubanske muzike, danas su samo praznjikavi mamci za turističke evre. U Havani Malekon, četiri kilometra dugačka riva uveče postaje glavno mesto za izlazak iako nema nijednog kafića ili kluba. Grupe mladih ljudi sa geto-blasterom – i obaveznom flašom jeftinog ruma – repuju do svitanja pored metar visokog zida, tik uz moreuz koji ih razdvaja od Floride, zemlje njihovih snova.

DŽon Li Andersin, Čeov biograf i jedan od najuglednijih američkih novinara, nedavno je citirao svoje stare prijatelje iz Havane: “Na Kubi postoje samo tri alternative, tri R: robar, remar ili rezingarse.” U prevodu na srpski to znači: postati lopov, odveslati (na Floridu) ili “sjebati samog sebe”. Kuba je zato danas ostrvo bez čamaca i brodica. Sve što plovi u očima Kubanaca je sredstvo da se krene put Floride. Bezbednosne provere pre nego što uđete na mali razdrndani trajekt koji povezuje dva kraja velikog zaliva u kome se nalazi luka Havane, nalik su pretresima na zapadnim aerodromima posle Al kaidinih terorističkih napada.

Kubanska prestonica deluje mnogo starije nego što jeste. Cele četvrti Havane su toliko zapuštene i propale da nalikuju bojištu. Mnogi delovi grada više liče na Vukovar novembra 1991. godine, nego na delove Barselone, Madrida ili NJujorka, zapadnih gradova u kojima neke od lepših građevina ili ambijentalnih celina u Havani imaju svoje uzore ili “originale”. Mnogi stari kubanski stanovi, pravljeni sa jako visokim tavanicama zbog izuzetno tople klime, horizontalno su podeljeni na pola kako bi se smestile porodice čije su se zgrade srušile pod decenijskim udarima uragana i neodržavanja. Egzistencija u gornjoj polovini, stanu sa malim prozorom uz pod, leti liči na život u rerni.

Muzej revolucije, nekadašnju Batistinu predsedničku palatu, od raspada koji ga okružuje spasava spoljna kamena fasada. Ali to je samo pogled sa ulice. Unutra vas čekaju neodržavani eksponati i boja koja se ljušti sa zidova – muzej propada kao i revolucija koju bi trebalo da slavi. To stanje laganog propadanja režim opisuje kao posledicu američkog 45-godišnjeg embarga. (Mada, evropske diplomate tvrde da je Kastro sve do 2002. godine bio veliki pristalica američke blokade – savršenog izgovora za sve kubanske nevolje i njegove katastrofalne greške u ekonomskoj politici – i da je provocirao Vašington svaki put kada je bilo govora o ublažavanju drakonskih sankcija.)

Od svega što su SAD pre Kastra izvezle na ostrvo najbolje se primila mafija. Posle obračuna sa organizovanim kriminalom u SAD, Kuba je postala glavno utočište američkih klanova, “javna kuća Kariba” u kojoj je mafija imala uticaj bez presedana. Majer Lanski, glavni vođa mafije na ostrvu i prijatelj diktatora Fulgensija Batiste, narednika-veziste u kubanskoj vojsci koga su CIA i mafija proizvele u generala, izjavljivao je: “Mi smo izmislili Havanu.” Lanski i kolege su kontrolisali sve nivoe vlasti i praktično su omogućili trijumf slabo organizovanih i malobrojnih Fidelovih gerilaca nad korumpiranim Batistinim režimom. Dobra ilustracija stepena kriminalizacije Kube je bio mafijaški kongres, jedini u istoriji, koji je održan decembra 1946. godine i tokom koga je na sedam dana bio zatvoren hotel Nacional, najluksuzniji u Havani. (Odsustvovao je samo cerebralnim sifilisom zaraženi Al Kapone.)

Ali, Kastro je sve kubanske naslednike, sledbenike i učenike Lanskog i Kaponea poslao u SAD. Među američkim Kubancima koji nestrpljivo čekaju veliku sahranu u Havani je i celokupna kubanska mafija, danas najbolje organizovana kriminalna organizacija u SAD. Gosti “Kafea Versaj”, glavnog okupljališta antikastrista u Majamiju, gradu u čijoj okolini živi skoro 800 000 američkih Kubanaca, i ove godine su, 1. januara (sticajem okolnosti to je i godišnjica pobede revolucije), jedan drugom Novu godinu čestitali rečima: “Sledeće godine u Havani.” Za mnoge od njih je vest o teškoj Kastrovoj bolesti bila “prva dobra vest sa ostrva posle 50 godina”.

Tražiti na Kubi odgovor na pitanje svih pitanja – “Šta će se desiti posle Kastra?” – ili ko će u Havani dočekati sledeću Novu godinu, uzaludan je posao. Kastrovi saradnici javno govore o Bušovim planovima za kubansku tranziciju kao o “aneksionim i genocidnim”. Obični Kubanci svoje mišljenje zadržavaju za sebe. Sveprisutno osećanje neizvesnosti je nemoguće detektovati. Nema vidljivog uzbuđenja ili znakova promena u vazduhu. Novi su jedino posteri sa siluetom 80-godišnjeg Fidela i natpisima “Samo je jedan”, i “Još 80 godina”. Kubanska medicina, ipak, i pored zavidnih uspeha, nije uspela da na vreme obezbedi drugih osam decenija života (i vlasti) vitalnog lidera.

Harizmatični Fidel je šezdesetih istinski zaveo većinu Kubanaca. Malo je onih kod kojih strah vremenom nije sasvim zamenio ljubav prema mladom lideru. Ćutnja i pokoravanje danas kriju nemerljivu mržnju prema doživotnom vođi koji je izneverio mnoga očekivanja. Nema ni opozicije ni kubanskog “Otpora” – jedina stisnuta pesnica na ostrvu je Kastrova. Ne samo da nema slobode štampe, već skoro da nema ni štampe. (Na ostrvu ne postoji nijedan novinski kiosk.)

Ali, sve ono što sam video – koliko god bilo gadno, neretko nalik nekoj društvenoj crkotini – dobija pravi smisao tek ako se uporedi sa stvarnom alternativom: slamovima Rija, Lime ili Meksiko Sitija. Kako mi je to rekao jedan ponosni Kubanac: “Na Kubi nema gladi, kriminala, side i droge. Ovde je bezbedno i mirno.” Iako su mnogo brojniji bili njegovi sugrađani koji su postiđeni, poniženi i bez nade spuštali pogled kada bih ih pogledao u oči, moj retko optimistički kubanski sagovornik nije bio sasvim u krivu kada je glorifikovao društvo u kome se živi bez neizvesnosti i velikih rizika.

Na Kubi ćete često naići na scene koje pokazuju zašto mržnja prema Fidelu ipak nije sveprisutna, male dokaze da postoji ljudsko lice iscrpljujuće revolucije. Po nekim od ključnih kriterijuma – od male stope smrtnosti novorođenčadi do dužine životnog veka – Kuba je ispred nekih od najrazvijenijih svetskih zemalja. Malo je zemalja trećeg sveta u kojima ćete videti toliko starih ljudi.

Ali, lepota življenja nije samo u njegovoj dužini. Lekar specijalista, posle nedavnog povećanja plate, zarađuje 23 dolara mesečno. Problem sa kvalitetnim obrazovanjem i odličnom zdravstvenom zaštitom je u tome što se život, kako piše Foreign Affairs citirajući jednog Kubanca, ne sastoji samo od bolesti i učenja. Slike predrevolucionarne, “imperijalističke” bede iz kubanskih muzeja sve više liče na svakodnevicu.

Situacija se poslednjih godina polako menja nabolje. Turizam donosi oko dve milijarde dolara, i ta cifra se – u zemlji u kojoj skoro da nema “vanpansionske potrošnje” i zarade koja na kraju ne ode u državnu kasu – svake godine uveća za oko 8 odsto. Rastu i cene nikla, važnog sastojka nerđajućeg čelika i glavnog kubanskog izvoznog proizvoda. Darežljivi Ugo Čaves, koji vlada jednim od najvećih rezervi nafte na svetu, Kubi godišnje praktično poklanja oko dve milijarde dolara. (Čavesov brat Adan je ambasador Venecuele na Kubi.) Kuba, uprkos sve razornijim i češćim uraganima i stalnim nestašicama struje, beleži rekordne stope ekonomskog rasta – oko 11,8 odsto 2005. godine. (Kubanci ga ne računaju prema UN-ovim kriterijumima i u stvarnosti rast je manji, ali ipak impresivan – verovatno iznosi nešto iznad 8 odsto.) Pri tome taj rast je neuporedivo pravednije raspoređen nego u kapitalističkim zemljama gde najveći deo odlazi onima koji najviše imaju.

Postoje i druga dostignuća. Na Kubi nema favela, smrdljivih “kartonskih naselja”, zaštitnog znaka “demokratske” Latinske Amerike. Možete se smejati tome što osnovci idu u školu sa crvenim maramama, ali nigde na Kubi nećete naići na decu u ritama ili sa naduvenim stomacima. Na ostrvu praktično nema nepismenosti i kriminala – onog ozbiljnog i bezobzirnog kakav karakteriše Sao Paolo (u kome vozači strepe od crvenog svetla na semaforu) ili Meksiko Siti (u kome su silovanja u gradskom prevozu svakodnevna pojava).

Zato Latinska Amerika predstavlja ogroman izazov za svako nekritičko shvatanje pojmova kao što su demokratija ili ljudska prava. Ovaj kontinent je danas jedinstveno uverljiva lekcija o relativnosti svega – lekcija koju volimo da diskvalifikujemo verujući da je lažna i da nam je serviraju isključivo Miloševiću slični, beskrupulozni i krvoločni vlastoljupci.

Ne treba zaboraviti da je u Kastrovim zatvorima samo 300 političkih zatvorenika. Reč “samo” u prethodnoj rečenici je opravdana iz dva razloga. Prvo, SAD u kazamatu u malenoj vojnoj bazi na Kubi drže najmanje dvostruko više, uglavnom nevinih muslimanskih zatočenika. Drugo, većina disidenata je dospela u zatvor zato što američki diplomatski predstavnici u Havani finansijsku pomoć dele javno, što je očito kontraproduktivno i u neskladu sa američkom praksom u ostatku nedemokratskog sveta. Ništa što Vašington radi u vezi s Kubom nema za cilj da stvarno pomogne disidentima ili ostalim napaćenim stanovnicima ostrva, već isključivo da obezbedi glasove ostrašćenih antikastrista u Floridi, saveznoj državi koja u poslednje vreme odlučuje o rezultatima američkih izbora. (Da nije Kastra i kastrizma, Latinska Amerika bi – u vremenu kada je jedina supersila sasvim okrenuta bliskoistočnoj islamskoj i dalekoistočnoj ekonomskoj pretnji – bila za SAD još irelevantnija.)

Kastrovi ćutljivi podanici su danas visokoobrazovana, zdrava, strpljiva i preduzimljiva populacija, spremnija za promene nego što mržnjom nabijeni emigranti u Majamiju žele da veruju. Za milione Kubanaca, naročito onih najsiromašnijih sa najcrnjom bojom kože, pad kastrizma značio bi dolazak nečeg mnogo goreg. Strah od promena je kod mnogih veliki skoro koliko i strah od režima. Ne radi se samo o tome da će mnogi biti isterani iz nacionalizovanih stanova i ostati bez posla.

Kubanci ne moraju da slušaju Kastrovu propagandu da bi zaključili da će kubanska tranzicija, ako je bude vodila osvetoljubiva, mafijaška klika iz Majamija, biti tragedija i da će verovatno poništiti sve pozitivne tekovine Kastrovog eksperimenta. Stanovnici Male Havane u Majamiju sanjaju o rumunskom scenariju i ekspresnoj transformaciji ostrva. Malo je onih koji veruju u mogućnost “kubanskog proleća”, a neku plišano-narandžastu “revoluciju” je teško i zamisliti.

Pri tome SAD danas imaju minimalan uticaj i vrlo malo, čak i obaveštajnih podataka o Kubi. Politika Bele kuće je vođena slepom mržnjom i iluzijama moćnog kubanskog lobija. Fidel čak ni ne umire, kako su Amerikanci priželjkivali. Uspeo je da sam orkestrira svoj odlazak, da pripremi i narod i nomenklaturu, da ostane živ, mada onesposobljen, i tako sugeriše da sudbina kastrizma nije vezana za njegovu. Čak ni jedan jedini incident koji bi mogao da ogreje mnoga nestrpljiva kontrarevolucionarna srca u Majamiju nije zabeležen u Havani tokom već pola godine Raulove vladavine.

„Majami herald”, najčitanije glasilo kontrarevolucionara, i dalje je pun tekstova i komentara o Kastru kao “budali opredeljenoj za destrukciju”, čoveku kome je “revolucija samo način da izrazi svoju sklonost mafijaškom načinu života”, “varvarinu... koji komanduje svojom Koza nostrom”, “osvajaču (koji vlada) iz nove Moskve” i čiji režim “nije manje ludački i apsurdan od nacističkog”, “bezumnom ludaku koji nije uzimao prozak kada je trebalo”...

Ali mnogi Kubanci su svesni da život u Kastrovoj državi nije najgora sudbina u Latinskoj Americi. Bestijalni neoliberalni model koji su kontinentu nametnuli Svetska banka i Međunarodni monetarni fond – i koji su domaći politički pitomci školovani na skupim američkim univerzitetima prilježno sprovodili u delo – stvorio je demokratije, sve sa slobodnom štampom i tržišnom ekonomijom, ali i sa morem bede i ostrvcima bogatstva, bez trunke solidarnosti, sa zločinom kao jedinom nadom, crtom jeftinog kokaina kao glavnom radošću i ljudskim životom kao najjeftinijom robom.

To je ono čega sam se sećao kad god mi je – a tih trenutaka nije bilo malo – sveprisutni “smrad” umirućeg kastrizma delovao nepodnošljivo, kada mi je sve na izraubovanom ostrvu delovalo apsolutno crno. Putujući prethodnih godina Čeovim kontinentom izneverenih nada, video sam šta je najverovatnija alternativa životarenju pod zastavom degenerisane revolucije. Naučio sam da na kontinentu sa najvećim socijalnim razlikama ipak postoji nešto mnogo crnje od Kastrovog strašno ružnog i neslobodnog komunizma. U to će se – ako alkoholu odani komandante Raul ne uspe da preživi na vlasti – uveriti i svi oni koji se ne budu snašli (ili ni ne dobiju ni priliku da se snađu) u tranziciji koja će, kada konačno nastupi, na Kubi biti neuporedivo nepravednija i nemilosrdnija od bilo koje u istočnoj Evropi.

Biran, kubanski Kumrovec Bogatstvo za revoluciju Izbegavajući rupčage na putu ka Biranu, rodnom selu Fidela i Raula, pitao sam se zašto jedan od najgorih puteva na ostrvu loših puteva vodi do kubanskog Kumrovca? Nije bilo nijednog putokaza. Nijedno obližnje mesto nije imalo tablu sa imenom na ulasku. Biran je skriven u retko naseljenoj oblasti u kojoj je teško naići na seljaka koji bi vam rekao koji od brojnih zemljanih puteva kroz nepregledna polja šećerne trske vodi ka Kastrovoj rustičnoj postojbini. Kastro potiče iz lepe zabiti u Orijenteu, kubanskom “Divljem istoku”, vreloj provinciji u kojoj se prave najbolji rum i muzika, i rađaju kubanski doktori i državnici. Kolevka Kastrovog prethodnika Fulgensija Batiste je samo nekoliko desetina kilometara daleko. Mason Emilio Bakardi, tvorac najboljeg ruma, sahranjen je ispod piramide na groblju u obližnjem Santjagu. Biran je smešten na obodu šećernom trskom prekrivene ravnice u podnožju omalene planine. Trinaest hiljada hektara veliko imanje Kastrovih zauzima najlepši deo oblasti. Tek kada sam se suočio sa veličinom imanja i lepotom okruženja u kome su Raul i Fidel odrasli, shvatio sam zašto je njihov mali dečački raj danas toliko skriven i nepristupačan. Kastrov ogromni ranč je bio prvi koji je po trijumfu revolucije došao na udar eksproprijacije. Fidel je sam sebi oduzeo imovinu. Čak je želeo da proširi branu koja je napravila romantično porodično jezero i sasvim potopi celo imanje i sopstvenu buržujsku prošlost. Od ove namere ga je jedva odgovorila Selia Sančez, njegova lična sekretarica i jedna od najodanijih saradnica. Kastro dugo nije dozvoljavao posete svom nedavno renoviranom selu. Kada govorimo o braći Kastro, reči “njihovo selo” ne znače, kao za ogromnu većinu ljudi, selo u kome su rođeni, već sasvim bukvalno: to je bilo njihovo, privatno selo. Idilično srce imanja, okolina velike glavne porodične kuće, nalikuje pažljivo održavanom gradskom parku sa visokim i razgranatim stablima. Stotinak metara dalje je prelepo veštačko jezero. Odmah pored kuće je pokrivena, kružna arena za (danas zabranjene) borbe petlova (omiljenu zabavu tate Anhela i brata Raula), sa pedesetak sedišta za gledaoce. Tu su i škola, bar, bioskop, mali hotel, mesara, mlekara, prodavnica, čak i pošta. Jedanaest od 27 kuća, kao i nekoliko koliba od trske za haićanske nadničare, sačuvano je do danas. Glavni deo Birana je par kilometara dalje, ali većina seljana je radila za Kastrove. Sve je na imanju danas dozvoljeno fotografisati izuzev sobe Fidelove majke, fanatične katolkinje, koja je prepuna keramičkih figura Isusa i Bogorodice i portreta svetaca. Dozvoljeno je da zavirite i u dinamitom razvaljeni porodični sef – Fidelov otac je iznenada umro ne ostavivši nikome od brojnih ukućana šifru (imao je najmanje devetoro dece). Porodica je u sefu preduzimljivog oca pronašla samo jedan pezos u kešu i hrpu hartija od vrednosti. Na zidu jedne od soba danas je izložena i fotografija male kamene kuće sa samo jednom sobom u siromašnoj zabiti u Galiciji, u dalekoj Španiji. Odatle je Anhel, polupismeni seljak i potomak porodice davno pokatoličenih Jevreja, došao na Kubu kao regrut. Na ostrvu se nastanio ubrzo posle poraza španske vojske od Amerikanaca. Iako je počeo od nule, vredni i preduzimljivi Anhel je u rekordnom roku stvorio ogromno bogatstvo. Otac je želeo da ga Fidel nasledi kao gospodar nepreglednog imanja – samo za njega je sagradio posebnu kuću. Ali sin mezimac se posle završenih studija prava okrenuo revoluciji. Umesto udobnog i bezbrižnog života latifundiste, odabrao je teskobu i nedaće zatvorskog i emigrantskog zlopaćenja. Osamdesetjednogodišnji Anhel je umro oktobra 1956. godine – 18 meseci pošto je Fidel (zahvaljujući amnestiji) oslobođen 15-godišnje zatvorske kazne i 42 dana pre nego što se vratio iz Meksika da bi zajedno sa Raulom srušio poredak koji je njihov otac iskoristio da stekne ogromno porodično imanje. Tek u Biranu postaje jasno koliko veliko bogatstvo su Fidel, ultranacionalista u mladosti, i Raul, od početka vatreni staljinista, žrtvovali zbog svojih ideja. Odrekavši se bogatstva sasvim svesno, kao mladi čovek Fidel nije morao da ga “skuplja” u životu. Jedan je od retkih diktatora u 20. veku koji nije postao i kleptokrata. “Imam osećaj da moja vera u žrtvovanje i borbu stalno jača. Prezirem egzistenciju koja se drži jadnih sitnica kao što su udobnost i lični interes”, govorio je kasnije. U velikoj, žutoj porodičnoj kući čeka vas na Kubi tako retko svedočanstvo o životu bogate zemljoposedničke elite pre revolucije. Stotine fotografija iz mladosti vladajućeg dvojca svedoče o bezbrižnom odrastanju privilegovanih, pažljivo negovanih mezimaca: mali Fidel u mornarskom odelcetu, sa cvećem u džepu, nasmejani Raul sa pištoljem igračkom u ruci... Izložen je i Fidelov donji veš (Kastro, koji je preživeo više od 600 atentata, kasnije ga je, kada je postao vladar Kube, spaljivao posle samo jednog nošenja iz straha da će ga CIA onesposobiti otrovanim gaćama) i njegova opreme za bejzbol. Teško je u Biranu ne pomisliti da je Fidel hteo da socijalistička Kuba postane suprotnost udobnog i privilegovanog okruženja u kome je odrastao. Ako mu je to bio cilj, onda ga nije bilo moguće potpunije ostvariti.