Ko će koga

Toliko mnogo o radikalima govori činjenica da su poslali Lidiju Vukićević na konsultacije kod Borisa Tadića. Kao prvo, to nas sve podseća da za 16-17 godina svoga postojanja radikali nisu uspeli da pridobiju ubedljiviji lik za svoje predstavljanje od Violete Popadić. Kao drugo, to govori o tome kako sami procenjuju svoje šanse da dobiju mandat za sastav vlade.

Kako god bilo, utakmica je počela, a favoriti su DS i DSS (plus G17 plus), baš kao što su bili i pre početka, a borba će biti rovovska, takođe baš kao što se očekivalo. Jedino što je donekle izvan očekivanja, to je da, barem javno, glavne stranke u pregovorima ne izvikuju glasno imena mandatara, a da DSS (i NS) naglašenije nego što se očekivalo insistira na definisanju stavova u vezi sa Kosovom, što je i formulisao kroz odgovarajuću platformu. Očigledno da se izjava Božidara Đelića, izrečena u predizbornoj kampanji, da on nikada “ne bi stavio potpis na nezavisnost Kosova”, ne shvata kao dovoljna garancija.

NIN-ova provizorna anketa na temu “kakav ishod pregovora očekujete” pokazala je da naši sagovornici najveće ocene daju izgledima da bude osnovana koalicija DS-DSS-G17 plus, a ako se ta šansa propusti, onda novi izbori postaju realna opcija. Šandor Pal, koji je vrlo dugo na političkoj sceni, kaže da “ako se svi budu držali izbornih izjava, dogovora – nema! Ako uđu u kompromise, svi su na gubitku, jer baš sada se vrši pozicioniranje za sledeće izbore”. Pal smatra da je formiranje malo izgledno zbog stvorenih personalnih nesaglasnosti. “Đelić ne može biti predsednik vlade Dinkiću i Koštunici. Koštunica, opet, DS-u to ne može biti. Mlađan, kao predsednik vlade, to je na svu sreću nerealno i opasno za sve”, rezonuje Pal.

Ako je slobodno izvoditi neke zaključke iz šturih pregovaračkih stavova, činjenica da DSS traži dodatne garancije kada je reč o čvrstini srpskog stava o Kosovu dokaz je da o formiranju vlade razmišljaju ozbiljno. Strahuju, međutim, od toga da se neki Tadićev demokrata u srpskoj vladi (premijer?) ne pokaže previše mekan i ne pristane na neki Ahtisarijev aranžman o Kosovu, posle čega bi ta priča bila nepopravljivo završena. U Demokratskoj stranci, ponesenoj evroentuzijazmom, i u žurbi koja je zvanično promovisana kroz politički program, mogli bi svesno da pristanu na neko zamazivanje očiju u vezi sa Kosovom u želji da se što pre oslobode problema za koji veruju da se ionako ne može pozitivno završiti po nas.

Činjenica da platforma za Kosovo nije objavljena, kako to biva, dala je prostora nagađanju o njenom sadržaju, pa se tako dnevne novine pozivaju na izvore koji tumače platformu kao neku vrstu obavezivanja da će Srbija prekinuti diplomatske odnose sa zemljama koje priznaju Kosovo.

Čak i ako bi se pokazalo da je ovaj uslov koji postavlja DSS istinit, to ne bi predstavljalo nepremostivu teškoću u svetlu saznanja da proces osamostaljivanja Kosova, ni u pesimističkoj varijanti ne predviđa da bi važne zemlje formalno priznale Kosovo preko noći, nego bi to bio proces koji bi se odvijao mesecima pa i godinama.

Stranci Vojislava Koštunice je, ipak, najvažnije da obezbedi čvrstinu i jedinstvo stava, mada Mlađan Dinkić, vođa G17 plus, upozorava da je stav Beograda o Kosovu već formulisan kroz skupštinsku odluku i da bi sve eventualne promene zahtevale da se skupština o tome izjasni. Zahtev za dodatno obezbeđenje u vidu nove “platforme” stranka Vojislava Koštunice iznosi i zbog toga što njihovi saveznici iz prošle vlade, a to je upravo G 17 plus, manje-više otvoreno zastupaju gledište kakvo su imali i u pogledu osamostaljivanja Crne Gore prošle godine, a to je da je Kosovo za Srbiju nerešiv problem i čisti balast. Deesesovci su verovatno zabrinuti da bi u nekoj budućoj zajedničkoj vladi zastupnici takvog mišljenja, što javni što tajni, mogli da budu u većini.

Naravno, uvek se može pretpostaviti da DSS fingira dogovaranje i da taktizira, kao što recimo misli i NIN-ov sagovornik Šandor Pal. “Izborima se dobija na vremenu. Wima DSS dobija veći broj glasova unutar samozvanog 'demokratskog bloka', te postaje snažniji na račun DS-a koji nije uspeo da efektuira svoj broj glasova. To bi za njih (DSS) bila nova pregovaračka pozicija”, kaže Pal, koji motive za DSS-ovo odugovlačenje vidi u odbijanju “prijema pošte” i dobijanju odgovornosti za gubitak Kosova.

Uistinu, moglo bi se govoriti o tome da li je “odgovornost za Kosovo” otežavajuća okolnost za formiranje vlade, u onom smislu u kojem se obično misli, a to je da bi birači kaznili svaku srpsku vladu koja bi se zadesila na vlasti u trenutku (nepovoljnog) ishoda. To svakako znači potcenjivanje birača, koji znaju da izgledi za povoljan ishod nisu dobri (što je osvedočeno i kroz brojne sondaže javnog mnjenja), ali se ipak tome protive i ono što zapravo očekuju jeste da se i srpska vlada tome usprotivi, i to stvarno. A ne tako što će slegnuti ramenima i reći – mi se nismo saglasili, ali šta možemo, bili su jači. Takvoj vladi bi se zaista moglo desiti da ostane bez vlasti zbog Kosova, ali razlog ne bi bila ovakva ili onakva (Ahtisarijeva, ili čija već) odluka, već pomirljiv i neubedljiv stav takve vlade.

Komplikacija za sastav vlade ima dovoljno i bez Kosova, a to je pre svega personalno pitanje mandatara, koje se, kako smo rekli, dosad nije ispoljilo u punom kapacitetu. DSS-u stvarno nije lako da se odrekne mesta predsednika vlade, prvo, jer bi ih to jasno legitimisalo kao gubitnike na izborima, drugo, što u tom slučaju ne bi bilo jasno šta bi radio Vojislav Koštunica koji je glavni politički adut DSS-a i cele koalicije. Jasno je da ne bi mogao da bude ništa manje od premijera. Opet, DS ima sve razloge da istrajava na zahtevanju premijerskog mesta, imajući u vidu rezultate izbora, a ako bi u tom pogledu učinio ustupak, onda bi zaista imao svako moralno pravo da očekuje popustljivost partnera u pogledu raspodele resora. Prosto rečeno, ako bi Koštunica dobio mandat za sastav vlade, ko je onda taj koji bi mogao da ospori puno pravo DS-a da dobije resor koji traži? A ako bi taj resor bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, to bi onda značilo da Dragan Jočić mora da menja radno mesto, isti onaj Jočić koji je u ime DSS-a išao da pregovara sa Borisom Tadićem.

Ne može se isključiti ni mogućnost da Vojislav Koštunica, pod međunarodnim pritiskom i ostavljen bez dobrih opcija, donese odluku da preko volje podrži manjinsku vladu DS-a, na čelu sa Đelićem ili nekim drugim. Taktički, prednost takve mogućnosti za DSS je u tome što bi izbegli najveći deo tereta za Kosovo, a imali bi mogućnost da u povoljnom trenutku u bližoj budućnosti obore vladu i izdejstvuju nove izbore. Koštunici i DSS-u ipak treba verovati bar to da im je važnije da pokušaju da učine za Kosovo ono što mogu (a nisu pesimisti), nego da ga prepuste nezavisnosti, makar oni na kraju bili nevini u takvom ishodu.

Sagovornici NIN-a su vrlo uzdržani prema mogućnosti da se vlada formira u nekoj kombinaciji, većinskoj ili manjinskoj, koja bi zaobišla DSS, “stranku sa najvećim koalicionim kapacitetom”. Zanimljivo, međutim, Aleksandar Čotrić, koalicioni saveznik Vojislava Koštunice u još aktuelnoj vladi, kaže da bi se “DSS najradije opredelio za koaliciju sa radikalima, ali ne upušta se u njeno formiranje zbog negativnog reagovanja iz inostranstva”. Ni SRS-u takva koalicija ne bi bila mrska, a Čotrić smatra da se ne bi obazirali ni na to da im to brani testament Vojislava Šešelja, “koji je ionako ostao živ”. Za podršku manjinskoj vladi DSS-a od strane SRS-a Čotrić misli da možda čak i ne bi bila neprihvatljiva za Zapad, ali da bi to ipak prouzrokovalo zastoj u međunarodnim odnosima, uz sve posledice koje iz toga nastaju.

Sve u svemu, Boris Tadić je ove nedelje više nego zaradio svoju platu i morao je da se nasluša svega i svačega. U to ubrajamo i ideju formiranja “vlade narodnog jedinstva” koju je predložio Ivica Dačić (SPS), što se NIN nije ni setio da ponudi kao mogućnost svojoj ekspertskoj “poroti”. Istina, Đorđe Vukadinović je pomenuo, u kontekstu teorije, koncentracionu vladu, ocenjujući izglede za takav ishod “jedinicom”.

A zatim, i Čedomir Jovanović je saopštio da bi rado u vladu, ali manjinsku, pošto ne bi pristao da bude u istoj vladi sa strankama koje su sada u vladi, ali bi pristao da Koštunica podrži njega. Uzgred, Jovanović je javio i da je platforma DSS-a o Kosovu koju je Jočić uručio Tadiću za LDP i njegovu koaliciju sasvim neprihvatljiva.

Problem koji trenutno nije na vidiku, ali koji bi mogao da se pokaže u budućnosti jeste taj da se DSS krajnje velikodušno obavezao da 14 poslanika prepusti svojim koalicionim parterima koji inače, po svemu sudeći, ne bi ni prešli cenzus da su izašli na izbore bez DSS-a. Bez tih 14 poslanika zamišljena koalicija DS-DSS/NS-G17 plus nema većinu, što znači da i apetiti Velimira Ilića moraju biti zadovoljeni. To znači da će se Velja opet motati oko onoga što se zove Ministarstvo za kapitalne investicije, što bi bilo teško prihvatljivo za DS koji svakako ima sopstvene ambicije, a želeo bi i da ostavi utisak da se u Srbiji sa novom vladom nešto menja i u smislu političke kulture, što je nemoguće sa ministrom koji se bije sa policijom i psuje novinare i obrnuto, psuje policiju i bije novinare. Pored toga, tolike nadležnosti su prevelike za Ilića imajući u vidu i njegovu političku težinu i objektivnu kompetentnost, pošto su izbori pokazali da birači nisu progutali demagogiju o Velji Iliću kao jedinom čoveku koji ume da asfaltira puteve u Srbiji. Možda bi sporazum mogao biti upravljen ka tome da iz Ilićevog ministarstva bude izuzet resor telekomunikacija, možda i saobraćaja, faktički da ostane samo nadležnost na građevinarstvom, ali da i dalje ostane naziv “kapitalne investicije”. Takvi nagoveštaji su se već pojavljivali u štampi.