Ko je „J”, a ko „B”?

Još jedna čudna priča splela se oko Dejana Milenkovića Bagzija, zaštićenog svedoka specijalnog tužilaštva. Plašljivi atentator na premijera Zorana Đinđića kod Limesa, volšebni svedok ubistva Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku, begunac za kojim nije raspisana poternica sve dok nije uhapšen, jednom rečenicom koju je u novembru izgovorio pred Specijalnim sudom pokrenuo je novi, zbunjujući, niz događaja. Rečenica je glasila: “Da, to su lažni razgovori, da nisu tačni, ja ću vam reći.”

Razgovori koje spominje jesu oni čiji je (navodni) transkript objavljen u “Vremenu” još septembra 2004. godine. Dijalog D. M. Bagzija i njegovog tadašnjeg advokata Biljane Kajganić, u kome ga ona ubeđuje da je “sve dogovoreno” sa Draganom Jočićem, ministrom policije, i Radetom Bulatovićem, direktorom Bezbednosno-informativne agencije. Na njemu je, Bagziju, samo da ispriča kako je Čume, LJubiša Buha, organizovao ubistvo Momira Gavrilovića, bivšeg pukovnika DB-a likvidiranog nekoliko sati posle sastanka u kabinetu tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Za uzvrat, iako “to nije istina”, Bagzi će dobiti status svedoka-saradnika. Tako je pisalo “Vreme”. Biljana Kajganić, s druge strane, prijavila je “Vreme” sudu zbog klevete. Priča je poslužila za još jednu političku intrigu, kojom je dokazivana veza između Vojislava Koštunice i Đinđićevih ubica, iako niko – pa ni “Vreme” – nije odslušao presretnuti razgovor Kajganić – Bagzi Milenković. Tako da se stvar svela na pitanje poverenja – u one koji tvrde da je razgovor zaista tekao ovim tokom, ili u one koji tvrde suprotno.

Izvor NIN-a, koji je slušao originalni, presretnuti razgovor, govori: prisluškivani telefon bio je Bagzijev, a ne advokata Biljane Kajganić, kako je nagoveštavano; “Vreme” je, po svoj prilici, u pravu kada tvrdi da je Bagzija locirao UBPOK; ali u razgovoru nisu spomenuti ni Jočić ni Bulatović, već “J” i “B” koji bi mogli da budu ova dvojica; nije, međutim, bilo reči o dodeli statusa svedoka-saradnika, nego o fizičkoj zaštiti Bagzija i njegove porodice. Sve u cilju “anesteziranja” Bagzija, iz njoj znanih razloga. Najzad, o ubistvu Momira Gavrilovića i eventualnoj Čumetovoj ulozi u zločinu, što bi trebalo da bude ključ navodnog dogovora, nije bilo ni reči. Sve u svemu, tvrdi izvor NIN-a, “Vreme” je zloupotrebljeno s tih nekoliko izmišljenih rečenica.

A da li je bilo dogovora između “J”-a i “B”-a sa Biljanom Kajganić? Samom činjenicom da je osnova ovog dogovora (Čume, ubistvo Gavre) podmetnuta, čitava teza postaje klimava. Uzme li se, dalje, u obzir nesporna činjenica kako je Bagzi “pao” – lociran je pa uhapšen u Solunu u saradnji srpske i grčke policije, sasvim nezavisno od Kajganićke, tako da je dogovor sa njom bio sasvim izlišan – prilično se razumnim čini objašnjenje da je ovde, zapravo, reč o pukom konstruisanju politički motivisane afere.

Posle Bagzijevog novembarskog nastupa u Specijalnom sudu, međutim, stvar se okreće poput bumeranga. Zaslužan za preokret je Jovan Prijić, zamenik specijalnog tužioca. Rekao je da o transkriptu razgovora Kajganić – Milenković ne zna ništa. Nikad ga nije video. Formalno, ne zna ni da li takav transkript, uopšte, i postoji. Ali se svejedno saglasio sa predlogom da sudu bude predočen kao dokaz, sve i ako mu nije poznato da li išta dokazuje.

Ubrzo će se ispostaviti da je famozni transkript sve vreme bio kod Marka Kljajevića, ranijeg predsednika sudskog veća u procesu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Ove srede, u “Danasu”, u kome inače voli da se oglašava, Kljajević nudi objašnjenje koje bolje da nije ni ponudio. Govori: umesto tužilaštvu, što bi bilo zakonito, transkript dostavljaju njemu, Marku Kljajeviću. I to na ruke, a ne preko pisarnice suda, kako je uobičajeno. Ne objašnjava zašto nije reagovao na ovakvo kršenje procedure. Zatim, navodno da bi sačuvao dokumenta, transkripte nosi kući, umesto da ih pohrani u sudu. O svemu, tvrdi, obaveštava zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića (pokojnog), tako da je ovu tvrdnju nemoguće bilo potvrditi bilo opovrgnuti, s tim što ostaje nejasno zašto Radovanović o svemu ne bi obavestio svog šefa Jovana Prijića. Ili ovaj ne govori istinu? Tek, Kljajević je, kako priznaje, spise odneo kući da bi ih sačuvao, ili detaljnije proučio (spominje oba razloga), a onda je potpuno zaboravio na njih?! Da bi se njihovog postojanja setio ne kada ih je Bagzi spomenuo, novembra meseca, već nekoliko nedelja kasnije, kada je u medijima prozvan da ih je uzeo i sakrio.

Čemu sva ova petljanja sa transkriptima? Odakle su lansirani u javnost, gde su onako kreativno dopunjeni, zašto su dosad sakrivani i od suda i od javnosti? Kakvu ulogu u svemu ima bivši sudija Marko Kljajević, kome je svojevremeno poverena ogromna odgovornost vođenja procesa koji bi trebalo da rasvetli ubistvo premijera ove zemlje? Ponešto od ovoga će, možda, postati jasnije kada Kljajevićeva naslednica, sudija Nata Mesarović, odluči šta joj je činiti sa presretnutim razgovorima Dejana Milenkovića Bagzija i Biljane Kajganić. Trenutno, ona proverava da li je Milenkovićevo prisluškivanje uopšte sprovedeno po zakonu, što je nužan uslov da bi zapisi i bili uzeti u obzir kao dokaz.