Pohvala i razbibriga

Ma o čemu pisao u svojim esejima, a raspon je još malo pa neverovatan, od Česlava Miloša, Brodskog, Cvetajeve i Vaska Pope, preko Bastera Kitona, fotografije, Boša, kobasica i špageta, američki pesnik Čarls Simić, koga sa ovdašnjim književnim okruženjem spaja mnogo oglašenih a još više tajnih veza, gotovo po pravilu se priseti nekog detalja iz svog najranijeg, beogradskog detinjstva. A od detinjstva se čovek, što bi rekao Ivo Andrić, kasnije leči celoga života. I tu je, čini mi se, jedan od mogućih ključeva razumevanja Simićevih novijih eseja, što ih je za ovdašnje čitaoce probrala i lepo prevela Vesna Roganović. Reč je, naime, o tome da se rano iskustvo, upravo, ono iskustvo koje oblikuje čoveka i zbog kojeg on kasnije verovatno i piše, stečeno na „progovorenom”, srpskom jeziku, potom uobličavalo i pripovedalo na drugom, engleskom, usvojenom do pune mere. Puna mera, naravno, nije samo osvajanje uzornog stila, već i promoljena, pa iskorišćena mogućnost da se u naučenom jeziku pišu istinski nadahnute pesme. Po tome se Čarls Simić priključuje srazmerno velikom broju istočnoevropskih pisaca iz druge polovine prošlog stoleća koji su sticajem što istorijskih, što individualnosudbinskih okolnosti, vukući sa sobom prtljag porekla, uspomena i trauma od ove ili one vrste, ali i evropskog obrazovanja i kulture, iz korena promenili svoje živote.

Slučaj Vladimira Nabokova tu je paradigmatičan. U novom jeziku smisao starog iskustva – ili bi možda bilo bolje reći: osmišljavanje starog iskustva novim jezikom – dobija zapravo onu metafizičku dimenziju više, onaj poetski kvalitet odmicanja od neposrednosti doživljaja. Jer – tako je barem u književnosti – neposrednost doživljaja, radosti, melanholije ili patnje donekle određuje razlog pisanja, ali nikoga nužno ne obavezuje. Svakom je njegova muka dovoljna. Sve je, izgleda, u načinu individualnog saopštavanja, on tvori umetnost. S time bi se, sudeći prema njegovim esejima, u kojima se sa podjednakom strašću piše o najtananijim nijansama stihova velikih pesnika kaogod i o prosvetiteljskim nastojanjima kelnera u italijanskim restoranima, sigurno saglasio i Čarls Simić. Momenat razlike u odnosu na tu „nabokovljevsku paradigmu” vidim u činjenici da Simić nije, poput većine drugih iskušenika, jezički promenio svoj život u zrelom dobu, kao već gotov pisac, nego mu se to zbilo dok je još bio dečak. Te se tako novi jezik ukazao kao medij uobličavanja najdonje upamćenih slika koje su više snovne i preverbalne, a odatle do poezije onda je znatno kraći put.

Duh Simićevih eseja je duh oglašene, nesputavane radoznalosti. Ne vidi se to jedino i samo u zaista vrtoglavoj izmeni predmeta interesovanja, koji sa razlogom traži tačke dodira između onoga što kultura smatra uzvišenim i onoga što pripada području svete svakodnevice (dobar ručak je sakralni čin isto koliko su to savršena pesma ili slika, dakako, u različitim vidovima), nego i u načinu na koji Simić, u nečemu, možda baš u radoznalosti, ostavši onaj dečak sa beogradskih ratnih i poratnih ulica, uočava detalje, zapaža sitnice. Nije nikakva mudrost primetiti da na razradi i razmeštaju detalja počiva svako književno delo, pesma koliko i roman, esej koliko i drama. Pa čak, zamislite, i ovaj prikaz. Svako ko je mislio o književnosti ili se njome bavio u drugoj polovini dvadesetog veka, taman kao i Čarls Simić, postavljao je sebi, mučen tom strukturalističkom glavoboljom, dva osnovna pitanja: kako je napravljeno ili sklopljeno neko umetničko delo (čemu se davao prioritet na Istoku), i šta nam ono govori, šta znači, kako deluje na nas, šta sa njime da radimo (čemu je prioritet, dosećate se, davan na Zapadu). Razlozi što je tako bilo, dabogme, prevashodno su ideološke prirode, a danas kad toga nema, i kada je pisanje, manje ili više, na svim stranama sveta određeno pitanjem kako da napišemo bestseler, ostaje nam čist nagon za uživanjem u lepom, estetički hedonizam koji i Simić pišući eseje neprestano ispoveda.

U Simićevim ogledima ukrštaj dva načina mišljenja i dva načina pisanja lako je uočljiv zato što je naprosto neizbežan, zato što izrasta iz same prirode stvari, iz procesa u kojem se oblikovala piščeva stvaralačka svest, i do sebe, do nastojanja da se izrazi dolazila jedna pesnička vokacija. Poput svakog praktičnog Amerikanca koji nam nešto objašnjava, Čarls Simić nikada neće izbeći da nas snabde osnovnim informacijama o pesniku ili umetniku o kome piše, da svemu obezbedi pokriće biografske autentičnosti i proverljivih činjenica. Setite se stereotipa kako se u Americi postaje pisac. Prvo se mora, recimo, radom na benzinskoj pumpi ili skitnjom, dobro upoznati život, jer, pobogu, život piše pesme i romane. Ali, isto tako, Čarls Simić, kao svaki Evropljanin, neprestano naglašava i značaj kulture u oblikovanju nekog umetnika, i poziva se, kad god se ukaže prilika, na tradiciju, opisuje i preispituje elemente na kojima počiva nečije umetničko postignuće. Podseća nas, jednom rečju, da bez stare umetnosti nema nove umetnosti, da genije nije moguć po sebi, nego po kulturi iz koje dolazi i izrasta. „Najskandaloznije gledište modernizma jeste to da je moguće početi od nule i biti sasvim originalan, kao da je u umetnosti sve rizično, a pravo otkriće tek predstoji” – piše Simić u eseju o Josifu Brodskom, vrlo umesno, jer evropski pesnik, kakav je bez ostatka Brodski, mora, čak i na novom kontinentu, najpre biti protumačen evropskim kategorijama i kriterijumima.

Zahvaljujući prevodilačkom trudu Čarlsa Simića, ali, rekao bih, i njegovoj volji za opstankom u jeziku koji je prvo naučio, traženju dubljih saglasja i pronalaženju energija bliskosti u doživljavanju sveta, što sve skupa superiorno prevazilazi standardne učinke sličnog, rutinskog posla, mnoge pesme srpskih pesnika postoje danas i u engleskom jeziku. Tu bliskost, u kojoj želim da vidim znak da neizbežni pesnički narcizam ne mora uvek nužno da pobedi (avaj, uglavnom pobeđuje), praćenu tonom dobrog raspoloženja i već pominjanog hedonizma (umetnost nas ne upozorava samo na to koliko je teško i mučno živeti, nego nas i raduje i ozaruje) prepoznajem i u Simićevim esejima, pisanim nepretenciozno, a lucidno, negde na dalekom montenjevskom tragu, kao pohvalu talentu i pameti drugih stvaralaca, sa zrncem preko potrebne razbibrige. Pomoću koje ni davne slike, doživljene na rodnom jeziku, više ne izgledaju tako sivo i sumorno.

Mihajlo Pantić