Kroćenje Republike Srpske

Kristijan Švarc Šiling, sedamdesetšestogodišnji nemački multimilioner i bivši ministar saobraćaja u Kolovoj vladi, peti je visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH. Promenio je, u odnosu na svoje prethodnike, stil vladanja ovom zemljom. Recimo, Španac Karlos Vestendorp je u toku svog mandata donosio u proseku četiri dekreta sa zakonskom snagom mesečno, Austrijanac Volfgang Petrič dvanaest, a britanski lord Pedi Ešdaun čak četrnaest. Umesto toga, Švarc Šiling je javno poručivao da je “vreme za odrastanje”, da “domaći političari moraju preuzeti odgovornost za budućnost”, i tražio je dijalog i kompromise domaćih političkih elita. I zbog toga je izgleda “platio glavom”.

Švarc Šiling je potrošio bezmalo celi januar obilazeći najvažnije zapadne prestonice u Evropi, a pred zaključenje ovog broja NIN-a stigao je i u Vašington. On, kako saznajemo, pokušava da dogovori važne reforme koje bi trebalo da uspostave trajniju unutrašnju organizaciju duboko podeljene Bosne i Hercegovine.

U međuvremenu gotovo sva sarajevska štampa, valjda osetivši “miris krvi” još jednog neuspelog zapadnog prokonzula u Sarajevu, ide do ličnih uvreda. Čak su i neke vodeće nemačke novine, ne bez doze uvređenosti, uočile egzibicionizam u sarajevskim analizama tipa “ostareli i isluženi”, pa “pospani starci” i slično.

Iz cele zavrzlame će se, po verovanju ozbiljnijih bosanskih analitičara, izgleda izroditi koncept po kojem će od juna ove godine u BiH postojati dve međunarodne civilne kancelarije. Jedna će biti misija Evropske unije, sa više stotina zaposlenih. Wena uloga će biti da obavlja savetodavne poslove u procesima koje BiH čekaju na putu integracije u EU. Druga kancelarija je OHR, Kancelarija visokog predstavnika, koja će kao i do sada, samo sa mnogo manje činovnika, zadržati ogromna “bonska ovlašćenja” koja podrazumevaju da se mogu smenjivati izabrani funkcioneri i nametati zakoni. OHR će nastaviti da funkcioniše kao neka vrsta nemilosrdnog štapa za neposlušne i “nestašne”.

Nemac Kristijan Švarc Šiling je u suštini dobio otkaz, ali međunarodna uprava u BiH – sa ogromnim, praktično diktatorskim ovlašćenjima – ostaje. Ovu vest je prvi objavio londonski “Gardijan” i onda je nakratko bila glavna tema svetske štampe. U BiH se analitičari uglavnom pitaju otkud ovakav iznenadni zaokret, kada je bilo najavljeno da će krajem juna međunarodno upravljanje ovom zemljom prestati i umesto svemoćnog OHR-a biti instalirana kancelarija Evropske unije sa samo savetodavnom ulogom.

Istina, i pre obelodanjivanja ove vesti, postojao je ozbiljan, višemesečni koncepcijski sukob između Sarajeva i Banje Luke, preciznije rečeno, između bošnjačkih i srpskih političkih vođa. Sarajevo za zalaže za što duže ostajanje međunarodne uprave sa “bonskim ovlašćenjima” koja bi trebalo da, kako kažu bošnjački lideri, “ujedini policiju, obezbedi donošenje ustava koji će ojačati centralne organe vlasti i dovede BiH u status kandidata za prijem u EU”. U Banjoj Luci niko ne dovodi u pitanje ispravnost puta prema EU. Ali srpski lideri su u stalnom strahu od majorizacije, suočeni sa otvorenim zahtevima ključnih bošnjačkih lidera da RS bude ukinuta, smatraju da unutrašnje uređenje BiH mora biti stvar konsenzusa konstitutivnih naroda. Pri tome lideri u Banjoj Luci se, kada se radi o unutrašnjem uređenju BiH, zalažu za modele koji su već izuzetno uspešno implementirani u nekim od složenih država članica EU.

Mada zvaničnu odluku o produženju međunarodnog starateljstva nad BiH tek treba da donese Savet za implementaciju mira krajem ovog meseca, zapadne diplomate se ponašaju kao da je to već gotova stvar. I sam Šiling, doskora gorljivi zagovornik koncepta “vreme je da domaće političke elite preuzmu odgovornost za zemlju”, sada priča kako “bonska ovlašćenja i OHR treba da ostanu u nekom obliku”. On je povrh svega, nekako nemušto, dodao kako se “premijer Dodik igra vatrom”. Naravno, znatno grublje je celu stvar postavio, a ko bi drugi nego američki ambasador Daglas Meklejni.

Većini sarajevskih medija i nije trebalo mnogo američke diplomatske podrške da bi podigli novu galamu oko Dodika i njegovih “opasnih namera”. Ali, čak je i u najpovršnijim, pamfletskim tekstovima sasvim jasno da stvarna meta nije Dodik, već Republika Srpska. Mada Dodik u poslednje vreme i ne spominje referendum (a i kad ga je spominjao, govorio je “u slučaju da bude ugroženi RS i njena ovlašćenja”), ipak u nekim sarajevskim scenarijima, za čije ostvarenje bošnjački lideri pokušavaju da obezbede podršku međunarodne uprave i zapadnih diplomata, govori se kako u Banjoj Luci samo čekaju papir Martija Ahtisarija kako bi započeli operaciju rušenja BiH. Dodika smatraju tvorcem takvih zamisli i otvoreno traže njegovo uklanjanje sa političke scene. U takvoj, prilično uzavreloj atmosferi američki ambasador Meklejni je posetio Banju Luku ne skrivajući da je došao u misiju “kroćenja” Republike Srpske, Srba i nestašnog premijera. Kad se razgrnu slatkorečive diplomatske fraze, ostao je utisak da je Meklejni ultimativno zahtevao dve stvari. Prvo, da se oficijelna Banja Luka uopšte ne oglašava i ne iznosi svoj stav nakon obelodanjivanja predloga za budući status Kosova i Metohije. Kao drugo, i još važnije, on je zahtevao čvrste garancije da “status Kosova neće destabilizovati RS i BiH”.

Štampa (ona malobrojnija, koja nije na donacijama i pod kontrolom međunarodne uprave) uhvatila ga je, međutim, na krivoj nozi. Na njegove reči kako “integritet i suverenitet BiH ne smeju biti ugroženi”, usledilo je pitanje zašto to isto ne predloži svom kolegi u Srbiji Majklu Poltu kako bi došli u poziciju da ono što važi za BiH, važi i za Srbiju. Takođe, posle Meklejnijevih reči da “dolazi vreme da vlasti u Iraku preuzmu odgovornost za situaciju u vlastitoj zemlji”, postavljeno je pitanje, opet od strane novinara koji rade u medijima koji nisu dotirani stranim sredstvima, zašto to isto ne važi i za BiH i znači li to da Iračani brže od stanovnika BiH shvataju uvođenje demokratije na američki način.. Na ova, javno postavljena pitanja, odgovori su, naravno, izostali.

Osim kafanskih i kućnih “analiza”, Ahtisarijev predlog se u Republici Srpskoj, ipak, čeka u prilično kamernoj atmosferi. Mada i iz Sarajeva, a i iz međunarodne uprave, već unapred optužuju Republiku Srpsku, i bezmalo sve viđenije ljude u njoj, kako navodno spremaju kojekakve tajne planove. U Sarajevu već vide šansu da to iskoriste za jedan politički “blic-krig”, sprovođenje plana po kome bi međunarodna uprava trebalo da na brzinu, koristeći “bonska ovlašćenja”, centralizuje i unitarizuje BiH i tek onda prepusti vladanje zemljom domaćim političarima.

Izgleda da odustajanje od predaje ovlašćenja međunarodne uprave izabranoj domaćoj vlasti, ipak, ima višestruke razloge. Na jedan od njih upozorava ovih dana i Tadej Labernik, poznati slovenački novinar i dugogodišnji ambasador te zemlje u BiH, koji se oglasio autorskim tekstom. Labernik kaže: “Nastojanja da se Ured (OHR) održi – a sa njim i takozvana bonska ovlašćenja koja su prema sadržaju i formi instrument diktature, a ne evropski standard – mogu služiti samo nekim vrlo materijalnim ciljevima neke multinacionale, a ne promociji demokratskih standarda.” Slovenački novinar i diplomata je još štošta kazao na račun međunarodne uprave u BiH. Bio je sasvim konkretan i u odbrani Dodikove slobode delovanja: “Kakva je to izjava službenika međunarodne zajednice koji kaže da je predsednik vlade dobar političar, ali da previše priča! Da se igra vatrom! Pobogu, sloboda govora i autonomija donošenja odluka u javnom interesu predstavlja osnovu civilizacije kojoj svi, kako verujem, pripadamo... Šta posle 30. juna ove godine? Da li određeni krugovi, koji su to doskora negirali, ipak povezuju procese u regionu i pitanje Kosova?”

Možda vredi ponešto reći i o ekonomiji. Prema sarajevskoj štampi, već je dvesta kompanija iz Federacije BiH premestilo svoje poslovanje u Republiku Srpsku. Nakon prodaje “Telekoma Srpske” kompaniji iz Srbije i prodaje dve rafinerije Rusima, u američkoj ambasadi su se, kako tvrde upućeni, prilično namrštili. Valjda je zbog toga, prilikom nedavne misije “kroćenja” RS i njenog nestašnog premijera, ambasador Meklejni spomenuo da je sa Dodikom razgovarao i o američkom ulaganju u privredu RS. Poslednja vest, pred zaključenje ovog broja, jeste da se premijer Dodik u Italiji sastao sa predstavnicima američke kompanije “Yeneral elektrik” i razgovarao o ulaganjima u “Željeznice RS”. Vest o tome ko će dobiti posao na izgradnji termoelektrane u Ugljeviku još se čeka. Nadmeću se američke, ruske i slovenačke kompanije.

Intervju: Kristijan Švarc Šiling SAD su postajale sve nestrpljivije Kristijan Švarc Šiling, 76, bio je visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni od 2006. godine. On govori o ostvarenju zadataka koje je dobio i tranziciji Bosne ka uspostavljanju samoodržive demokratije. Šiling je prošle nedelje priredio veliko iznenađenje kada je najavio da će 30. juna dati ostavku na svoj moćni položaj stvarnog vladara podeljene Bosne. Uticajnom hamburškom nedeljniku Špigl obrazložio je razloge svoje odluke. Zašto ste podneli ostavku? - Moj princip je bio da bosanskim političarima dam veću ličnu odgovornost. Zbog toga nisam oštro kritikovan samo od strane nekih političara u Bosni, već i iz međunarodne zajednice. Zato su me stalno pozivali da više lično intervenišem. Dato vam je čak i pravo da smenjujete političare. Zašto ste se suzdržavali pri korišćenju tog prava? - To je sredstvo za vanredne situacije. Naravno, ja sam svestan da je do sada samo uz pomoć pretnji odgovarajućim merama bilo moguće progurati važne odluke u ovoj zemlji. Ali, pretnje su obično bile dovoljne. Da li su vlade u Vašingtonu i Londonu zahtevale da preduzmete oštrije mere? - SAD su bile glavni faktor, postale su sve više zabrinute i sve nestrpljivije u vezi sa situacijom na Kosovu i zagušenjem u bosanskim institucijama. Misija u Bosni se zvanično završava 30. juna. Da li će biti produžena? - Da, tako bar izgleda u ovom trenutku. To je volja većine u međunarodnoj zajednici. Vašington je prvo bio protiv i želeo je da sprovođenje reformi pre kraja juna učini mogućim uz pomoć politike snažnijeg mešanja. Sada izgleda da SAD zagovaraju produžavanje misije uz zadržavanje specijalnih ovlašćenja (visokog predstavnika). Možete li razumeti nestrpljivost Zapada ako se ima u vidu da bosanski političari i dalje, jedanaest godina po završetku rata, ne pokazuju želju za ujedinjavanjem dok, istovremeno, međunarodna finansijska pomoć polako nestaje a da nije postigla bilo kakav efekat? - To je samo izgovor koji koristi međunarodna zajednica koja preferira da troši svoj novac na vojne mere umesto na miroljubivu posleratnu politiku. Ali, pomirenje između bivših neprijatelja postaje teže i zbog negativnog uticaja koji dolazi spolja, iz nekih od susednih zemalja. Mislite uglavnom na Beograd? - Naravno. Kada odluka o budućem statusu Kosova bude doneta narednih nedelja, videćemo kako će reagovati ne samo lideri stranaka u Srbiji, već i vođe u Republici Srpskoj u kojoj dominiraju Srbi.