Osobine švajcarskog sira

U trenutku kada počinjem pisanje ovog teksta (utorak, oko podne) konstituisanje novog parlamenta bilo je još stvar (bliske) budućnosti. Ali, pretpostavljam da će, u trenutku kada ovaj broj NIN-a bude na kioscima, i to biti završena stvar.

Dakle, valja nam se pripremiti za proces formiranja izvršne vlasti, na stranačke konsultacije oko sastava buduće vlade. Politički konsenzus je da se taj posao mora obaviti pod hitno. Zakonske propozicije kao da tvrde suprotno: mada su zatezni rokovi za sve faze koje neminovno slede posle izbora prilično komotni, ali razumni za naše političke prilike i navike, oni ipak ne prejudiciraju nikakvu urgentnu hitnost, a kamoli da sugerišu prelamanje problema preko kolena. Otuda je jasno da, u slučaju ove brze brzine, imamo posla sa spoljnim pritiscima, sa zahtevom tzv. međunarodne zajednice da se konstituisanje parlamenta i formiranje vlade obavi hitno i po evropskim standardima kako ne bi došlo do zastoja u rešavanju gorućih problema i pitanja, poput budućnosti Kosova, saradnje sa Hagom ili pregovora o stabilizaciji i pridruživanju EU.

Ako je već tako, da prionemo na posao. A on neće biti nimalo lak. Po već znanoj projekciji nekih od viđenijih demokrata, buduću vladu bi sačinjavali DS, DSS-NS, G7 plus, koalicija okupljena oko LDP-a i stranke nacionalnih zajednica. Nema sumnje kako bi ona bila vlada punog kapaciteta tzv. demokratskog bloka. Ali bi, izuzmemo li radikale i socijaliste, oličavala ideju falične koncentracione vlade, što nije omiljena opcija onih iz Krunske.

Bilo kako bilo, jedno je sigurno: Petrović i Šutanovac – da pomenemo samo tu dvojicu – zagovaraju koncept vlade po dosovskom modelu. S tim da kao mlađi ljudi teško shvataju kako je pomenuti model potrošen u samom trenutku svog ustoličenja. Najprostije rečeno, vlada DOS-a bila je školski primer iznuđene neoprincipijelne koalicije. Da je ideja za koju se zalažu eksponirane demokrate primer večnog vraćanja istog, vidi se iz proste činjenice kako bi u Nemanjinoj, za istim stolom te vlade tzv. punog (demokratskog) kapaciteta, zajedno sedeli oni koji obećavaju kako nikada neće prihvatiti eventualnu nezavisnost Kosova sa onima koji se otvoreno nude da stave svoj potpis na dokument o samostalnosti srpske južne pokrajine.

S druge strane, ukoliko se umišlja da je budućnost Srbije u koaliciji DS i (ne)vesele braće pod okriljem LDP-a, zašto je onda bilo onog idejnog sukoba Borisa i Čede, koji je rezultirao isključenjem Jovanovića iz DS, njegovim osnivanjem LDP-a kao, prevashodno, opozicione stranke marketinškom timu iz Krunske u liku prikrivenog saradnika pogubne politike narodnjačke vlade V. Koštunice, o kome se iz toga tabora inače govorilo sve najgore, uz završni predlog da se ubije za spas Srbije. Otuda je blisko pameti da formula vlade tzv. punog kapaciteta tzv. demokratskog bloka, u kojoj bi barabar sedeli DS i LDP, nije baš bliska srcu predsednika Tadića. On se, uostalom, o njoj direktno i ne izjašnjava. Ovo bi, ukoliko odgovara istini, moralo da znači kako je Tadić, koji je ujedno i predsednik DS, u koliziji sa stavovima sopstvenih stranačkih jastrebova, a to, kako god da se uzme, nije veselo saznanje. Ili je, opet, ideja o punoj koaliciji srpskih proevropskih partija, koja eksplicitno podrazumeva učešće LDP-a u budućoj vladi, zahtev uticajnih faktora iz tzv. međunarodne zajednice i njihovih tuzemnih pristalica, kojoj se Tadić, hteo-ne hteo, priklonio, pa pušta svoje jurišnike da umesto njega za nju lobiraju?

Vreme će ubrzo pokazati u kom je grmu zeka naše demokratije. Ali – da li će? Ostavljajući po strani idejne nedoumice (nesuglasice?) unutar DS-a, vlada u kojoj bi činodejstvovali jakobinci oko LDP-a je, u najmanju ruku, neprihvatljiva za potencijalno glavnog koalicionog partnera, to jest narodnjački blok DSS-NS (plus Palma i Verko). Jer, čak i kada se odbaci nesaglasnost po pitanju statusa Kosova, malo je verovatno kako će Koštunica i drugovi pristati da sede u vladi sa subjektivnom snagom koja se programski izjašnjava kao nepomirljiva opozicija svemu što nosi DSS predznak. Od brzog formiranja vlade, prema tome, uskoro neće biti ništa. Možda uopšte i neće biti te vlade. Ili bilo koje drugačije vlade.

Ali, ni do sada izrečene sumnje nisu jedine nevolje sa kojima ćemo se neizbežno suočiti. Tu su, onda, i na tome kadrovska rešenja: DS – bar kako tvrde Petrović i Šutanovac – nema nameru da odustane od svog kandidata za mandatara, to jest Božidara Đelića, a insistiraće i da joj pripadnu najvažniji ministarski resori. Kako se to čuje u javnosti, ideja o Đeliću kao potencijalnom premijeru uživa podršku važnih faktora međunarodne scene. Najpre Nemačke, što, sviđalo se nekom ili ne, nije beznačajan adut. Dinkić i Jovanović, po svemu, neće imati ništa protiv. Ali, ukoliko ova opcija prevlada, šta ostaje Voji, Jočiću i ostalim deesesovcima? Ostaje im da se (ne)elegantno povuku. Najviše što mogu da učine predstavljajući se kao ljudi od principa, jeste da odustanu od ulaska u vladu, uz obećanje da će pružiti parlamentarnu podršku manjinskoj vladi DS-a i partnera. Dokle će ta podrška potrajati? Pa, potrajaće do prve prilike, to jest do trenutka kada valja odbiti ili prihvatiti rešenje o konačnom statusu Kosova.