Gromoglasna manjina

Dok se država Srbija pridržava principijelnog stava u odnosu na Kosovo, sadržanog u Ustavu, uz podršku javnog i žestokog fronta odbijanja prema Ahtisarijevom planu, nisu retki ni suprotni tonovi. Dolaze od nekih manjih političkih stranaka, jednog ekstremnog jezgra NVO sektora i konformističkih pojedinaca koji bi da ratuju protiv “jednoumlja”, bar sada kad nisu onda kad im je vreme bilo.

Ono što ogromna većina vidi kao siledžijstvo i otmicu Kosova, uvijene u providnu diplomatsku oblandu, za njih je tek puka realnost jer je “Kosovo ionako izgubio Milošević”, sve uz argumentaciju “ne može šut s rogatim” i “sila boga ne moli”, čak do tvrdnje da je Ahtisarijev plan prihvatljiv za Srbe na Kosovu, koju zastupa Liberalno-demokratska partija – ali ne samo ona – optužujući Beograd da ne brine o Srbima na Kosovu, bolje reći suprotstavljajući jedne Srbe drugima.

Iako se radi o neznatnoj manjini, njihova glasnost je obrnuto proporcionalna, što se vidi i po ehu koji odzvanja u samim svetskim centrima moći. S tim u vezi desila se bizarnost: Danijel Frid, pomoćnik državnog sekretara SAD, odgovoran za američku politiku u regionu Balkana, slavodobitno je ustvrdio da se “mišljenje javnosti u Srbiji radikalno menja”, pozivajući se na jedan članak, praktično autorsko mišljenje “Politikinog” novinara izrečeno u tome listu, u kome stoji da bi za Srbiju bilo dobro da razmišlja da bude prva koja će priznati Kosovo. Frid izvlači zaključak da je to možda i naznaka promene zvanične politike Beograda jer je stav objavljen u “Politici”, vodećim srpskim dnevnim novinama.

Glavni urednik “Politike” je ovakvo tumačenje američkog zvaničnika nazvala “desperatnim”.

Iritirani tim i nekim drugim stavovima posle otvaranja Ahtisarijevog plana, mnogi pitaju dokle kod nas seže granica slobode delovanja nauštrb javno proklamovanog interesa a da ne bude sankcionisana. Da odmah bude jasno, pod tim se ne podrazumeva sloboda mišljenja i njegovo javno ispoljavanje (što se vidi i na primeru iz “Politike”, bez obzira na njegovu prekookeansku zloupotrebu). Drugim rečima, ako Srbija ima jasno definisan nacionalni interes prema Kosovu i Metohiji, ko sme, kada i koliko da ide protiv njega?

Tu dolazimo do famozne preambule Ustava o kojoj se toliko govorilo pre i posle njegovog referendumskog potvrđivanja. Strogo načelno gledano, preambula je deo ustavnog teksta u kome se iznose cilj ustavnog akta i motivi i osnove njegovog donošenja. Pa ipak, pravna priroda preambule je donekle sporna: naime, pitanje je da li je ona politička ili pravna kategorija, odnosno politička deklaracija ili pravno pravilo. Ima eminentnih pravnika koji su još sa njenim obelodanjivanjem rekli da pravnici tu nemaju šta da traže – ni da hvale ni da kude, doživljavajući preambulu čisto politički. S druge strane, ma u kom smislu se preambula shvatala, neki pravnici smatraju da ona doprinosi poimanju pravnog smisla, tumačenju, a konačno i razlogu sadržine normativnog dela Ustava.

Preambula naglašava da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima. Drugim rečima, tu bi trebalo da se nalazi poslednja odbrana teritorijalnog integriteta Srbije. Jer, već u članu 8, normativnog dela Ustava, kaže se da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva. Prema tome i granica Srbije je nepovrediva.

Cinici bi već rekli da je to posledica naivne vere u papirnatu snagu pravne norme jer pored snage volje neminovna je i snaga oružja, odnosno kako je to još Tomas Hobs govorio, kako to mogu da vladaju hartija i mastilo bez mačeva ljudskih. I novo prekrajanje moguće je samo golom silom ili dobrovoljnim pristankom, što u ovom trenutku nije uopšte verovatno, ali je potrebno.

Pažljivim čitanjem preambule jasno je naglašena obaveza svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije. Dakle, to se ne odnosi na političke stranke čija uloga je u demokratskom oblikovanju političke volje građana, što nije ni antiustavno ni neustavno. Postoje, recimo, stranke u monarhiji koje se zalažu za republiku i obrnuto. Naravno, sasvim druga je stvar sa političkog i pravnog stanovišta kako će se to reflektovati na biračko telo.

Mnogo je ozbiljnija stvar kada predstavnici takvih stranaka učestvuju u radu državnih organa, kada su u obavezi da zastupaju i štite državne interese Srbije, jasno naznačene u Ustavu. I tu smo, izgleda, već pravili izuzetke. Nije li stranka G17+ nedvosmisleno bila za odvajanje Crne Gore iako je bila zastupljena u republičkim državnim organima, kršeći i Povelju SCG i stav vlade kojoj je pripadala?

Problem je što se pojmovno shvatanje prava instrumentalizovalo a institucije, kao njegov glavni oslonac, pod pritiscima oslabile i rasklimale. Srbi, izgleda, nisu baš skloni pažljivoj, skrupuloznoj i postepenoj njihovoj gradnji. Jer pravo je ipak, kako je još Hegel ustvrdio, slično matematici. Kad se pođe od načela ili postulata, kad se na jedan pravni način razvijaju pojmovi, zakonito se dolazi samo do jednog rešenja. Nečeg što su Nemci razvili kao cilj u pravu. Nije li i deo međunarodne zajednice pribegao takvoj formi koja u krajnjem ishodu daje samo jedan rezultat – nezavisnost Kosova.

Međutim, stvar nije baš tako jednostavna. Bez dobrovoljnog pristanka Srbije zamišljeni put do formalne nezavisnosti Kosova bio bi pomoću nametnutog rešenja kroz novu rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi zamenila dosadašnju 1244 i poništila skoro stogodišnje garancije. Pa čak i da do toga dođe, pravnici već postavljaju pitanje da li je rezolucija Saveta bezbednosti opšteprihvaćeno pravilo i sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka, kao što su to ratifikovane međunarodne konvencije i ugovori. Potrebno je, pored ostalog, zaobići i Helsinšku deklaraciju i Povelju UN, koje ne dozvoljavaju promenu granica bez pristanka zemlje o kojoj se radi.

Da je to baš tako jasno i izvesno, ne bi visoki američki zvaničnik posegao za vlastitim formiranjem srpskog javnog mnjenja. Biće da je u pitanju želja da neznatna manjina preraste u institucionalnu većinu i prihvati danajske darove Martija Ahtisarija, stavljajući potpis na njegov papir kako bi glavne krivce kršenja elementarnih međunarodnih normi, pravne logike i same pravde, lišili svake odgovornosti.