Razum i osećajnost

Jedna ulica u Beogradu nosi ime generala Rajevskog. To je plemić koji je došao u Srbiju sa ruskim dobrovoljcima 1876. godine. Želeli su da pomognu srpskom narodu u borbi protiv Turske. Rajevskog je ovekovečio Tolstoj u romanu “Ana Karenjina” u liku grofa Vronskog. Rajevski je došao kao pukovnik ruske vojske a čin generala stekao je u srpskoj vojsci. Na mestu njegove pogibije nalazi se spomen-kapela. U Rusiji slovenofili nisu uspeli da uvuku Rusiju u sukob u vreme srpsko-turskog rata, iako je njihov predstavnik, pukovnik Černjajev, učestvovao sa dobrovoljačkim odredom u ratu i posle poraza kod Đunisa napustio Srbiju. Slobodan Jovanović zapisao je da je za kratko vreme postao najuticajniji čovek u zemlji posle kneza Milana...

Od jezičke, kulturološke i verske sličnosti među slovenskim narodima rodio se mit o slovenskoj braći. Još je Nikola Pašić bez dvoumljenja zaključio: “Naše političko ‘veruju’ jeste: sveslovenski savez pod zaštitom i rukovodstvom Imperatora i Cara ruskog, približno tako kako je uređena Nemačka, ili još bliže i tačnije, kako je pokazao u svojoj knjizi besmrtni ruski pisac Danilevski. Evo u čemu je naše ‘vjeruju’ čemu mi težimo i u čemu nas podržava čitav srpski narod.”

Istoričar Slobodan Marković (naučni saradnik na Institutu za evropske studije i docent na Fakultetu političkih nauka) za NIN objašnjava kako su se kroz istoriju smenjivali komplikovani odnosi između Rusije i Srbije.

- Ruski faktor je prisutan na Balkanu neprekidno od 18. veka, a posebno od mira u Kučuk-Kajmardžiju 1774, kada je Rusija dobila pravo da štiti pravoslavne hrišćane u Otomanskom carstvu. Od tada pa do 1917, malo toga se dogodilo u Srbiji bez ruskog faktora. Rusija je dosta učinila da pomogne Srbima u procesu osamostaljivanja u prvim desetlećima borbe za nezavisnu srpsku državu. Ali, od 1870, Rusija počinje da smatra Bugare za svoje najvažnije saveznike na Balkanu. Stvaranjem Bugarske Rusija je trebalo da izađe na moreuze i Carigrad. Zato je u Srbiji nastupilo veliko razočaranje 1878, kada je Rusija u San Stefanu stvorila veliku Bugarsku, a Srbiji ponudila veoma male teritorijalne ustupke. Posle propasti ovog mira, Rusija je, na Berlinskog kongresu, prepustila Srbiju austrougarskoj sferi uticaja. Srbija je, uz određena kolebanja, u njoj ostala do kraja 19. veka. Tek od 1903. Srbija i Rusija ponovo su u prijateljskim odnosima. Srdačni odnosi vezani su pre svega za Prvi svetski rat. Za Rusiju je bilo najpametnije da se držala po strani u sporu između Austro-Ugarske i Srbije. Ona je tada bila zemlja sa velikim potencijalima, i u usponu. Međutim, Rusija je stala na stranu Srbije i to je carsku Rusiju koštalo nestanka, ogromnih ratnih gubitaka i dolaska boljševika na vlast. Epizoda sa Nikolajem II je i poslednja sjajna epizoda u međusobnim odnosima. U kasnijem razdoblju, odnosi zvaničnog Beograda i Moskve bili su veoma loši”, zaključuje Slobodan Marković.

Posle ponižavajućeg Sanstefanskog mira Srbija se okreće Austro-Ugarskoj što dovodi do potpisivanja čuvene Tajne konvencije 28. juna 1881. godine. Tom činu prethodila je poseta kneza Milana Petrogradu. Pri povratku, u Beču, knez je sasvim nediplomatski rekao austrougarskom ministru inostranih poslova “da od Rusije nema ništa da očekuje i da se mora vezati sa monarhijom”... Istoričari se uglavnom slažu da je to bio jedini i najotvoreniji pokušaj vođenja politike bez oslonca na Rusiju što ipak nije donelo očekivane rezultate.

U stvari, treba biti realan: “Na podudarnosti interesa država počiva njihova saradnja, uslovno zvano i prijateljstvo; od stepena te podudarnosti, usklađenosti interesa, njihove dugoročnosti i kratkoročnosti, zavisi međusobna saradnja i pomoć, ratno savezništvo i borbena kooperacija”, piše dr Nikola B. Popović u članku “Podudarnost interesa Rusije i Srbije (1878-1914)”.

Koliko su veze između dva naroda, ipak, uvek bile duboke, moglo se videti i tokom spontanog i veličanstvenog dočeka generala Petra Nikolajeviča Vrangela sa ostacima carske vojske u Beogradu. Posle sloma antiboljševičkog fronta, beli Rusi, predvođeni Vrangelom, sa Krima su evakuisani za Istanbul, a odatle za Beograd. Oficiri carske ruske vojske primljeni su u Armiju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sa istim činovima koje su nosili u Rusiji. U periodu od 1918. do 1921. godine u Beograd je došlo oko 30 000 ruskih izbeglica. Sam general Vrangel, koji je 1928. godine iznenada umro u Belgiji, sahranjen je, shodno svojoj želji, u Beogradu i danas počiva u Topčideru.

“Kraljevina Jugoslavija vodila je antisovjetsku politiku. Ona je bila poslednja zemlja u Evropi koja je priznala SSSR. Kralj Aleksandar je, u stvari, priznavao i dalje nepostojeću carsku Rusiju i nije skrivao želju da se boljševici sruše. Jugoslavija je priznala Sovjetski Savez tek 1940. i to uplašena od očekivane nemačke invazije na Balkan”, kaže Slobodan Marković. Posle sukoba komunističkih partija naša zemlja okrenula se Zapadu i, po mnogima, zadala prvi, sudbonosni udarac Istočnom bloku: “Pobuna u Mađarskoj, demokratizacija Čehoslovačke, udaljavanje Čaušeskuove Rumunije od Moskve, sve je to bilo, u manjoj ili većoj meri, inspirisano samostalnom politikom Beograda.”

Poslednjih 17 godina Rusija i Srbija provele su u pokušaju da se konsoliduju posle raspada SSSR-a i SFRJ i ližu rane posle najvećih poraza u svojoj istoriji. U neskladu između ambicija i mogućnosti Srbija vuče pogrešne poteze tako da se najrazvijenije zemlje međunarodne zajednice okreću protiv nje. Ne samo da je vodila iscrpljujuće ratove sa svojim susedima – Jugoslaviju je 1999. godine bombardovao NATO. I da je htela, pritisnuta mnogobrojnim problemima, Rusija nije imala snage da reaguje: “Režim Slobodana Miloševića očekivao je podršku iz Moskve, ali je računao na tamošnje najkonzervativnije krugove, posebno na vojne krugove. Zato su odnosi Beograda i Moskve posle neuspešnog pokušaja puča generala Jazova u avgustu 1991, bili veoma loši. Rusija nije stavila veto na sankcije SB UN protiv SRJ. Posle toga Milošević je očekivao jednostrano odustajanje od sankcija UN protiv SRJ ali ni do toga nije došlo. Poslednja izneverena nada bilo je dopremanje raketnih protivavionskih sistema 1999 (premda ta nada nije ni bila zasnovana ni na čemu realnom), ali ni do toga nije došlo. Takođe, ruske trupe su spektakularno ušle u severno Kosovo juna 1999. godine, posle završetka intervencija NATO-a, ali su se jula 2003. povukle sa Kosova, zvanično zbog finansijskih razloga.”

Ipak, danas se više nego ikad od Rusije očekuje spasonosni demonstrativni veto u SB UN. Ima li ojačana Rusija interes i snage za takav potez?

Zanimljiva je analiza ruskog spoljnopolitičkog analitičara Pavela Kandelja koji je pre nekoliko godina konstatovao da Rusija nije bila u stanju da obezbedi međunarodnu legitimaciju srpskih pobeda, niti je mogla da duže vreme samostalno podržava SRJ u uslovima sankcija, niti je mogla da utiče na njihovo ukidanje: ona nije bila u stanju čak ni da postavi takve ciljeve. Ako se, pak, pretpostavi da je Rusija “prihvatila ponudu” Slobodana Miloševića a to je da Srbiju pretvori u antizapadni bedem na Balkanu, onda bi cilj Rusije bio produžavanje krize što je moguće duže. Jer, to bi bila jedina garancija da će Jugoslavija ostati u moskovskoj orbiti. U svakoj varijanti zaključak je ravan razočarenju. Kandelj je, međutim, još tada zaključio da je u krizi oko KiM srpska pozicija legitimnija i konstruktivnija od zapadnih zahteva, a ruska podrška Beogradu opravdanija.

Koji interes danas eventualno utiče na Rusiju da nastavi u tom pravcu? U dalekoj prošlosti Rusiji je trebala stabilna Srbija kao saveznik u borbi protiv prodiranja uticaja Turske, ali i u borbi za prestiž sa drugim velikim silama Evrope. S druge strane, Srbiji je odgovarala zaštita Rusije u ostvarivanju sopstvenih interesa na Balkanu u odnosima sa Bugarskom, Albanijom a delimično i Grčkom: “Situacija je slična i danas: Srbija uz pomoć Rusije ostvaruje evropsku kakvu-takvu promociju, dok oslabljena Rusija preko Srbije održava svoje prisustvo na Balkanu. Radi se, dakle, o tome, da i jedna i druga zemlja najpre ostvaruju sopstvene strateške interese”, napisala je Jelica Kurjak 1998. godine u zborniku radova “Ruska politika na Balkanu” u izdanju Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Za razliku od nas, Rusija je mudra i ume da čeka. U 20. veku ni jedna druga imperija nije tako brzo i uz toliko malo žrtava napustila svoje pozicije. Kroz istoriju mnogo puta je savetovala Srbiju da skuplja snagu i čeka, na šta se Srbija obično razočarano durila. Evo primera. Usamljenost Srbije u vreme aneksione krize (1908. kada je Habzburška monarhija anektirala BiH) bila je velika. U Srbiji “svi su spremni da ginu”, javljao je austrougarski poslanik baron Forgač. Krajem meseca oktobra Nikola Pašić dolazi u Petrograd. Razgovarao je sa imperatorom Nikolajem II i ministrom inostranih poslova Izvoljskim. Pašić je ovako sažeo razgovor sa carem: “Ništa nije obećao, ali saoseća za naše nevolje. Kaže, moramo da čekamo osam do deset godina i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i kaže: ‘Mi vas nećemo nikada ostaviti’.” Istoričari se slažu da se Rusija u aneksionoj krizi sasvim iskreno zalagala za očuvanje statusa kvo na Balkanu “iz sasvim jednostavnog razloga što nije bila spremna za rat. Dve-tri godine ranije pretrpela je poraz u ratu protiv Japana”, a plan oporavka bio je ambiciozan. Naoružanje je trebalo da se završi 1919. godine. Balkanski ratovi, Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija bili su brži.

MIROSLAV JOVANOVIĆ, istoričar Veto je izgubio snagu Plašim se da iza naših nada stoji skrivena želja da se vrati vreme hladnog rata kad je SFRJ bila između dve supersile i kada je mogla da balansira Miroslav Jovanović bavi se istraživanjem istorije ruske emigracije u 20. veku, a u širem kontekstu proučavanjem ruske istorije i istorije Balkana. Vanredni je profesor na Katedri za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Držao je predavanja na Moskovskom državnom univerzitetu tokom 1997. i 2000, kao i 2001. i 2002. godine na Istorijskom fakultetu. Sve oči uprte su u Rusiju kao da drži keca u rukavu koji će odlučiti o statusu KiM. - Plašim se da je reč o još jednom mitu i emotivnom odnosu prema politici čemu je naša politika generalno gledano sklona. Mi smo se skoncentrisali samo na pitanje veta a vrlo je mala verovatnoća da će to Rusija učiniti. Veto je izgubio onu snagu koju je imao u vreme hladnog rata, veto se koristi veoma retko i to u slučajevima kada su drastično ugroženi interesi zemalja koji imaju pravo veta u SB UN. Primera radi poznato je da Kina ne stavlja veto kada je reč o poslovima vezanim za Evropu već ga čuva samo za azijske poslove, samo za zaštitu nekih najvitalnijih interesa. Isto važi i za Rusiju. Rusija se ne koncentriše samo na Balkan – ona ima niz problema – od dalekog Istoka, problema sa Kinom, problema sa onim što se naziva 'meki trbuh Rusije’ (centralnoazijske republike) i na čitavom prostoru nekadašnjeg SSSR. Da li je realnije očekivati da novoustanovljeni status KiM bude presedan koji će se kasnije koristiti u sličnim kriznim regionima na prostoru bivšeg SSSR, ili će biti ono što Amerikanci žele – izuzetak? - Jedino što Rusija sada neće dopustiti to je da Amerika rešenje KiM nametne kao jedinstveni (neponovljiv) slučaj u međunarodnoj praksi. Ukoliko bude reč o presedanu po kome će onda moći da se rešavaju neke druge sporne tačke. Rusi će se usaglasiti sa time. Balkan nije zona primarnih ruskih spoljnopolitičkih interesa koji zadiru u najvitalnije ruske interese. Ipak, mnogi kažu da je posle višedecenijskog poniženja Rusija dovoljno ojačala i da želi da demonstrira svoju snagu i uticaj u svetu. - Procesi koji se događaju u Rusiji sa ekonomske tačke su povoljni. Zemlja se oporavlja od velikog tranzicionog šoka, od teškog poraza u hladnom ratu, od raspada SSSR (ona je izgubila pet miliona kvadratnih kilometara teritorije). Osim ekonomskog razvoja ona je sa Putinom uspela da povrati svoje spoljnopolitičke pozicije, da unutrašnje osnaži i da krene uzlaznom linijom. Nije sporno da joj se pri uspinjanju interesi kose sa interesima jedine preostale supersile SAD – mada su se od 2000. godine do danas obe sile trudile da usklade svoje spoljnopolitičke aktivnosti. Takođe, nije sporno da su poslednjeg dana konferencije u Minhenu mogli da se čuju oštriji Putinovi tonovi ali to sve zajedno uzeto u obzir još uvek nije dovoljan pokazatelj da će se na KiM prelomiti ruska politika. Plašim se da iza naših nada stoji skrivena želja da se vrati vreme hladnog rata kad je SFRJ bila između dve supersile i kada je mogla da balansira. To vreme se međutim, neće vratiti niti Rusija ima takve spoljnopolitičke namere. Koje spoljnopolitičko pitanje je najvažnije danas za Rusiju? - To je pitanje Irana i mogućnosti vojnog sukoba sa tom zemljom. Ako bi došlo negde do nekog preloma to bi mogao da bude slučaj Irana jer bi rat otvorio čitav niz pitanja u za Rusiju važnim regionima – Jermenije, Nagorno Karabaha, Azerbejyana, Gruzije gde Abhazija i Južna Osetija traže osamostaljenje i priključenje Rusiji. I to su regioni koji su vitalno važni za Rusiju. U tom kontekstu kakav status KiM bi zadovoljio Rusiju? - To je pitanje presedana. Ako KiM dobije nametnutu nezavisnost onda bi po istom principu Abhazija i Južna Osetija mogle da dobiju. Ukoliko Kosovo principijelno ne dobije nezavisnost onda je neće dobiti ni ove zemlje. Formalno posmatrano, pitanje je da li Rusima odgovara nezavisnost KiM. Šta Rusiji imamo da ponudimo u zamenu za veto? - Da li smo spremni da u zamenu za tako veliku uslugu ne uđemo u NATO i EU nego da budemo eksponenti ruske politike. I zaista šta je Srbija uradila da pridobije Rusiju poslednjih šest godina. Ako stupimo u NATO možda će se na našoj teritoriji formirati baze gde će biti instalirane rakete usmerene na teritoriju Rusije. Da li naša politika razmišlja o tome?